Izvor: Politika, 09.Jul.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Disciplina i maštovitost igre
U takmičarskoj selekciji prikazano je šesnaest predstava koje su, iako dosta neujednačenih estetskih dometa, isplele gustu mrežu različitih tokova eksperimentalnog teatra. Ako pojedine predstave u celini i nisu dale bitnije umetničke rezultate, svaka od njih ima značaj u nekom od segmenata teatarskog jezika
Na 37. Infantu (Internacionalni festival alternativnog i novog teatra), održanom u Novom Sadu, od 25. juna do 2. jula, imali smo prilike da pratimo izuzetno bogat, žanrovski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šaroliki program. U takmičarskoj selekciji prikazano je šesnaest predstava koje su, iako dosta neujednačenih estetskih dometa, isplele gustu mrežu različitih tokova eksperimentalnog teatra. Ako pojedine predstave u celini i nisu dale bitnije umetničke rezultate, svaka od njih ima značaj u nekom od segmenata teatarskog jezika, u pogledu njegovog razvijanja, plasiranja autentičnih ideja, forme ili stila, širenja granica razumevanja teatra.
Prvo smo videli predstavu Tamo nema ničega – ili Da li snovi spavaju u toku dana, grupe „Simptomi” iz Mađarske, kojoj se mogu zameriti izvesni dramaturški nedostaci, ali ona, ipak, ostavlja vrlo pozitivan utisak, zbog posebne upotrebe interaktivne, real-time tehnologije (režija i koreografija Reka Sabo). Digitalna scenografija je tu partner izvođačima, ne guta ih, ne preplavljuje scenu svojom superiornošću. Naprotiv, plesači i njihovi virtuelni partneri lucidno i duhovito koegzistiraju, stvarajući atraktivan hibrid tehnološke i žive igre koja istražuje odnos između snova i realnosti. Iste večeri smo gledali predstavu Zanemeti, u izvođenju „Performans laboratorije Sofije”, iz Bugarske, inspirisanu Bergmanovim filmom Persona. Ostvarena u kompletno ženskoj podeli, predstava problematizuje tišinu, kao iščezavajuću pojavu u današnjem društvu, neprestano bombardovanom informacijama, gde tišina postaje eksces, ali i specifičan oblik nelagode, izvor strepnje, zbog navike na primanje gomile utisaka. Monodramu Na morskoj obali prikazalo je špansko pozorište „Dva meseca”, u tumačenju glumice Marijane Gonzales Roberts, a u režiji naše Dijane Milošević (Dah teatar). To je autobiografska, dokumentaristička pripovest koja, u širem smislu, govori o položaju žene, njenoj odlučnosti i hrabrosti da sprovede krupne promene u životu. U rediteljskom pogledu, veliki značaj je dat detaljima, uključeni su rekviziti koji za protagonistkinju imaju emotivnu vrednost, što naglašava poetsku, dokumentarističku snagu predstave. Italijanska grupa „Kantijeri teatrali Koreja“ igrala je Stradanje Trojanki, neobičan spoj motiva iz Euripidovih Trojanki i motiv Hristovog stradanja, koji univerzalizuje problem patnje i apsurda ratova. Predstava je posebno zanimljiva u stilskom pogledu, jer je proizveden pomalo bizaran spoj tragike i groteske, zahvaljujući korenitom uključivanju tople, senzualne mediteranske muzike, koja se uživo izvodi. Nezavisno mađarsko pozorište „Maladipe” igralo je Koru od ljuske, neverbalnu, interaktivnu predstavu, baziranu na improvizacijama koje navode na eksperimentalnost izvođača (režija Zoltan Balaž). Petočlani ansambl je izrazito precizno, a ipak sasvim spontano, pokazao neizmernu disciplinu, tačnost i maštovitost igre, u slavu čiste radosti života.
Domaći plesni teatar
Kada je reč o domaćim učesnicima, u punom fokusu programa bio je savremeni ples, odnosno, može se prepoznati namera selektorke Jadranke Anđelić da podrži našu plesnu scenu, da je učini vidljivijom. OvogodišnjiInfant je tako dao značajan presek našeg plesnog teatra koji je u procesu sve čvršće institucionalizacije, za šta je, u dobroj meri, zaslužno uspostavljanje „Stanice”, servisa za savremeni ples, Beogradskog plesnog centra u „UK Vuk Karadžić”, nove repertoarske politike Bitef teatra. Ana Dubljević je prvo igrala solo predstavu Onokoja tematizuje telo. Putem slušalica, publika prati snažan poetski tekst o moćima i nemoćnima tela (tekst i dramaturgija Milica Ivić), čija značenja, pokretima tela, sinhrono, artikuliše plesačica. Zatim je predstavljen Reset (koprodukcija grupe „Hajde da...” i „UK Vuk Karadžić”), rezultat saradnje osoba sa invaliditetom i profesionalnih plesača. Predstava se bavi buđenjem, revitalizacijom tela, a ostvarena je izuzetno poetično, sa nežnom i iskrenom emotivnošću igre svih učesnika. Dalija Aćin je nastupila kao autor, koreograf i izvođač predstave Ko bi hteo mamu kao moju?, pomalo pretenciozno i slabo umetnički opravdano, multimedijalno, dokumentarističko ostvarenje koje pokušava da problematizuje odnos između majke i ćerke, odnosno da analizira posledice specifičnosti života umetnika.
U osnovi predstave Hot lollipop Ljiljane Tasić i Dušana Broćića je, takođe nedovoljno jasno sprovedena, namera da se problematizuje pop kultura. Simulirajući da je u nekom klubu, uz zaslepljujući stroboskop i zaglušujuće bučnu dark electro muziku, Broćić je, svojim nastupom, podsetio na Jana Kertisa („Joy Division”). Kopiran je imidž andergraund ikona – njihova neprilagođenost, bunt, očaj i depresivnost, ali bez koncepta koji ima nekog smisla. Miloš Sofrenović je izveo Solo za tri vizije, neverbalna, fizička tumačenja tekstova Handkea, Beketa i Virdžinije Vulf. Sofrenović je u pojedinim momentima, naročito u drugom delu, inspirisanom Beketom, uspeo da suptilno, a simbolički jako, izrazi bolove i nemoći čoveka, patnju rađanja, iscrpljujuću shizofreniju misli, neiskorenjive strahove, duboko otuđenje, usamljenost. Među domaćim učesnicima, najsnažniji utisak je ostavila predstava Pustinja 2010 Ister teatra (Bitef teatar), zbog uverljivo senzualne, minimalističke igre tri plesačice (Anđelija Todorović, Danica Arapović, Jelena Jović). Efektno, ponekada i veoma duhovito, izražen je veoma tužan, obespokojavajući položaj čoveka u dobu posthumanosti, vremenu prevelikog uticaja novih medija koji mehanizuju, automatizuju i obezličavaju ljudsko biće, ostavljajući ga u pustinji smisla, ništavilu tehnologije.
Ambijentalni teatar
Na 37. Infantu je izvedeno i četiri ambijentalne predstave koje su, u estetskom smislu, bile najslabije, ali su imale važnu funkciju animacije publike. Podsticajno je bilo posmatrati reakcije slučajnih prolaznika koji su postali učesnici teatarskog čina. U pogledu animacije, pretvaranja gradskih prostora u teatar, sigurno je najatraktivnije bilo Vaskrsenje kraljice Honcivaldine trupe „Arma” iz Izraela, koje je počelo na Trgu slobode; procesija se nastavila novosadskim ulicama, sve do Dunavskog parka, gde je izveden centralni deo predstave. Publika, kao da je učesnik u nekom ritualu, blago ošamućena različitim zvucima, mirisima, vatrom i dimom, sedela je na zemlji i pratila radnju – simboličku potragu visokog sveštenika naroda Honcivald, za davno sahranjenom kraljicom. Manje ubedljiva, neveštija i konvencionalnija, bila je predstava Finis terrae češkog pozorišta „Kontinuo“, tematski usmerena na odnose između muškaraca i žena, realnosti i snova itd. Zbog pretencioznosti koja je dubinski karakteriše, među ambijentalnim predstavama, najmanje vredna je bila „Loup Garou”, monodrama sa pseudoekološkim konotacijama, izvedena u šumi (koprodukcija „Art spot“ i „Mondo Bizaro“ iz Nju Orleansa). „Prodigal theatre“ iz Velike Britanije na Pozorišnom trgu su izveli petnaestominutne Mikrokoreografije i Kvartet, zasnovane na tehnici parkura, elementima brejkdensa i kapoere. Njihov rad nastoji da prikaže osvajanje grada, odnos čoveka prema gradskim prostorima, atraktivan je zbog fizičke virtuoznosti izvođača, ali je vrlo diskutabilan u pozorišnom smislu (otvorilo se pitanje: da li je to, uopšte, pozorište?). No, ta vrsta zabune se može posmatrati sa pozitivne strane, jer je inspirisala diskusije o granicama teatra. Šekspirova misao da je ceo svet pozornica nije samo poetska metafora, već je, kako nam je pokazao ovaj Infant, ponekad, realnost.
Ana Tasić
objavljeno: 10.07.2010.
