Izvor: Politika, 10.Okt.2010, 00:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Viski i ajfon umesto rakije i veza
Običaje srpskih seljaka koje su etnografi zabeležili krajem 19. veka potisnule su nove vrednosti radničke klase, osiromašenog srednjeg staleža i novokomponovanih bogataša, a „opanke i pregače” zamenila je sintetika
Ukidanje obaveznog služenja vojnog roka i prelazak na profesionalizaciju vojske u Srbiji, od početka iduće godine, mnogi naši zemljaci već vide kao gašenje „još jedne srpske tradicije”. Neće više biti velikih i skupih „ispraćaja” sa pijenjem, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pevanjem, plakanjem i pucanjem, na kakve su pojedine porodice (češće u selu nego u gradu) trošile čitava bogatstva – odnosno celokupnu svoju siromašku ušteđevinu.
Pokušaj da utvrdimo od kada su ovakve manifestacije deo našeg nasleđa doveo nas je, međutim, do neočekivanog saznanja: po rečima dr Ivana Kovačevića, profesora na katedri za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, one su u stvari skorašnjeg datuma. Ispraćaj u vojsku je nastao, kao „socijalistička svetkovina” sa elementima zdravica i svadbarskih običaja, tek početkom šezdesetih godina prošlog veka (a sa njim i običaj tetoviranja skraćenice JNA i datuma kad je ponosni mladić stupio u Jugoslovensku narodnu armiju). Pre toga, u stvari, ne samo da nije bilo grandioznih terevenki za budućeg „guštera”, nego bi se mogla dovesti u pitanje i čuvena tvrdnja da „rado Srbin ide u vojnike”, kaže naš sagovornik.
– Sve do pred kraj 19. veka, kad je kralj Milan uveo takozvanu stajaću vojsku, Srbi su svoje sinove i unuke pratili u vojsku uz lelek i kuknjavu, jer je to najčešće značilo da ih šalju u rat, gde bi lako mogli da poginu ili da se vrate osakaćeni (dakle, nesposobni za rad) – kaže dr Kovačević.
Po njegovim rečima, i mnogi drugi „stari srpski običaji” na koje mislimo kad govorimo o našoj narodnoj tradiciji ili nacionalnom identitetu (ne treba ih mešati sa nematerijalnim kulturnim nasleđem u koje ubrajamo stare zanate, krsnu ili porodičnu slavu, poklade...) u stvari su izmišljeni u novije doba. To se odnosi i na nošnje, muziku, festivale...
– Kulturna tradicija jednog naroda je, sama po sebi, konstrukcija nastala u određenom trenutku za potrebe tog društva u tom vremenu, ona nije okamenjena i ne postoji „jednom zauvek”, već se menja, prilagođava u skladu sa novim potrebama. Tako je i stara srpska tradicija „pogače, pregače i opančića”, na koju se danas pozivaju njeni najglasniji branitelji, u stvari veštački proizvod s kraja 19. i početka 20. veka, koncept stvoren kao deo političkog programa objedinjenja svih srpskih zemalja i teritorijalnog širenja srpske države. Slične „etničke projekte” imale su i druge balkanske države. Proces je tekao tako što je prvo konstruisana tradicija, pa na osnovu nje određivan etnički identitet, pa na osnovu njega građena država i određivane njene granice – objašnjava dr Kovačević.
Seoski folklor i starogradska kultura
Dovodeći u pitanje pojam „etnografske svežine” o kojem je pisao naš poznati naučnik Jovan Cvijić, utemeljivač proučavanja etnografije i antropogeografije na Beogradskom univerzitetu, kao i neka zapažanja Vuka Karadžića na temu srpske tradicije i narodnih običaja, dr Kovačević tvrdi da je mnogo toga što danas smatramo „vekovnim tekovinama” srpskog naroda u stvari – falsifikat, jer nikada kao takvo nije postojalo u stvarnom, svakodnevnom životu. Istovremeno ukazuje na pojave koje zaslužuju da ih uvrstimo u svoju tradiciju upravo kao tipično ponašanje određenih grupa ili srpskog društva u celini.
– Na osnovu zapisa Vuka Karadžića, moglo bi se zaključiti da su svi Srbi onog vremena bili pravoslavci i živeli na selu, što nije tačno. Već tada je, recimo, bila razvijena „starogradska kultura”. Ono na čemu se danas insistira kao na izvornoj srpskoj narodnoj tradiciji je uglavnom „brikolaž” (prepravka, odnosno prekomponovanje starih elemenata u nešto novo) onoga što je u delima etnografa na prelomu 19. i 20. veka zabeleženo kao „seljačka supkultura”. Čak ni nošnje u koje se oblače naša kulturno-umetnička društva nikad nisu postojale kao takve, već su napravljene na osnovu fragmenata svečane seoske odeće (i to najčešće dečije) koja se nosila samo u posebnim prilikama, pa je tako i sačuvana… A onda smo sve to proglasili za naše tradicionalno etničko obeležje, za okosnicu našeg identiteta! – navodi dr Kovačević.
Gastronomske „…ijade”
U srpsku tradiciju ubrajamo i razne kobasicijade, šljivijade, kupusijade… mada one uglavnom nisu starije od tridesetak godina.
– Smislili su ih „lokalci” delom kao neku vrstu takmičenja (međusobnog i sa susedima) tipa „čije je bolje”, a delom kao pokušaj da što uspešnije plasiraju svoje proizvode. Smatram, međutim, da su ove „gastronomske tradicijade”, upravo zbog toga što su izvorne i specifične za neke naše krajeve, zavredele da se predstave svetu kao tradicionalni „srpski brend”, baš kao i ukusna domaća jela kojima se toliko dičimo, kao Guča i „Egzit”, ili kao beogradski splavovi. To je ono po čemu je Srbija danas poznata, po čemu se izdvaja među drugima, i radi čega stranci ovamo dolaze!
Novo kreiranje (korisne) tradicije na ekonomskim osnovama stvara se spontanije od političkih kreacija i brže se prihvata, što recimo dokazuje primer čitave mitologije, pretočene u sjajan izvor prihoda od turizma, oko grofa Drakule u Rumuniji. Baš kao i u slučaju našeg vampira Save Savanovića iz pripovetke Milovana Glišića, pođe se od neke istorijske ličnosti, a onda se doda „nadogradnja”… pa su tako Rumuni „rekonstruisali” Drakulin zamak i čitavo selo oko njega, sa sve suvenirima koji možda jesu, možda nisu tradicionalni proizvodi, ali se svakako dobro prodaju – kaže dr Kovačević, inače autor kontroverzne izložbe o navijačkim rekvizitima, koja je svojevremeno izazvala pravi talas ogorčenja među njegovim kolegama antropolozima i etnolozima čije se shvatanje tradicije zasnivalo isključivo na seljačkoj kulturi Srba 19. veka, pa su u skladu s tim i stalne i povremene postavke u etnografskim muzejima sadržale isključivo stare zanate, narodne nošnje, ćilime, preslice...
– A gde je tu tradicija radničke klase iz doba socijalističke izgradnje i samoupravljanja? Gde su nove kulturne, društvene, moralne pa i estetske vrednosti iz Miloševićevog doba, iz vremena međunarodnih sankcija, i ove još novije, posle petooktobarskih promena? Najzad, koju i kakvu Srbiju mi danas želimo da predstavimo svetu? Da li onu koja samo igra, peva i moli se bogu (a simbolišu je crkve, freske i narodna kola), ili onu koja radi, gradi, istražuje, inovira…? U koju bi, šta mislite, stranci radije investirali – pita naš sagovornik.
Lutka iz Trsta proterala ručni rad
O nastanku nove srpske tradicije, prvo one proistekle iz vremena dolaska potrošačke groznice u dotle siromašnu i (drugim svetskim) ratom opustošenu Jugoslaviju, zatim one iz doba raspada SFRJ, oružanih sukoba na njenoj teritoriji i sankcija i, najzad, ove savremene („turbofolka”), govori i aktuelna izložba „Plastične devedesete” mr Marka Stojanovića i mr Miloša Matića, viših kustosa u Etnografskom muzeju Beograda.
Zašto baš plastika?
Mala venecijanska gondola od plastike u vitrini i velika plastična lutka iz Trsta na kauču krasile su naše domove šezdesetih godina prošlog veka kao neki od simbola statusa i dostignutog višeg standarda (uz najlon čarape, perlon košulje i mantile „šuškavce”) po uzorima koje su nam sa Zapada doneli gastarbajteri, navodi Marko Stojanović. Kitnjasta italijanska lutka je proterala sa počasnog mesta u stanu vezove i druge ručne radove (osim uramljenih Vilerovih goblena!) i postala deo tradicionalne kulture naročito turskog i albanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji: tokom svadbenih običaja je zauzimala počasno mesto na haubi automobila u kojem se vozila nevesta, kako bi od nje „otklonila urok” (pogled zlih očiju).
„Osamdesetih godina naglo se razvijala proizvodnja plastičnih proizvoda i osnovana su mnoga plastičarska preduzeća, mahom u Staroj i Novoj Pazovi, Inđiji i u rubnim beogradskim opštinama, a sporadično i u drugim mestima širom Srbije, a svuda je otvoreno i mnogo plastičarskih trgovina. Ovi proizvođači i trgovci plastikom bili su zapravo u prvim redovima borbe za tržišnu ekonomiju i povratak kapitalizma… Plastika je bila odličan medijum za ostvarivanje sna o brzom bogaćenju”, navodi mr Matić, antropolog.
Kad smo, devedesetih, osiromašili i našli se u izolaciji od sveta, jedino što smo mogli sebi da priuštimo bila je jeftina, švercovana plastična roba iz Kine. Kroz naglašenu, masovnu potrošnju na kupovinu takvih stvari ljudi su slali poruku da je „sve u redu” (mada ništa nije bilo u redu) i da ipak nisu toliko siromašni jer stalno nabavljaju nešto novo (mada su samo zamenili oskudan kvalitet masovnim nekvalitetom za istu ili manju sumu novca).
„Plastične vrednosti su se koristile kao surogat dotadašnjih realnih materijalnih i simboličkih vrednosti, jer plastični poslužavnik nije isto što i onaj srebrni, plastična činija nije isto što i ona fina porcelanska iz Češke, plastični nakit nije isto što i onaj zlatni ili biserni…”, ističe Miloš Matić. Ali je očuvan privid standarda i, što je još važnije – socijalni mir.
Kineska plastika i turbofolk
Priča o plastici pokazuje kako su i druge takozvane tradicionalne vrednosti u našem društvu tada bile zamenjene: umesto slatkog, domaće rakije i sveže, hladne vode, gostu se nude viski, „koka-kola” ili „fanta” u pe-ve-ce ambalaži; vašare i panađure zamenile su buvlje pijace ili plastični kiosci kao „buvljaci u malom”; umesto drvenih konjića i čupavih medvedića, deca dobijaju plastične kineske igračke (pištolje, robote, imitacije „barbika” i likova iz crtanih filmova); umesto pravog cveća u vazama i na grobljima je veštačko; čak i u seoskim domaćinstvima na mestu luka i paprika iz sopstvene bašte visi ukrasno plastično voće i povrće… Gotovo bezvredni plastični proizvodi za jednokratnu upotrebu uveli su nas u takozvanu instant kulturu, odnosno, kako objašnjava mr Matić, „kroz izrazitu degradaciju materijalnih i simboličkih vrednosti, degradirana je i čitava kultura koju živimo, pa o plastici možemo da govorimo kao o jednom od simbola opšte degradacije u procesu tranzicije”.
A kuda je ta tranzicija dalje vodila?
Ka „turbofolk” kulturi i „turbosrpskom” identitetu okrenutom ratnom profiterstvu, sivoj ekonomiji i crnom tržištu, šuškavim sintetičkim trenerkama od kancerogene plastike, boljim ili lošijim falsifikatima svetski poznatih robnih marki, primećuje Marko Stojanović, poredeći ih sa nekada popularnim „perlonkama”… s tim što su ove potonje bile globalni modni hit u šezdesetim godinama prošlog veka, i prema tome „dah sveta u Jugoslaviji”, dok su kopije trenerki iz devedesetih godina „odraz nemaštine, izolacije i kraha moralnih vrednosti u ratnoj Srbiji”.
Deo srpske tradicije danas, srećom, više nisu ni socijalistički direktori u najlon košuljama, ni novokomponovani „biznismeni” u odelima od listera, ni „opasni momci” u šuškavim trenerkama… ali ni dobri domaćini patrijarhalnih (seoskih) porodica s kraja 19. veka i njihove vredne i skromne ženice koje u slobodno vreme pletu, vezu i neguju „stare običaje”. Možda će simboli savremene Srbije ubuduće biti preduzimljive i negovane „sponzoruše” i njihove uglađene mecene, koji seku slavski kolač dok preko ajfona sklapaju poslove sa partnerima na drugom kraju planete.
----------------------------------------------
Heklane kese i boce umesto levka
Srpska tradicionalna dovitljivost i prilagodljivost, zahvaljujući kojima je naš narod opstajao i u najtežim vremenima, krajem prošlog veka je naročito došla do izražaja „sekundarnom upotrebom” raznih vrsta plastične ambalaže. Tako su od ispražnjenih i isečenih plastičnih boca nastajale plašilice za ptice, klopke za stršljene, levkovi za pretakanje benzina, ulja i drugih deficitarnih tečnosti, lopatice za prebacivanje žitarica, brašna i namirnica u rinfuzu, a vodom napunjene flaše korišćene su kao bočni pritiskači za stogove sena i slame… Od njih su pravljene šarene ukrasne vodenice, vaze za cveće ili „korpice” za čuvanje vunice. Od plastičnih kesa su heklani otirači, torbice, šeširi i patikice… Neki od ovih eksponata koje su prikupili, slikali i „objasnili” Miloš Matić i Marko Stojanović, do 15. decembra će biti izloženi u Etnografskom muzeju u Beogradu.
----------------------------------------------
Naše nematerijalno nasleđe kao svetska baština
Tradicija jednog naroda se uglavnom definiše kao skup materijalnih, tehničkih i duhovnih znanja i dostignuća, odnosno vrednosti, normi, ideja i obrazaca ponašanja (običaja) koji su sadržani u njegovom „istorijskom pamćenju”, održavaju se usmenim prenošenjem, takozvanim narodnim stvaralaštvom, i na njima počivaju kontinuitet i identitet kulture tog naroda. Nematerijalno kulturno nasleđe je uži pojam u koji, u našem slučaju, etnolozi i antropolozi, pored ostalog, svrstavaju stare srpske zanate, krsnu slavu, predanja i usmenu narodnu književnost – ali i „autorska prava” na vampire, a sve navedeno bi moglo da konkuriše za Uneskovu listu svetske nematerijalne baštine, smatraju Matić i Stojanović.
Aleksandra Mijalković
objavljeno: 10/10/2010
Pogledaj vesti o: Nova godina, iPhone
