Izvor: RadioCity.rs, 01.Apr.2015, 22:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ubojite mine - žrtve civili
1. mart se obeležava kao godišnjica početka primene Sporazuma o zabrani mina, od 1999. godine. Tribinom „Ima nas dosta“ obeležena je 16. godišnjica, na kojoj su učesnici istakli da se Srbija, iako potpisnica ovog Sporazuma od 2003. godine, ne pridržava svih njegovih tačaka.
„Činjenica je da bi trebalo da poštujemo samo odredbe konvencije o zabrani mina koju jesmo potpisali, ali i odredbe prava osoba sa invaliditetom. Od mina, kao jednog vrlo neselektivnog oružja, stradaju >> Pročitaj celu vest na sajtu RadioCity.rs << najčešće civili. To je razlog zbog čega bi ovu vrstu oružja trebalo zabraniti. I želimo da možemo konačno da kažemo da područja nisu više kontaminirana, i da možemo slobodno da se šetamo po našoj teritoriji, a doneta je odluka da u narednih 10 godina cela zemlja mora biti očišćena od nagaznih mina“, ističe Slađan Vučković ispred Udruženja „Akcija i pomoć“.
Ljudski životi nisu brojke, niti suvoparna statistika
Deminer Slađan Vučković prilikom raščišćavanja terena na Kopaoniku od kasetnih bombi tokom NATO agresije ostao je bez obe ruke, dok mu je celo telo ranjeno gelerima. On je kao predsednik Udruženja „Akcija i pomoć“ istakao problem susretanja sa potpuno različitim podacima iz različitih izvora.
„Internacionalna koalicija za zabranu mina nudi podatak da je do 2012. godine registrovano više od 1000 žrtava u Srbiji, iako se ne zna tačan broj, dok je iste godine zabeleženo još 12 incidenta u kojima je 5 osoba poginulo, a 7 povređeno. Prema podacima vlasti u Srbiji je do 2013. godine registrovano 2198 civilnih žrtava“, priča Slađan.
Osobe sa invaliditetom najdiskriminisanija grupa u Srbiji
Ispitivanje javnog mnjenja pokazuje da su osobe sa invaliditetom najdiskriminisanija grupa u Srbiji. Kao primer nepoštovanja prava ove grupe građana udrženje „Akcija i pomoć“ navodi primer naše sugrađanke Gite Jović koja je kao stomatološka sestra ispred svog radnog mesta ranjena od kasetne bombe zbog čega joj je amputirana noga. Skoro 16 dugih godina živela je praktično u kućnom pritvoru na 14. spratu svoje zgrade, jer nije imala arhitektonski prilaz kako bi se slobodno kretala, sve do prošle godine.
„Angažovanjem svih aktivista, najviše iz nevladinog sektora, uspeli smo da skupimo sve moguće papire, iako je to bio Sizifov posao, da se napravi jedna rampa. Neko će reći da je za to potrebno dva džaka cementa i pola prikolice peska. Jeste, ali sa onom jurnjavom, papirima, nervozom ispalo je kao da se radi cela cementara. Eto, to je klasičan primer koji imamo u Nišu, u gradu koji je najbombardovaniji kasetnim bombama u Srbiji“, rekao je Slađan Vučković.
Lečenje psihičkog invaliditeta učesnika u ratu | Na panel diskusiji povodom obeležavanja stupanja na snagu Konvencije klinički psiholog dr Tatjana Milenković posebno se osvrnula na posttraumatski stresni poremećaj od koga pate mnogi koji su bili izloženi ratnim dejstvima, a ta pojava se evidentira posle 1999. godine sa okončanjem ratnih dejstava na Kosovu, pa sve do danas.
„Odjednom smo se susreli sa ogromnim brojem obolelih od posttraumatskog stresnog poremećaja ratne geneze. Preko 50 posto ljudi u našim čekaonicama ’99. godine bili su ljudi koji su došli iz rata. Kada smo se suočili s tim morali smo da obnovimo malo naša stara znanja o tome. Pacijenti su nam se javljali zbog toga što nisu mogli da spavaju, imali su probleme sa kontrolom agresije, u komunikaciji sa svojom okolinom, poblem napetosti, često problem zloupotrebe alkohola, problem nesanice, razdražljivosti, lakog skakanja na mali razlog. Ono što smo mi dobijali u produbljenom razgovoru sa njima bile su noćne more, ozbiljni problemi spavanja, seksualna disfunkcija naših obolelih, i dnevne takozvane flash-back epizode. To su trenuci koji su ih najviše uznemiravali kada su se oni iz neke normalne situacije u banci, prodavnici, u parku sa detetom, kao klikom na prekidač vraćali u onu ravan iz koje su izašli i živeli su na dalje kao da su na frontu, u ratu. To je moralo da se leči“, objašnjava dr Tatjana Milenković.
Budući da je veliki broj ljudi bio borbeno angažovan, posttraumatski stresni poremećaj u jednom trenutku bio je izuzetno prisutan, i ti ljudi imali su ozbiljne probleme u svakodnevnom funkcionisanju.
„Vrlo često su za pomoć dolazili i njihovi bližnji, njihovi roditelji, supruge, deca, jer svi oboleli imaju problem u svojim životima koji se prenosi na njihove male mikro-sredine, na male krugove ljudi gde oni žive, gde se kreću. Morali smo da lečimo i njihove žene od depresije, od paničnih poremećaja, jer su odjednom imale ogroman teret na svojim leđima, dok su njihova deca u nekim osetljivim godinama imala jednog nekompetentnog roditelja, nespremnog da obavlja kvalitetno roditeljsku funkciju. U tom smislu je invalidnost kod posttraumatskog stresnog poremećaja veća od one koju pokriva invalidnosti fizičkog tipa“, rekla je doktorka Milenković.
Već svima dobro poznata kao borac za uklanjanje svih vrsta barijera Dragana Rodić, takođe je učestvovala na tribini, kao i novinar i autor filma Hrabro srce deminera Borivoje Ugrinović. Srbija, a posebno Niš kao najbombardovaniji grad kasetnim bombama ima još mnogo sumnjivih teritorija koje bi trebalo prekontrolisati zbog zaostalih bombi.
Novinar Borivoje Ugrinović je snimio film Hrabro srce deminera podstaknut istraživačkim podacima do kojih je došao, da Srbija predstavlja jednu mrežu lokacija na kojima se nalaze potencijane ubice, neeksplodirana ubojna sredstva, koja vrebaju iza svake travke, brojnih parkova, dvorišta škola.
„Želeo sam da prikažem posledice šta se može desiti ukoliko nas iznenadi jedno takvo ubojno sredstvo. I naravno, želeo sam da istaknem plemenite primere ljudi koji su doživeli bliske susrete sa tim sredstvima, na primeru gospodina Slađana Vučkovića, koji je na žalost doživeo sve ono što bi srpski narod trebalo da izbegne u kontaktima sa ovom vrstom ubojnog sredstva. Ja sam u ovom video zapisu želeo da istaknem i neke realne slike koliko toga je potrebno da se uradi da bi se jedno malo parče zemlje ili mala lokacija pripremila za traganje i oslobađanje od ovih ubojnih sredstava“, govori autor filma Hrabro srce deminera.
U Srbiji i dalje postoji oko 6 miliona metara kvadratnih sumnjivih lokacija pod kasetnom municijom, iz perioda NATO bombardovanja. Na 3 miliona metara kvadratnih se nalaze još uvek različita neeksplodirana ubojna sredstva, a za samo protekliih 5 godina je na srećan način otklonjeno oko 14 hiljada eksplozivnih sredstava.
Kako se moglo čuti na panel diskusuji „Ima nas dosta“, svi projekti u vezi sa razminiranjem, koje je skupo, završavaju se ove godine, a još oko 150 lokacija u Srbiji čeka na razminiranje.
