Izvor: Politika, 09.Jan.2012, 00:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Bolje ovde nego preko puta”
Dok su neki dan pred Novu godinu sedeli u kafani „Ona, a ne neka druga” blizu Gardoša, Rale Strunjača upita Mirka Glavonošca kako mu je nedavno rođeni sin.
– Mali ko zmaj! – reče Mirko. – Nit plače, nit spava, samo očima šara okolo do jutra. Noćobdija, na tatu! Nego, ne znamo kako da mu damo ime. Prohodaće neoslovljen…
– Nemoj da si pesimista – tešio ga je Rale.
– Možda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vam padne na pamet samo od sebe. Znaš li, recimo, kako je ova kafana gde sedimo nazvana?
– Kako?
– Gazda je,kažu, posle većanja kako da je krste, otišao u knjižaru. I odlučio da nasumice uzme knjigu, otvori je, žmureći zabode prst pa da ime bude rečenica koju potrefi… I tako ubode „Ona, a ne neka druga”, mislim da je od Duška Radovića – objasni Strunjača.
– Znači, ja da zabodem prstu „Prosvjetin imenoslov”? – nasmeja se Glavonožac.
– Nemoj. Ipak razmisli. Kafana neće da se pobuni zbog imena. Dete možda oće jednog dana – savetovao je Rale.
– Ma, kaže strina da ga nazovemo po imenu njene stare ljubavi, nekog Alimpija. Ej, zamisli, nazoveš u 21. veku dete tako! Kaže, ovaj mali je njena nova ljubav, pa da se zove Alimpije… – jadao se Mirko.
– E, vidiš, tako nekako je dobila ime kafana „Violeta, kućo stara” na Čuburi, u Topolskoj. Kad su je sređivali, prođe ulicom stariji gospodin. Pitao šta se to radi. Rekli mu da će tu da bude kafana, a on upita može li da se zove „Violeta” – pripovedao je Rale.
– Što baš tako?
– Živeo je pre Drugog svetskog rata u Francuskoj. Tamo se zaljubio u neku Violet Arto. Kad je izbio krkljanac, ona ode da radi kao bolničarka i nikad se više nisu videli… A vlasnici kafane hteli su da mesto nazovu „Stara kuća”, pa su iskombinovali svoju i prolaznikovu ideju. I tako nastade „Violeta, kućo stara”, što izgovara Slavko Štimac u „Specijalnom vaspitanju”…
– Idi, bre, u majčinu! – reče Mirko, više za sebe, zadivljen opštom kulturom svog sagovornika.
– Idem. Ajde sa mnom – ustade Rale.
Glavonožac začuđen izađe za njim.
Spletom zemunskih ulica, stigoše ubrzo do druge kafane. Na vratima je pisalo: „Majčina”. Ušli su.
– Aman, otkud znaš tolike zanimljive nazive kafana? – upita Glavonožac.
– Prikupljam ih. Imam gomilu, iz cele Srbije – izvuče Strunjača tefter iz džepa i krene da čita. – „Kod crne tačke” na Ibarskoj magistrali, „Bolje ovde nego preko puta”, preko puta groblja u Somboru, „Razvod braka”u Krnjači, na Zrenjanincu, „Prva pomoć” u Kragujevcu, kod Hitne pomoći... A posebno mi je draga „Kadjaganjciutihnu”, naVišnjičkomputu i „Kodžirafuvanevropskuzverku”, koja je postojalaubulevaru, devedesetih...
– Au, čoveče... Ljudi toliko maštoviti kad nazivaju bircuze, a ja ne mogu da smislim ime za sina... – pomisli naglas Mirko.
– Znaš šta, bolje ti pričekaj do pred kraj iduće godine. Da vidimo da li će da bude taj smak sveta 21. decembra...
– Ih, bar četri planetarne propasti sam već preživeo. Ali, u pravu si. Nego, čekaj, nešto da vidim – izvadi Glavonožac džepni kalendar za 2012. – Decembar… dvaes’ prvi… Evo ga! – prevlačio je prstom po datumima. – To je petak. Možemo pre smaka sveta negde u zezanje… Osim ako nas ne zezne, pa se globus ne strovali preko dana…
– I danas je petak! Ajmo odmah u zezanje! – poseže Strunjača ponovo za tefterom. – Da vidim gde bismo mogli… Aha, znam! Za mnom! – naredi Rale.
I povede ortaka pravo prema Rumi, u kafanu „Biće skoro propast sveta”. Tamo su sklopili dogovor da sudbonosnog petka, ako se potvrdi da će planeta nestati, odu u dorćolski restoran „Šta je, tu je”.
Ddimitrije Bukvić
objavljeno: 09.01.2012.
