Izvor: JUGpress.com, 05.Jan.2021, 10:19
Saša Stojanović: Snoviđenja svet(ovn)og Save Dimitrijevića ili na jugu nešto novo?
LESKOVAC
U svojoj noveli “Vrati mi sećanja koja nemam” Sava Dimitrijević ponovo iznenađuje čitalačku javnost pripovedačkim postupcima; za razliku od prethodnih knjiga, sa časnim izuzetkom romana “Pre života i posle smrti”, u kojima je oštrim i strpljivim perom istrajnog hroničara našeg grada pribeležio skoro sve što zaslužuje da ostane upamćeno, ovog puta se u nemirne vode pripovedanja otiskuje na sasvim drugačiji način. Toliko drugačiji da se novo pisanije >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << “bezobrazno” šeta uskom ivicom eksperimenta; svesno da “i pad je let”, ali i bez želje da od “letenja” odustane.
Istorijat zavičajnih “pisanja & pišanja uz vetar” protiv dominantnih književnih formi i obrazaca dovoljno je dug da se delo Save, u stvari, samo nadovezuje na već postojeće bune protiv dahija uvreženih književnih postupaka. Naš grad je imao jednog Nikolaja Timčenka čija je promišljena percepcija i akribična književna egzekucija podigla estetsko-etičku letvicu svim budućim esejistima; Timčenkova dekonstrukcija postojeće književne teorije morala je da ostane “neprimećena” zato što je zadirala u okoštale književne torove i zadrigle političke zabrane. Leskovac ima još jednog Stojanovića čija analitična kuražnost ustoličava ovaj grad na mapu naseobina u kojima žive hrabri i mudri ljudi; ima, vrlo nezasluženo, tog Jovicu The Great Stojanovića u galeriji talentovanih sa ovim prezimenom (hvala Bogu, nije mi nikakav rod!) čiju nepresušnu (i hvala Bogu, nezalečenu!) “skribomaniju” moramo posmatrati samo kao darove Muza, dužni prema sebi i budućim pokolenjima da te poklone oberučke prihvatimo. Tu su još i Biljana Mičić čiji esejistički i kritički opus odavno privlači pozornost pravih poštovalaca metoda iskrene i mudre percepcije književnog dela, prerano preminuli Dragan Tasić koji nam je tek (ali na kakav divan način!) odškrinuo vrata svoje kritičarske percepcije postavljajući “domaće zadatke” za sve one koji se tek penju na sklisku palubu hermeneutike, dosledni Dragan Radović koji se u kritiku upuštao stidljivo i tek povremeno, ali dovoljno da ostane upamćen po analizama kojima se malo šta imalo prigovoriti, potom Vjačeslav Nešić što svojim lucidnim pozorišnim kritikama pokazuje da više zna o teatru nego oni kojima su “daske koje život znače” posao od koga žive, neumorni Danilo Kocić čije će hrestomatije o književnom životu našeg grada tek dobiti priznanje koje zaslužuju, kao i mladi Luka Stojanović (ah, ti Stojanovići!) čije vreme, a i zasluženo mesto, tek dolaze. Sigurno je da postoje i oni čije delo autor ovih redova nije dovoljno spoznao (mea culpa, dame i gospodo, mea maxima culpa!), ali to je ukalkulisani rizik kome se može prigovoriti skoro sve; osim zadnjih namera.
Suštinsko pitanje svih književnih eksperimenata svodi se na večitu dilemu ima li uopšte nečega novog pod kapom nebeskom; u suštini i nema, ali ako je svako vreme novi nebeski okvir što podrazumeva i nove ovozemaljske okolnosti, onda mora da se prizna da književnost uvek počinje ispočetka. Ali, šta to zapravo Savu Dimitrijevića ustoličuje na tron eksperimentatora kakvih ovaj grad odavno nije imao? Najpre upornost (staramajka svakog uspeha, zar ne?) tokom pomnih istraživanja, conditio sine qua non svake ozbiljne stvarnosne proze, hiljade sati obavljenih razgovora i još toliko kilometara magnetofonske trake, hektolitri ispijenih kafa i tučteški tovari naglavačke izvrnutih sudbina; potom strpljenje (parče franciskanske mudrosti kojom se prihvataju stvari koje ne mogu da se promene!) da se pribeleži blago otkriveno ispod prašnjavih naslaga lepih i tužnih godina; na kraju sposobnost (ona renesansna Virtu kojoj samo Fortuna, i to ponekad, može da doaka!) da se zamršeno klupče istorije jednog grada razmrsi do poslednje petlje, da se razluči prividno bitno i uslovno nebitno, odvoji naizgled istinito (šta god to značilo!) od onoga šta je pretilo da postane “službena istina”. Tek posle ovakvog rudarskog / tkačkog / nadničarskog posla, u svakom smislu tog pojma, bilo je moguće pristupiti filigranski osetljivom procesu stvaranja priče.
Međutim, nije “nova (stara) realnost” ono šta jedino odlikuje Dimitrijevićevo pisanje; na istinite činjenice bilo je neophodno nakalemiti dozu razbokorene mašte koja, prihvaćena od istine i samo istine (ponavljam: šta god to značilo!), ovom rukopisu daruje i postmodernu varijantu. Tu su svi neophodni sastojci: priča u kojoj je autorovo viđenje samo jedno od mogućih, nestalno sećanje oko koga se sve vrti, spremnost da se nađe zlatna sredina između borhesovske konciznosti i markesovske imaginativne razigranosti. Nešto novo? I da i ne. Ukoliko je istinita, vrlo privatna teorija autora ovih redova da je “Novi zavet” najstarije postmoderno delo, i da ga u stopu prate i Servantesov “Don Kihot” i Kurosavin “Rašomon”, onda ovaj nesvakidašnji postupak i nije novina u bukvalnom smislu ove reči; ali, ukoliko se ozbiljnije sagleda iznuđena, teorijom nametnuta stroga podela na samo stvarnosnu prozu i samo postmoderna činodejanija, onda ovaj rukopis zaista pomera neke granice; i to ne samo stvaralaštva u Malom Mančesteru.
Stvarajući eksplozivnu smešu sačinjenu od dve danas dominantne forme književne naracije, Dimitrijević je ponekad prinuđen da žrtvuje fabulu u ime lepote pripovedanja, et vice versa; nekada je radnja ta koja postaje prividno postavljena na žrtvenik, nekada činjenice bivaju žrtvovane u ime “protočnosti” koju svaka dobra knjiga traži. Pri čemu ta iskusna konkubina, što se spremno i razdragano odaziva na službeno ime “materijalna istina”, vrlo lako travestira u apsurd u kome stvarni život deluje preterano dok, s druge strane, nikakva preteranost ne može da dosegne visine običnih, ljudskih fatuma. Zato nam preostaje da čitamo Savu Dimitrijevića, radoznali da vidimo kojim će sve pravcima širiti njegova dijagnoza od koje svi mi bolujemo: pretvoriti ličnu muku i dert u kolektivno sećanje, podići tragiku individualnih sudbina na oltar opšteg, vo vjeki vekov u svetovnu fresku ovekovečiti tešku muku i još težu sreću.
Ispričati priču, po svaku cenu!
Saša Stojanović (pogovor za knjigu “ Vrati mi sećanja koja nemam“ Save Dimitrijevića)
I ovo Vam može biti interesantno
.jpg)
