Izvor: Politika, 23.Jan.2015, 10:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Šarli ebdo” i kraj istorije
Cadašnja globalizacija kao projekat planetarnog širenja tržišta i liberalne demokratije nije uspela da poništi razliku između „mi” i „oni”
Ubistva u redakciji „Šarli ebdo” obeležila su početak ove godine. Vreme će pokazati da li će obeležiti i početak jedne nove ere. U svakom slučaju, pokazalo se da u Evropi postoje velike ideološke razlike i da „kraj istorije” nije na vidiku.
Teroristi su „udarili” na slobodu govora. To je najistaknutiji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << simbol liberalno-demokratskog poretka. Dodatnu simboliku čini to što se masakr dogodio u gradu u kome su pre dva veka postavljeni njegovi temelji. Reakcija građana Francuske bila je impresivna. Porukom „Ja sam Šarli” iskazali su ne samo solidarnost sa žrtvama, već pre svega privrženost liberalnoj demokratiji, koja uprkos mnogim neispunjenim obećanjima još uvek ima legitimitet.
No, nisu svi Francuzi reagovali na isti način. Prvi su se ogradili desničari na čelu sa Le Penom. On je izrekao parolu: „Žao mi je – ja nisam Šarli”. Sličan stav su zauzeli mnogi, i ne samo u Francuskoj. Parola „Ja (ni)sam Šarli” postala je preko noći lakmus papir ideološkog opredeljenja.
Konzervativci su u prvi plan istakli, pojednostavljeno rečeno, pitanje nisu li upravo pokojni karikaturisti svojim provokativnim karikaturama prizvali nesreću? Podsetimo, za konzervativce najviša vrednost nije sloboda već poštovanje autoriteta. Otuda je ismevanje bilo kog autoriteta, uključujući proroka Muhameda, samo po sebi problematično. Zato ne čudi što su oni kao ključno istakli pitanje postavljanja granica slobode govora.
Na to pitanje ne može se, međutim, odgovoriti ako se ne zna ko određuje granice i ko se njima štiti? Ako one treba da štite autoritete, onda osim proroka i sotera tu treba uvrstiti i božije izaslanike na zemlji, zatim harizmatske vođe, pa onda i druge tipove vladara i celokupnu društvenu elitu. Time se sloboda kritičkog govora obesmišljava. Drugo i važnije je ko određuje kaznu? Čak i oni koji smatraju da je ograničenje slobode govora nužno radi zaštite prava i ugleda drugih, smatraju da o toj granici i sankcijama za njeno prelaženje odlučuje sud. U suprotnom, ako svako po sopstvenom osećanju pravde određuje granice tuđe slobode izražavanja i sankcije za njihovo nepoštovanje, onda društvo postaje arena u kojoj moćnici dele pravdu – a to stanje vodi u građanski rat ili diktaturu. Otuda ne čudi što se liberali zalažu za širenje slobode govora, a ne za njeno relativizovanje.
Levičari, takođe, relativizuju slučaj „Šarli”. Za njih je jednakost najviša vrednost, pa ne čudi da u prvi plan ističu nejednake standarde koji se primenjuju čak i u osudi zločina. Pojednostavljeno rečeno, postavlja se pitanje zašto je ubistvo dvanaest ljudi izazvalo onoliku medijsku pažnju širom sveta, dok taj isti svet ostaje gotovo ravnodušan prema svakodnevnom stradanju hiljada nedužnih civila? Drugačije rečeno, otkuda toliki nedostatak empatije za patnje drugih?
„Drugi” su oni koji su različiti od nas. Različitost, neretko krije uverenje o „našoj” superiornosti, što je drugo ime za svojevrsni rasizam. Problem je što sadašnja globalizacija kao projekat planetarnog širenja tržišta i liberalne demokratije nije uspela da poništi razliku između „mi” i „oni”. Neki smatraju da je to nemoguće zbog nepremostivih kulturnih razlika, dok drugi misle da je reč o proizvedenim socijalnim nejednakostima. U svakom slučaju, ono što važi za „nas”, ne važi za „njih”. Dok god se razlike ne smanje, „oni” će globalizaciju shvatati kao, što reče jedan malezijski ekonomista, ono što se u trećem svetu već vekovima naziva kolonijalizam, a „nas” kao kolonizatore. (U slučaju Srbije „mi” smo „oni”, pa bi trebalo da nam bude lakše da razumemo poziciju i jednih i drugih.)
Mada osuđuju velike razlike, levičari nemaju empatiju za patnje drugih kao što je to bio slučaj šezdesetih godina prošlog veka kada su mladi širom sveta demonstrirali protiv rata u Vijetnamu i drugih svetskih nepravdi. Duh i glas levice danas održavaju samo snažni, ali usamljeni intelektualci.
Na kraju ostaje pitanje kakav će biti odgovor Francuske na slučaj „Šarli”? Ako prevagne glas liberala tražiće se više slobode za makar „našu” javnu reč. Neokonzervativni odgovor videli smo na delu u SAD nakon 11. septembra 2001. godine. U ime navodne odbrane liberalnih vrednosti započet je novi krstaški rat. Podršku takvom odgovoru nesumnjivo će dati Patriotski Evropljani ujedinjeni protiv islamizacije Zapada (Pegida). Najmanje je verovatno da će Evropa i razvijeni svet čuti glas levičarski orijentisanih intelektualaca. Dokle god ta pozicija ne obezbedi kritičnu masu nije realno očekivati smanjenje razlika bilo među državama bilo unutar njih. Bez toga, međutim, nema ni smanjenja razlika između „nas” i „njih”, a dok bude tako svet će biti poprište krvavih sukoba.
Vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Vladimir Vuletić
objavljeno: 23.01.2015.
Pogledaj vesti o: Nova godina
.jpg)
