Izvor: Politika, 15.Sep.2014, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Strazbur po svoja prava
Filmadžije sa prostora bivše Jugoslavije muče isti problemi: nedostatak para, birokratizovane odluke o finansiranju filmova, narušavanje autorskih prava, suženo tržište
Leskovac – Na trećoj konferenciji filmskih reditelja sa područja bivše Jugoslavije, koja je održana u Leskovcu u okviru sedmog inetrnacionalnog festivala režije Lajf, dominirala je prošle godine pokrenuta ideja o formiranju regionalnog fonda iz kojeg bi se finansirala distribucija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << filmova. Iako su ideju zdušno podržali reditelji iz svih bivših jugoslovenskih republika, još nije ništa konkretno učinjeno u njenoj realizaciji, ali je i ovom prilikom ocenjeno da bi takav fond umnogome olakšao snimanje i distribuciju filmova u regionu. I ovom prilikom čulo se da filmadžije iz regiona muče isti problemi: nedostatak para, birokratizovane odluke o finansiranju filmova, narušavanje autorskih prava i suženo tržište.
Stole Popov je kazao da je odlučio da se više ne bavi ovom profesijom, „pošto je stanje u filmu haotično na svim nivoima, osim na jednom – na kreativnom”. Haos je zavladao i u osnovnom poimanju filmskog medijuma i filmske estetike. Posebno haos između kreativnog i producentskog dela koji su dva potpuno različita sveta. Imamo kreativan deo, ljude koji žele da naprave nešto i producente čija je motivacija da dođu do novca.
– Da li ste se zapitali ko odlučuje o vašim projektima u svim fondovima gde šaljete filmove? Sede ljudi koji uglavnom nemaju pojma o filmu. U devedeset devet odsto slučajeva sede „kulturtregeri”, evropske birokrate, ljudi koji žele da stvaraju novac, neostvareni tipovi koji pojma nemaju šta je to film, ali su sticajem okolnosti u tim telima i odluka je u njihovim rukama – objasnio je Popov.
Stanje je veoma loše i u evropskom filmu, ocenjuje Popov i dodaje:
– Već sedamnaest godina sam član Evropske filmske akademije i imam priliku da gledam sve odabrane evropske filmove. U ovih sedamnaest godina gledao sam više od petsto filmova i mislim da nije trebalo da ih bude više od pet. Neko će reći, imamo evropske fondove. Da, ali ta Evropa je birokratizovana do kraja. Nema inovacije, subverzivnosti, sve je ravno, nema strasti i emocija i nema želje da se to menja. Sada filmovi traju sedamdeset-osamdeset munuta i to jedva. Teško je stvaraocima da naprave autentičan film koji izaziva identifikaciju, emociju, koji će vas „izvozati – sat-dva”. Mi moramo da nastavimo sa povezivanjem, jer smo vrlo bliska, slična kulturna sredina i nećemo moći da budemo zatvoreni u partokratskim državama. Moramo da počnemo da živimo na jednom širem planu – zaključio je Stole Popov.
Slobodan Skerlić je naglasio da poenta nije u lamentiranju nad starim dobrim vremenima, već u vrlo praktičnom pokušaju unapređenja svake pojedine kinematografije, posebno u unapređenju položaja esnafa unutar tih kinematografija. Po njemu, zajednički fond bi bio namenjen isključivo finansiranju distribucije filmova u regionu i punio bi se sredstvima svih ministarstava kulture.
Makedonski reditelj Vladimir Blaževski rekao je da je povezivanje prirodni proces i zadatak za svaku produkciju iz ovih republika. Pre svega, zbog toga što se na taj način dobija legitimitet i prema nekim drugim fondovima, eventualno stranim partnerima iz većih zemalja.
– Pored toga, mi moramo da angažujemo tehniku, ljude, razne resurse izvan zemlje. Najjednostavnije, najprirodnije i najracionalnije je da to bude iz okolnih zemalja i to se uvek radi – smatra Blaževski.
Dodao je da za njegov sledeći projekat, pored Makedonije, ima podršku Filmskog centra Srbije, očekuje podršku filmskog fonda Bugarske, a „trebalo bi da dođe i francuski producent”. Pre dvadesetak godina, rekao je, bilo bi nezamislivo da u proizvodnji filma učestvuju četiri zemlje. Hteli mi to ili ne, to je ekonomski proces kojem težimo i to povezivanje će biti sve jače i sve više filmova će se snimati na taj način.
I Andrej Košak iz Slovenije govorio je o nedostatku para. Po njemu, sem Hrvatske koja ima neki normalan budžet, svi ostali imaju malo para. Boris Petkovič, potpredsednik asocijacije slovenačkih reditelja, smatra da probleme reditelja neće rešiti ni producenti, ni ministarstva, ni ministri za kulturu, već oni sami.
– Moramo da se udružimo i da rešavamo probleme sami. Mi u Sloveniji trenutno vodimo borbu oko autorskih prava. Nacionalna televizija uzima nam sva prava, to je apsurd. Ideju o zajedničkom finansiranju distribucije filmova prepoznajem kao ključni problem, jer uskoro nećemo imati gde da prikazujemo filmove. Mi u Ljubljani imamo veliki međunarodni filmski festival Lajf koji traje dva dana, prikaže se preko sto filmova, dođe preko sto hiljada gledalaca, a ostalih trista šezdeset dana u godini ih nigde nema – ističe Petkovič.
Miloš Miša Radivojević je rezignirano govorio o nepoštovanju autorskih prava, rekavši da je snimio osamnaest dugometražnih igranih filmova i da od toga nema ništa, već živi „na nivou prosečnog studenta”.
–Svake noći, dok gledam „Vesti, naletim na neki svoj film. Nama su oduzeta sva prava, ja nisam dobio ni jedan jedini dinar od tih filmova. Mi smo opljačkani na drumu. Mi treba da idemo preko Strazbura u zaštiti svojih prava. Ja nemam ništa, a svi drugi zarađuju na mojim filmovima. Idu na televiziji noću kad ih niko ne gleda, ali televizija ispunjava program, radi – rekao je Miša Radivojević.
Ukoliko naplati novac preko Strazbura, dodao je, priložiće ga u fond da mogu mladi da snimaju filmove. I on je ideju o osnivanju regionalnog fonda ocenio kao sjajnu.
Milan Momčilović
objavljeno: 16.09.2014.
Pogledaj vesti o: Leskovac
.jpg)
