Izvor: Story, 24.Jan.2016, 16:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nataša Bekvalac: Moja Hana želi brata
Na raskršću stare i nove godine, pop zvezda otkriva kako će obeležiti prvu godišnjicu braka sa suprugom Ljubomirom Jovanovićem, koliko su se promenila njena shvatanja života u zajednici i na koji način vaspitava svoju ćerku
Foto: Miloš Nadaždin
Čovek postane najbliži sebi kada postigne onakvu ozbiljnost kakvu ima dete dok se igra, a pop zvezda Nataša Bekvalac (35) bliža je >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << sebi nego ikada. Tridesete su joj osim životnog iskustva donele i neku mudrost, ali nisu je udaljile od deteta u njoj, kome ponekad, baš onda kada je potrebno, dozvoli da se ozbiljno zaigra. A to najviše usreći njenu ćerku Hanu (8) koju je dobila u braku sa vaterpolistom Danilom Ikodinovićem (39). Dok se igraju, njihova sreća je zaista nemerljiva.
Nataša ne voli mnogo da se osvrće za onim što je prošlo jer uvek krupnim koracima grabi napred, ali uvek će se rado i s posebnom toplinom sećati godine koju smo nedavno ispratili zato što joj je donela mnogo lepih momenata. Od poslovnih uspeha koji hrane njen profesionalni ego, značajniji su joj oni koji su se desili na privatnom planu. Ljubav sa rukometašem Ljubomirom Jovanovićem (34), koji od aprila obavlja funkciju direktora Sportsko-rekreativnog centra Pionirski grad, zapečaćena je brakom 15. januara 2015. godine.
Story: Pripadate li grupi ljudi koji na izmaku jedne i početku druge godine rezimiraju učinjeno i beleže nove ciljeve koje nameravaju da ostvare tokom narednih 12 meseci?
- Spadam u onu grupu ljudi koja se ne osvrće preterano za onim što je prošlo, ne pravim prevelike planove za budućnost, ali savršeno uživam u sadašnjosti i radujem se svemu onom što mi život donosi.
Story: Šta ste sebi najviše zamerili u 2015. godini?
- Često sam sebi najveći kritičar, ali okružena sam i ljudima koji mi uvek govore istinu, ma kakva ona bila, što me često vraća na pravi put. Ono što mi najviše zameraju jeste to što sam ponekad inferiorna i ležerna u nekim situacijama, ali i to da su moji kapaciteti mnogo veći od onih koje pokazujem. Ponekad se teško pokrećem i potrebni su upravo oni, moji prijatelji i porodica, da me izvuku iz tih mojih melanholičnih faza. Srećom, to se ne događa često.
Story: Kako planirate da obeležite prvi godišnjicu braka sa Ljubom?
- Skromno i bez pompe smo se uzeli, pa ćemo tako obeležavati i naše godišnjice. Verovatno ćemo tog dana otići na neko lepo i tiho mesto.
Story: Da li se vaše shvatanje braka vremenom promenilo?
- Menjam se svakim danom, pa su tako podložne promenama i moja shvatanja ne samo o braku, već i o prijateljstvu, roditeljstvu, komunikaciji sa poslovnim saradnicima, kao i o svim ostalim odnosima. Naravno da sada razmišljam drugačije.
Story: Šta niste znali u prvom, a znate sada kada ste u drugom braku?
Brak mi je veoma važan, sada sam postala manje sebična i više osluškujem potrebe, kao i želje svog partnera. U svakom trenutku spremna sam da čujem na šta mi se obraća pažnja, češće pristajem na kompromis i ne isterujem svoje po bilo koju cenu. Razumem različitosti i prihvatam ih, ali ako funkcionišem u zajednici, potrebno mi je samo moje vreme. Ne zapostavljam svoj društveni život, ne odričem se onog što mi je kao ženi i individui važno i ono što me čini srećnom.
Story: Na koji način vas Ljuba najčešće iznenađuje?
- Kako postajem zrelija, tako sam sve manje nepromišljena. Kada u javnosti pričam o svojoj porodici, trudim se da budem veoma svedena i da o njoj govorim u meri koju smatram pristojnom. Mi smo mladi ljudi koji se vole i trudimo se da ne upadnemo u kolotečinu koju nosi svakodnevica. Kod nas ne postoje određeni datumi za poklone i iznenađenja, već se trudimo da stalno pazimo jedno na drugo i tako negujemo naš odnos.
Story: Mislite li za sebe da ste žena sa muškim mozgom ?
- Posedujem veoma naglašene ženske osobine, a svaka od nas ponekad mora da razmišlja muški i tako rezonuje. Tokom svih ovih godina dok smo Hana i ja živele same, nisam bila privilegovana da budem samo žena, vodila sam računa o čitavoj porodici i nisam se preterano radovala toj teškoj ulozi, mada
sam je obavljala veoma dobro i hrabro. Često mi je nedostajala ta muška energija u kući, ne da bih bilo šta sebi olakšala ili zato što mi nešto treba. Ponekad sam osećala da gubim na onom najlepšem što svaka žena treba da ima i nosi u sebi, tu tako ženstvenu bezbrižnost i lepršavost. Veoma sam samostalna, bavim se poslom koji volim i borim se za egzistenciju cele svoje porodice. Ipak, veoma sam srećna što sam sada u situaciji da kada je teško, postoji neko ko će preuzeti teret na sebe, reći mi da ne brinem i kako će sve biti u redu. Ponekad zaista zavidim ženama koje vode računa samo o deci i kući, otvoreno im govorim kako treba da su srećne jer su privilegovane, ali žene ko žene nikad ne vide ono što imaju pa mi govore kako bi sve dale da su na mom mestu. Uvek misliš da je bolje ono što ti nemaš, kada imaš kovrdže onda ih peglaš, a mi sa ravnom kosom pravimo uvojke.
Story: Prija li vam kada vas oni koji vas upoznaju kažu: Nataša je baš ortak?
- Trudim se da budem dobar prijatelj i to je izuzetno važan segment u mom životu. Za prijateljstvo su potrebni vreme, energija, nesebična ljubav i pažnja. Gotovo kao u ljubavnom odnosu, tako i svoje prijatelje treba negovati i čuvati. Na njih uvek mogu da računam i oni me čine boljim čovekom. Neka prijateljstva obeleže život, čak dublje od ljubavi, a nijedan čovek koji ima prijatelja nije luzer. Da, prija mi kada čujem da ljudi koji me upoznaju kažu: Nataša je baš dobar ortak.
Story: Kao kreativna žena koja živi dinamičnim životom, sigurno niste sasvim obična mama. Na koji način provodite vreme sa ćerkom i koje moralne vrednosti želite da ona ponese iz kuće?
- Važno mi je da moja ćerka bude dobro vaspitana, ali i da je ono što ponese iz kuće kasnije definiše kao devojku i posle toga ženu. Ono što smatram najvažnijim jeste to da će ljubav svako dete učiniti sigurnom i stabilnom osobom, njima je najvažnije da budu voljeni. Sve ono najbolje u meni usadili su mi vaspitanjem i angažovanjem upravo moji roditelji. Kasnije, kada sam samostalno počela da koračam kroz život, tek sam tada videla koliko toga dobrog mi je to donelo.
Story: Treba li detetu školskog uzrasta baš sve reći?
- Svakom detetu treba postaviti jasne granice između onog što je u redu i onog što sigurno nije dobro. Ne treba im uskraćivati slobodu i pravo da razvijaju svoju kreativnost, ali ja kao roditelj moram da budem upućena u svaki segment života moje ćerke. Razvili smo takav odnos pa može da mi se poveri o svojim emocijama i slobodno govori o svim stvarima kojih se većina dece stidi. Živimo u brzom, čudnom vremenu i dovoljan je trenutak nepažnje da se izgubi ta vrsta povezanost na relaciji roditelj–dete, zato svoju ćerku stalno osluškujem.
Story: Mislite li da je floskula kada majka kaže da je sa ćerkom izgradila drugarski odnos?
- Ja svojoj ćerki nisam drugarica nego mama.
Story: Kako opisujete svoj i Hanin odnos?
- Često izdvojim vreme i posvetim se svom unutrašnje detetu, a tada sam najinteresantnija i svojoj ćerki. U tim situacijama tako se zarazno smeje i obožava kada na taj način provodimo vreme, jednako kao i ja. To nam je obema potrebno, a mene potpuno regeneriše i pomaže mi da obnovim energiju. Bilo da je reč o sportskim aktivnostima, najbezazlenijim glupiranjima, čitanju knjige, pravljenju zamka od peska ili igranju žmurke, važno je da dok to radim potpuno posvećeno učestvujem i odvajam vreme samo za nas dve.
Story: Koliko se često u mislima vraćate u detinjstvo i kakve slike vam tada najpre padnu na pamet?
- Detinjstvo je najbezbrižniji period mog života i sećanje na njega uvek mi izmami osmeh na lice. Rođena sam u velikoj porodici i za detinjstvo vezuje me mnogo sreće koju sam delila sa svojim sestrama dok smo odrastale kod bake u Sremskim Karlovcima. Bile smo veoma slobodne i roditelji često nisu znali kakve gluposti pravimo i koliko nam je interesantno vreme koje zajedno provodimo.
Story: Odrasli ste uz dve sestre. Da li je bilo perioda kada ste pomislili da biste voleli da imate i brata? Želite li da Hani podarite brata ili sestru?
- Sestre su moje najveće bogatstvo i dan-danas mnogo vremena provodimo zajedno. Ne prođe dan a da se ne vidimo ili bar čujemo telefonom. Poznata mi je samo sestrinska ljubav, veoma jaka i iskrena, ne znam kako bih se osećala da imam brata, kažu da su i to izuzetno jake veze. Hana je oduševljena rođenjem prve muške bebe u našoj familiji, pa sada na pitanje da li bi više volela sestru ili brata, kao iz topa odgovara – brata.
Story: U medijima se moglo pročitati da ste ćerku upisali u školu pod drugim imenom kako biste je zaštitili od tereta poznatih roditelja. Koliko to ima veze sa istinom?
- To što je Hana dete poznatih roditelja, svakako da ima svoje mane, ali i prednosti. S nekim stvarima moraće sama da se nosi i sve će biti dobro baš kako i treba da bude. Vrlo retko svoje dete izlažem javnosti jer ona nije medijska ličnost, ali je i ne krijem. Samo na prijemnom ispitu za muzičku školu nije imala svoje prezime kako bih ja kao roditelj bila sigurna da je prošla zbog svog muzičkog talenta i zato što to zaslužuje. Ona je omiljena među decom, ima mnogo drugara i verujete mi da je u dečjem divnom svetu sve mnogo lepše i pravilnije postavljeno. Toliko mnogo svakodnevno učimo od njih.
Story: Nedostaje li vam Novi Sad?
- Samo je 80 kilometara udaljenosti između Beograda i Novog Sada, a tako mnogo razlika u energiji između tih gradova i ljudi koji u njima žive. Nosim energije oba mesta, imam osobine i Novosađanke i Beograđanke, a mom životnom tempu sada više odgovara Beograd. Ipak, kada me on umori a ljudi nagrizu, odlazim u Novi Sad kod svojih roditelja, okružim se dugogodišnjim prijateljima i tamo često napunim baterije. Međutim, najviše mi prija vreme koje provodim na našem imanju nadomak Novog Sada, jer izuzetno volim prirodu i životinje. Kako stvari stoje a godine prolaze, sve više sebe mogu da zamislim kako živim tamo.
Story: Kada poželite da budete sami sa svojim mislima, na koji način to sprovodite u delo?
- Odvajam vreme samo za sebe i tako nešto potrebno je svakoj ženi je. To nije često, a nekada mi je dovoljno samo pola sata da prošetam svoje pse i vratim se kući.
Story: Kada ste najveću cenu platili zbog svojih principa?
- Ja naučim sva pravila da bih kasnije znala kako da ih prekršim, danas imam svoje principe da bih ih sutradan izgubila (smeh). Samo se glup čovek ne menja i grčevito drži svojih načela, ali jedan koji retko kad gubim jeste da sam ljubazna, kad god je to moguće, a moguće je uvek, kao i još neke (smeh).
Story: Šta je za vas merilo sreće i spokoja?
- Kako je mudri Albert Švajcer rekao: Sreća je dobro zdravlje i slabo pamćenje ili naš Đorđe Balašević: Srećni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesrećne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni...
Razgovarao: Saša Topšić
Stajling: Kristina Bekvalac
Šminka: Mina Abramović
Frizura: Sofija Janković
