Izvor: RTS, 13.Avg.2020, 16:09
Noć kada su Beograd pohodili vanzemaljci
Pojava kojoj smo bili svedoci pre nekoliko nedelja ubedila me je u postojanje "drugih svetova", koji mogu biti strašniji od onih iz naučnofantastične literature i filmova. A nudim i dokaze da postoje.
Bila je to jedna od mnogobrojnih vesti uz koje mediji napišu u poslednje vreme često korišćenu reč "bizarno", a ponekad bude i "misteriozno".
Sadržaj ove, o čudnom zvuku koji budi stanovnike Beograda u gluvo doba noći, u medijskoj interpretaciji >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << bio je i "bizaran" i "misteriozan".
Sasvim dovoljno da se privuče pažnja i obezbedi pristojan broj pregleda.
Uz informaciju, dostupan je postao i snimak "misterioznog" događaja.
Noć, pusta ulica osvetljena žućkastom svetlošću s bandera poređanih uz rub trotoara a onda... zvuk. Mene je podsećao na struganje koje prati udarac u gong, recimo.
Asocijacije nekih od komentatora sledile su moju ili je moja sledila njihove, kako god.
Tek, čudna škripa i onda oglašavanje nevidiljivog gonga smeštenog ko zna gde u prostoru. Taj skriveni izvor zvuka je u tumačenjima svedoka događaja "misteriozan", ponajpre.
Racionalna objašnjenja ili, bolje reći, pokušaj racionalnih objašnjenja poput onog da je zvuk posledica pražnjenja sistema daljinskog grejanja, ostajala su usamljena.
Činilo se kao da svima, uz sva uzbuđenja koje nam priređuje "misteriozni" kovid, nedostaje neko luđe i jače pa su "misteriju" obogatili vampiri, drekavci i ostala bića folklorne fantastike, ali najupornije od svih maštovitih tvrdnji bile su one o "malim zelenim".
Često su tu kada treba rešiti komplikovani problem zemaljskog postojanja kao moderna varijanta nekog božanstva s Olimpa koje je prisutno a nevidljivo, čuje, razume, sve zna, i sada će, samo što nije ali nije, ipak ne, nikako da se pojavi među nama.
Deus ex machina.
Filmska industrija tu modernu opsednutost vanzemaljskim lepo pakuje u napete sadržaje bogate akcijom kada se ceo svet ujedinjuje u borbi protiv invazije Nepoznatog.
U slučajevima sofisticiranijeg pristupa temi vanzemaljsko biva simbolički korelat zemaljskih strahova i frustracija pa se meni vest o pojavi čudnog zvuka koji budi stanovnike delova Beograda učinila poput dobro zamišljenog scenarija koji nam neće otkriti te dugoočekivane vanzemaljce već nešto, zapravo, sasvim suprotno.
Ono što hiljadama civilizacijskih godina znamo, ali tog saznanja nismo svesni, u najboljem slučaju ili, što je mnogo izvesnije, "Znam, ali ne marim", kako bi rekao antički tragičar.
Znamo da naspram nas postoji neko drugi, svedočimo tome direktno u aktuelnoj savremenosti ili indirektno, posredstvom umetnosti, da odnos s drugim čini temelj ovozemaljskog, civilizacijskog, kulturnog delovanja.
Ali takođe smo upoznati s tim da je taj odnos često konfliktan, buran, krvav. Znamo da je Stari zavet sve osim ljupka priča o dijaloškom odnosu sa Drugim.
Znamo da suprotna uverenja i podeljeni stavovi mogu činiti sjajni osnov za osvajanje harmonije, a svedočimo da su najčešće nepomirljiva stanovišta koja Drugo transformišu u neprijateljsko a onda u Nepoznato.
Rob i gospodar, bogat i siromašan, muškarac i žena, levica i desnica, globalno i nacionalno, moderno i staromodno, zdravlje i bolest, ovaj niz bi mogao biti neprekinut...
Vest o „misterioznom“ i „bizarnom“ zvuku koji su preneli i „neozbiljni" i „ozbiljni" mediji bila je samo još jedna u beskraju informacija, tačnih ili netačnih, odgovornih ili zbunjujućih, preciznih ili zlonamernih, ali sigurna platforma za sučeljavanje stavova o tom „misterioznom“ događaju koji su simulacijom dijaloškog maskirali međusobno suprotstavljene svetove.
„Ne znam zašto se baviš time“, rekao mi je jedan prijatelj. „Ti ljudi i njihovi vanzemaljci su poseban svet.“
Mnogi kažu i svetonazar. Često čujemo i „pogled na svet“. Skup stavova, uverenja, ideja, mišljenja koja oblikuju naše odnose sa drugim, poznatim drugim, ali najčešće nepoznatim drugim.
Ja, na primer, verujem da je virus korona realna opasnost, ne verujem da s vakcinom dolazi „misteriozni“ čip, verujem da je Nil Armstrong u julu 1969. godine na površini Meseca napravio „mali korak za čoveka a veliki za čovečanstvo", ne verujem da je Kjubrik svoje rediteljsko umeće traćio na simulaciju posete nepoznatom svemiru, verujem da umetnost može uticati na svet, ne verujem da može da ga menja, verujem da ovo može biti „najbolji od svih mogućih svetova“, ne verujem da će ta mogućnost ikada postati realnost, verujem da dijalog treba da podstiče razumevanje, ne verujem da ga zaista podstiče.
Kada sam nedavno u jednoj raspravi, na jednoj društvenoj mreži, pročitala rečenicu, „Mi se možemo sada raspravljati, ma, možemo razgovarati, ali me nećeš ubediti u to što tvrdiš niti ću ja tebe ubediti u ovo što tvrdim, u stvari, ne moramo uopšte razgovarati“, pomislih da nam je Platon uzalud prikazivao umeće dijaloga, i da dijalektika više ne znači ništa ako ćemo s filozofskim mirom saslušati sadržaj drugačijeg „pogleda na svet“ i automatski isključiti senzor za razumevanje uzroka tako drugačijeg stava.
Ostati u „svom svetu“ nedodirljiv i nepoznat onom Drugom ne više kao misterija, ne više i kao vuk, kao opasnost i kao neprijatelj, već kao vanzemaljac!
To nije bizarno, nije ni misteriozno a moglo bi biti skandalozno, čega smo, verujem, svesni ali za šta ne marimo.
Osim ako grešim jer niti smo svesni niti marimo već iščekujemo znak iz „misterioznog“ svemira nesvesni da ni vlastiti nismo upoznali.
.jpg)
