Izvor: Večernje novosti, 04.Mar.2014, 01:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hilandar se pridiže i obnavlja
SVE je kao što biva u hramovima vere. Molitve za duše živih i duše mrtvih. I zvono koje priziva da sami sebe, i druge, prizivamo. Na najuzvišenije: uvek ljudi, nikad neljudi. Ali, ovde ništa nije isto! Od one noći između 3. i 4. marta 2004. godine, kada je iznenadni požar najavio nove vatre koje će zahvatiti Srbiju i njen narod. Prva, koja je posle ove najstrašnije - zahvatila je drevne kosmetske svetinje. Sedamnaesti mart, crno slovo stradanja srpske crkve i naroda. Odgovora na pitanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << povezanosti ovih stravičnih događanja još nema. „Vatra tinja u dušama našim“, zapisao je jedan kosmetski kaluđer, dobrovoljno pristigao na ispomoć hilandarskom bratstvu koje čuva vekovnu lozu Nemanjića na Atosu. Hilandar: 2004-2014. Puna decenija od katastrofalnog požara na ovoj svetoj uzvišici osmovekovnog srpskog trajanja. A, vekovi umalo u potpunom pepelu. Prst sudbine namenio im je, ipak, sudbinu - feniksa! Hilandar se pridiže i obnavlja. Polako, ali sigurno. Uz pomoć posvećenika da Hilandar ne bude prepušten ugarcima i pepelu, putujemo na srpski prvi, najznačajniji istočnik. Simbol duhovnog, kulturnog i, čak, državnog identiteta. Kako danas izgleda? Kako se obnavlja? Ko ga pohodi? Kako se kaluđeri, u molitvi i poslušanju, nose sa nevoljama ovovremenog, zemaljskog.UZOR SVETOG SAVE HILANDAR se, u suštini, i danas rukovodi modelom Svetog Save koji je srpsku monašku zajednicu i najstariju srpsku uređenu ustanovu osnovao u tuđini, gradeći veze i ne razarajući prijateljstva - govori Ranđić. - Hilandarska diplomatija nije politika, nego svedočenje vere i života pred licem svih ljudi koji vide dobra dela i dobru volju. Sva ova pitanja mogu da stanu u jedno: Jesmo li dostojni Hilandara? Odgovor je u redovima koji slede, a koji nam daje Milivoje Ranđić, direktor Hilandarske zadužbine u Beogradu. Iz današnje skice religijskog centra srpskog naroda izostaju lične impresije, jer je potpisniku ovog teksta, opet sudbinom, namenjeno da tamo - ne bude. Za početak, prelistavamo fotografije koje nam je Ranđić prosledio. Zapažamo da je, na sreću svih nas, mnogo toga urađeno. Iz pepela se pridigao hram. Više od polovine manastirskog kompleksa je završeno. Obnovljen je manastirski konak iz 1816. godine. Središnji deo i zapadno krilo Velikog konaka. Napreduju i radovi na istočnom krilu i ulaznoj zoni manastira. U toku su pripreme da započnu radovi i na Belom konaku. Potom, na igumenariji i dohiju... Trpezarija Svetog kralja Milutina sačekaće narednu godinu... - Radovi u Hilandaru ne mogu se uporediti sa bilo kojim gradilištem, bilo gde - kaže Ranđić. - Pristup manastirskom kompleksu moguć je jedino brodom. Nemamo struje, osim iz agregata. Građevinska sezona ne traje ni deset meseci, kao u Srbiji ili ostatku Grčke. Sve je limitirano očuvanjem svetogorskog poretka, zagarantovanog i grčkim ustavom i zakonima. Neradni su svi crkveni praznici i nedelje... Zato su se poslovi odužili. Ponovo prelistavamo fotografije, načinjene tokom ove godine. Vide se kranovi. Zidari. Monasi koji u svakoj prilici pritiču u pomoć... U ponedeljak i utorak, na početku Velikog posta, radovi su zaustavljeni. Traje stalna molitva koju će, već narednih sedmica, smenjivati bespoštedni rad. - Najvažnije je da radovi budu kvalitetni - govori Ranđić. - To je prvi uslov i jedini cilj da obnova obezbedi dugoročno održanje Hilandara. Zarada, u ovom značajnom poslu, potpuno je isključena. Veliki požar u Hilandaru, za samo dva sata, uništio je više od polovine manastirskog kompleksa u zidinama. Potpuno su izgoreli manastirski konaci, zidani od 14. do 19. veka. Izgorela su i četiri paraklisa, male unutrašnje crkve. Požar je izbio na jugozapadnoj strani u igumenariji. Iz dimnjaka, kroz pukotine koje su nastale, kako je navedeno, usled sleganja temelja u ovom delu manastira. Vatra je zahvatila i krov i odatle se proširila sve dok nije stala na prostoru između Belog konaka i pirga (kule) Svetog Save. Požar je uništio i manastirski magacin. - U jednom danu stihija je odnela sve što su stvarale čitave generacije - podseća Ranđić. - I pred naše pokolenje postavila još jedan veliki izazov: da se, tome što su te generacije podigle, odužimo tako što ćemo Hilandar obnoviti. Na sreću, tome izazovu smo odgovorili. Svako na svoj način, dostojni samih sebe. Ipak, teško je proceniti do kada je moguće završiti ceo poduhvat obnove Hilandara. Jer, pored izgorelog, tokom ovog posla, neophodno je rešiti problem temelja... I manastirska riznica je neuralgična. Rađena je sedamdesetih godina prošlog veka, i veoma loše. Obnova izgorelog dela zahteva posebnu pažnju. I, ukoliko se obezbedi potreban novac, a to je između 500 i 600 hiljada evra godišnje, tek za pet godina moguće je završiti ovaj značajan deo manastirskog kompleksa. Milivoj Ranđić ni jednom rečju ne želi da bilo koga prozove ili pozove. On kaže da ima razumevanja za dubinu ekonomske krize i iskušenja koja su pogodila i našu otadžbinu i Grčku. - Pravo je čudo Božje što do sada nije prekinut ovako značajan i veliki posao - govori. - Pre svega, zahvaljujući što Srbija kontinuirano podržava obnovu. Bez obzira ko je na vlasti bio i ko će biti, ovde se potvrdila odgovornost i osećanje obaveze prema nacionalnim vrednostima, koja na mnogim drugim poljima nedostaje. OŽIVELI VINOGRADI OD katastrofalnog požara 2004. godine Srbija je za obnovu Hilandara izdvojila oko 8,5 miliona evra. Srpska pravoslavna crkva prikupila je još dva miliona. Iz drugih priloga i donacija dobrih i plemenitih ljudi, obezbeđeno je još toliko. Od 2006. godine deo novca preusmeren je na obnovu pirga (kule) sa paraklisom Svetog Đorđa (pripada najstarijem delu manastirskog kompleksa sa slikarstvom iz Savinog vremena). Istovremeno, obnovljena je i unapređena manastirska ekonomija. Tako su podignuti novi vinograd i vinarija i obnovljeno manastirsko pristanište iz 18. veka.
Pogledaj vesti o: Nova godina, Doček srpske nove godine
Nastavak na Večernje novosti...
