Izvor: juGmedia, 06.Sep.2017, 17:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ZABORAV
Mi, nebeski narod, koji je prostor na Balkanu naselio došavši tamo nekud iza Karpata, kunemo se kolektivno u poluzimišljenje Obiliće i Kraljeviće, u zlatne viljuške i kašike na srpskim dvorovima, ali zaboravljamo da se okupimo, prisetimo, odamo poštu stvarnim likovima, našim komšijama, koju su zaista kolektivno stradali ne tako davno.
Petina stanovništva Leskovca nestala je pre 73 godine pod američkim bombama, >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << na desetine hiljada nerođene dece, u jednom danu, za pola sata. Tragedija bezmalo jednaka dejstvu atomske bombe, tragedija zbog koje bi 6. Septembar trebalo da se proglasi za Dan žalosti!
No, mi ih se setimo samo za godišnjice, sete ih se zapravo dvadesetak ljudi, po službenoj dužnosti, kratak govor prepisan iz prethodnih i, toliko.
Zrno, trun u svemiru je čovek, kao predmet, gde se ne beleže sudbine, a naše duše okamenjenje od brojnih ratovanja i pogibija, borbe da se preživi mesec, dan, ili smo, ipak, narod koji vekovima boluje od kolektivne zaboravnosti. Nije važno šta je bilo juče, prošle nedelje, meseca, godine, decenija…
Na odavanje počasti idemo reda radi, bez emocija, bez analiza. Šta nam znači suza u oku čoveka koji i posle 73 godine leči traume iz tog bombardovanja? Ništa, plačemo samo nad ličnom sudbinom!
Danas sam upoznala tog čoveka i samog teško ranjenog u bombardovanoj kući. Povratio se iz pakla, bio dečačić. Terali su ga da zaboravi, terali su nas na kolektivnu amneziju. „Nisam o tome pričao ni sa preživelom sestrom“, veli.
Izlazim iz kuće ove dobrice sa ožiljcima na duši i pitam sebe – koga će za 10, 20, 30, 100 godina biti briga šta se danas ovde u Srbiji, u Leskovcu dešavalo? Zašto se svađamo, mrzimo, kidamo…? Mali smo, svemir ne beleži, ljudi ne pamte, istorija je prestala da bude učiteljica života.
Ne, ne podstičem na osvetu, da neko zlonameran ne bude, samo me, kao mnoge, boli zaborav.
Milica Ivanović
