Izvor: JUGpress.com, 16.Jul.2023, 13:13

Kad je Leskovac bio. . .Iz istorijske čitanke starog Leskovca

LESKOVAC

Više od 50 godina u Leskovcu se tu i tamo, ali najviše vrlo

malo spominjalo da je ovaj grad 6.septembra 1944. godine

bombardovan od strane saveznika, a građani ga pamte kao

Englesko bombardovanje. Zna se i koliko je bombardera zasulo

grad bombama, da je grad dobrim delom sravnjen sa zemljom.

Ali, ni sada skoro osamdeset godina od tog tragičnog događaja

nije utvrđeno – koliko je građana poginulo. >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com <<

U izvanrednoj studiji ,,Savezničko bombardovanje Leskovca

6.septembra 1944.” istoričari Momčilo Pavlović i Veroljub

Trajković zabeležili su i sećanje jednog od preživelih Živojina

Nikolića na ovaj tragični događaj :

,, ….Građani Leskovca, koji su preživeli strahote bombardovanja,

bili su još uvek zaplašeni i potišteni, a mnogi i u žalosti za svoje

najbliže, koji su poginuli ili nastradali od povreda u tom

bombardovanju. Oko hiljadu nedužnih građana Leskovca, umesto

slobode, otišla je u smrt. Samo nekoliko dana posle oslobođenja

Leskovca, navršavalo se i četrdeset dana od bombardovanja i pogibije

tolikog broja ljudi. Saglasno crkvenim običajima, održan je

najmasovniji četrdesetodnevni parastos poginulima u bombardovanju.

Bio sam i sam prisutan na Svetoilijskom groblju i mislim da nikada

nije bilo toliko naroda kao tog dana pri održavanju parastosa. Osim

rodbine, parastosu su prisustvovali prijatelji, susedi i ostali

poznanici poginulih. Svetoilijskim grobljem razlegao se plač,

naricanje i lelek ..”

Ta rana, duboko usađena u srcima građana Leskovca nikada neće

biti zaceljena! Ali, samo tada i nikad više na mestu gde je masovna

grobnica kod Svetoilijske crkve nije održan parastos.

A onda su ,,oslobodioci’’ rekli: Bog je laž, vera je otrov za

narod. Da oni imaju svoju veru i svoga Boga u liku ,, sina svih

naroda i naronosti..’’ Crkva je odvojena od države. Da ni u smrti

ne bi bili sa onima koji veruju i mole se Bogu – neki ,,drugovi’’ su

sahranjeni na prostoru ispred crkve. Tu su još uvek dva groba – na

jednom je podignut spomenikl, drugi je urastao u travu i skoro

poravnot sa zemljom – bez ikavih oznaka da je tu grobno mesto.

Decenijama kasnije, u znak sećanja na poginule u

bombardovanju 6.septembra 1944. izgrađena je Spomen česma kod

Pošte. Na taj dan delegacije Subnora, vojske Srbije i narodne

vlasti na Spomen česmu polažu vence. Od izgradnje Spomen

česme svake godine upućivan je poziv i Crkvi da svešteno lice

pristvuje ovoj komeraciji. Tako je bilo do pre –pet šest godina.

Tada je prisutni sveštenik održao propoved i usput spomenuo

i ulogu partizana u bombardovanju. I dok je još govorio od

pojedinih učesnika komemorativnog skupa na njegov račun

upućene su pogrdne reči, a spomenuta je i četnička majka.

Sveštenik na ovakvo ponašanje nije reagovao. Ali, od tada

Crkvi više nije upućen poziv da ovoj komemoraciji prisustvuje

i svešteno lice. Ne sećam se ni da se i građani toga dana

okupljaju kod Spomen česme da polože cveće i zapale sveće u

znak sećanja na svoje poginule sugrađane. Ali, zato se u znak

sećanja na veliko stradanje Leskovca u bombardovanju 1944.

svakog šestog septembra u crkvi Odžakliji drži parastos uz

prisutvo velikog broja građana.

Povodom 5o godišnjice od ovog tragičnog događaja, u izdanju

Narodnog muzeja izašla je knjiga Kamenj na pamet. U njizi je

zapisano: ,,.. Na svi koji su imali volovska i konjska kola opština

naredi da tovariv i terav mrtvi u i Svetoilijsko groblje.Mrtvi su

iznošeni iz porušene kuće, podrumi, rovovi i dućani, skiđani od

krovovi i drveće i turani na gomile po ulice. Rabadžije iz grad i

seljaci iz okolna sela idev s kola i kude ima leševi nafrljani na

gomilu stanev, a građani koji raščišćavaju ruševine turav gi na kola

– kuga celoga, kuga samo pola trup, kuga samo glava el pa samo ruke i

noge i rabadžije gi terav u groblje… Đerma Đermanović iz Vlajkovu

ulicu i dvaestina rabadžije i teljigaši terav mrtvi na Svetoilijsko

groblje i rasipujev gi na širinu pred crkvu… Kod zvonaru su

iskopane dugačke i diboke rupe , a ispred kapelu stoji beli svet ljudi

stiskav se edn uz drugoga i čekav da rabadžije istovariv leševi i

prostrev gi pored rupe, a ondak oni idev da vidiv da među mrtvi neje

niki njihov – ako ga prepoznav nosiv ga ili osdvučev na dske, na

čaršafi, na granjke el ga natovariv na kolica za pesak, oterav i

zakopav. Al, najviše je onija koji nema koj da prepozna i koji uopšte

ne mogu da se prepoznaju ni koji su ni čiji su –nji frljav u onej diboke

rupetine kude zvonaru…”

Lokalni ,,istoričari’’ su knjigu dočekali – na nož! Gotovo

istovremeno objavili su knjigu u kojoj gotovo da negiraju ono što

je autor knjige Kamenj na pamet zapisao. Zanimljivo je da su ti

isti lokalni ideološki ,dušebrižnici’’, ,,čuvari’’ tekovina i

svetinja NOB-e uputili oštru kritiku i na knjigu doktora

Milivoja Perovića ,,Leskovac u ratu i revoluciji ‘’( 1968. ) u

kojoj doktor Perović, pored ostalog, spominje i ovaj tragičan

događa i navodi da je ,,doneta odluka da se Leskovac

bombarduje. Ovo je došlo uz saglasnost Glavnog štaba Srbije,

a na traženje šefa savezničke vojne misije generala Maklina

koji se nalazio sa svojom misijom u Pustoj reci…’’ Verovatno

razočaran napadima ,,čuvara’’ tradicija NOB-e, i pojedinih,

verovatno sujetnih učesnika NOB-A sa ovih prostora koji u

knjizi nisu spomenuti ili je njihova uloga u revoluciji

,,nedovoljno’’ istaknuta – doktor Milivoje Perović je nadvisio

ove ,,čuvare ideoloških znamenja’’ – odrekao se ove svoje

knjige, ustvari zapisanih i potpisanih sećanja najistaknutijih

revolucionara i učesnika u NOB-u u leskovačkom kraju. Doktor

Milivoje Perović, koji nas je zadužio i romanima sa tematikom

iz našeg kraja – napisao je pismo kojim je svoje žestoke, i po

mom uverenju, sujetne kritičare javno obavestio da se ODRIČE

KNjIGE ,,Leskovac u ratu i revoluciji’’, odnosno svega što je u

toj knjizi napisao. To pismo objavljeno je u, Našoj reči’’na čiju

adresu je i bilo naslovljeno.

Iza bombardovanja ostao je razoren grad. Najviše je

stradala glavna gradska ulica – ulica kralja Petra koju

Leskovčani pamte kao Korzo. Ali, ostalo je još mnogo zanatskih

radnji, oštećena palata porodice Kukar i preko puta Janjićeva

palata. Mnogi su očekivali da će narodna vlast obnoviti ove

građevine s obzirom na njihovu lepotu i značaj ovih prelepih

građevina kao dokaz kako i koliko je Leskovac brzo iz palanke

izrastao u moderna grad.

Ali, to nije urađeno. Naprotiv, centar grada, čitavo

to gradsko jezgro je sravnjeno sa zemljom. Kada je

,,narodna vlast’’ dokrajčila ono što je ostalo iza

bombardovanja – ostao je prazan prostor – da zjapi kao

rupa koju su, jednim delom preorali, posejali travu i

zasadili drveće, a drugi deo popločali betonskim

kockama.

A šta su građani učinili ili – šta su mogli učiniti

da centar grada zaštite od daljeg razaranja, da se

sačuva ulic Kralja Petra – Korzo koje je decenijama

služilo kao simbol drugarstva, prijateljstva, druženja,

mesto gde su se svi poznavali, znali ko je ko, ko šta

radi i nije moglo ništa da promakne šta se dešava ili

desilo, a da ceo grad to ne zna i ako zatreba – spreči

ono što nije dobro ili može da prestavlja opasnoast

po građane. Jer, na Korzou su svi znali sve o svima.

Na žalost – nije urađeno ništa! I tako će Trg,

prekriven betonskim pločama, trajati kao spomenik ovom

vremenu koje sada imamo i za koje neki misle da ćemo ga

pamtiti po tome što ne želimo da ga pamtimo!

( Nastaviće se )

Sava Dimitrijević

I ovo Vam može biti interesantno

Nastavak na JUGpress.com...