Izvor: JUGpress.com, 16.Feb.2026, 18:51
Građani izuzetno nezadovoljni zdravstvenim uslugama, često ne znaju kome da se žale
LESKOVAC-VRANJE-NIŠ
“O bolničkom lečenju ne treba diskutovati. Iz korena sve menjati”, odgovara jedan od ispitanika u anketi koji je Regionalna informativna agencija JUGpress sprovela o zadovoljstvu zdravstvenom zaštitom u državnim ustanovama tokom prošle godine. Anketu, koja se odnosila na zadovoljstvo zdravstvenim uslugama, popunilo je više od 530 čitalaca, >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << dok je na društvenim mrežama svoje iskustvo podelilo njih više od 340.
Blizu 90 odsto ispitanika izjasnilo je da je nezadovoljno uslugama u javnim zdravstvenim ustanovama.
“Vrlo loše organizovano, mesecima se čeka na preglede, neki ljudi nemaju novac da završe u roku od par dana preglede privatno. Omogućiti doktorima ili državnu ili privatnu praksu. Jer ako ne odemo privatno na preglede u državnim ustanovama ne dođemo na red”, kaže jedan od ispitanika.
U državnim domovima zdravlja i bolnicama, pacijentima najviše smetaju duga čekanja, nemogućnost zakazivanja pregleda i nepoštovanje zakazanih termina, kao i na neadekvatno ponašanje i neprofesionalan odnos zdravstvenih radnika prema pacijentima.
Međutim, kada ne dobiju uslugu po koju su došli ili se susretnu sa diskriminacijom i korupcijom, pacijenti ne znaju kome treba da se obrate. Čak 74,3 odsto ispitanika odgovorila je da ne zna kome treba podneti primedbe.
Savetnik – kao dodatni posao
Zakon o zaštiti pacijenata predviđa da svaka jedinica lokalne samouprave treba da ima savetnika za zaštitu pacijenata koji treba da postupa po podnetim prigovorima i pruža informacije i savete u vezi sa pravima pacijenata.
Funkciju Savetnika za zaštitu prava pacijenata u Leskovcu obavlja Slaviša Stojiljković. Kako sam Stojiljković pojašnjava, on je zaposlen u gradskoj upravi u Odeljenju za komunalno stambene poslove, saobraćaj i infrastrukturu, a poslom savetn ika je počeo da se bavi “kada je kolega otišao na drugo radno mesto i nije imao ko, pa sam ja počeo da radim i posao savetnika za zaštitu prava pacijenata”.
„Građani se žale na razne stvari”, kaže Stojiljković za JUGpress.
„Neki se žale na neljubaznost u postupanju, što su pretežne prijave. Žale se i kad dugo čekaju, na zakazivanja kod pojedinih službi, javljaju se i za neke savete kako da ostvare neko pravo ili kada imaju problem sa uputom”, kaže on.
Objašnjava da su se prigovori odnosili na dostupnost zdravstvene zaštite, blagovremenost, kvalitet i bezbednost, “na poštovanje pacijentovog vremena, zatim na poštovanje pacijenata, odnosno neljubaznost. “Moj utisak je da se podjednako javljaju žene i muškarci, možda žena ima malo više”, rekao nam je Stojiljković.
U 2025. godini podneta su četiri zvanična prigovora u pisanoj formi, dato je 474 saveta o njihovim pravima. U 2024. godini su bila podneta tri prigovora, a datih saveta i informacija pacijentima o njihovim pravima je bilo 468.
„Ima pacijenata koji pišu pisane prigovore, neki prijavljuju usmeno telefonom, neki dolaze kod mene u kancelariju, ali ne žele da podnesu pisani prigovor, ne žele zapisnik, jer ne žele da ostave neki trag, a žele da im se izađe u susret, verovatno iz razloga da se ne zameraju”, kaže on.
Stojiljković navodi da on “ne može da naloži” da se problem reši, već da može jedino da “koordinira”.
“Da vidimo u čemu je problem i da utičem sa pozicije da se taj problem, ako postoji, reši, da se otkloni propust u radu ustanove ako postoji, ili propust u postupanju pacijenta. Jer, može da se desi i da pacijent napravi neki propust, da ne bude dovoljno informisan, što je možda i malo veća obaveza zdravstvenih radnika da ih bolje informišu o tim procedurama”, objašnjava Stojiljković.
I sam Stojiljković kaže da postoji problem loše informisanosti pacijenata o tome kome mogu da se obrate kada su nezadovoljni uslugama ili tretmanom, ili ponašanjem zaposlenih u zdravstvenim ustanovama, a kao primer toga navodi da ga zovu čak i ljudi iz drugih gradova, pa čak i iz Beograda, zbog toga što ne mogu da pronađu kontakt savetnika koji je nadležan za njihovo mesto.
Polovina nikada ne dobije odgovor
Samo četvrtina ispitanika u anketu reklo je da je upoznato sa procedurama podnošenja žalbe.
Među onima koji su odgovorili da bi se obratili nekoj instituciji, najviše poverenja građani imaju u zaštitnika prava pacijenata – 53,8 odsto ispitanika navelo je ovu opciju. Slede Ministarstvo zdravlja sa 16,7 odsto i direktori zdravstvenih ustanova sa 15 odsto. Manji broj građana rekao je da bi se obratio medijima (11,8 odsto), dok je 2,7 odsto navelo neku drugu mogućnost.
Građani koji su upućivali primedbe najčešće su se obraćali rukovodstvu zdravstvenih ustanova, pre svega direktorima bolnica i domova zdravlja. Deo ispitanika navodi da se obraćao zdravstvenom osoblju, poput lekara, medicinskih sestara ili zaposlenih na šalterima. Pojedini građani su se žalili Ministarstvu zdravlja ili Zaštitniku prava pacijenata, dok su ređi odgovori uključivali obraćanje medijima, inspekciji, pravnicima ili ostavljanje pisanih primedbi u kutijama za žalbe.
Među onima koji su se odlučili da ulože primedbu, rezultati pokazuju da iskustva nisu ujednačena. Na pitanje „Jeste li dobili odgovor na svoju primedbu?“, 41,5 odsto ispitanika navelo je da jeste, dok je 58,5 odsto odgovorilo da nije dobilo nikakav odgovor od nadležnih institucija.
Dodatno, čak i kada je odgovor stigao, on često nije doveo do konkretnih rešenja.
Više od polovine ispitanika odgovorilo je da im odgovor nije pomogao u rešavanju njihovog problema, dok je 46,2 odsto reklo da im je odgovor donekle ili u potpunosti pomogao.
Ispitanici su navodili pojedinačne razloge zbog kojih se nisu obraćali institucijama, uključujući stav da „niko ne reaguje“, da se građani „šalju od jednih do drugih vrata“, ili da su se obraćali advokatu, što ukazuje na osećaj institucionalne zatvorenosti i neefikasnosti sistema.
Zbog svega navedenog, veliki broj građana naveo je da nije pokušavao da potraži pomoć na drugom mestu, najčešće uz obrazloženje da smatraju da bi to bilo uzaludno ili da „nemaju gde da se obrate“. Među onima koji jesu tražili dodatnu pomoć, najčešći izbor bio je odlazak u privatne zdravstvene ustanove, uključujući privatne klinike i privatne prakse istih lekara. Manji broj ispitanika pokušao je da problem reši premeštanjem u drugu zdravstvenu ustanovu, obraćanjem Ministarstvu zdravlja ili medijima, ali bez značajnijeg uspeha.
Nezadovoljstvo zdravstenim uslugama ogromno, većina građana ne zna od koga da traži pomoć u zaštiti svojih prava
GRAĐANI NE ZNAJU KOME DA PRIJAVE PROBLEM U ZDRAVSTVENIM USTANOVAMA
Iako su nezadovoljni, veliki broj građana ne zna kome može da se obrati ukoliko želi da prijavi probleme u radu zdravstvenih ustanova. Čak 74,3 odsto ispitanika odgovorilo je da ne zna kome može da se obrati sa primedbama, dok je samo 25,7 odsto navelo da je upoznato sa tim procedurama. Među onima koji su odgovorili da bi se obratili nekoj instituciji, najviše poverenja građani imaju u zaštitnika prava pacijenata – 53,8 odsto ispitanika navelo je ovu opciju. Slede Ministarstvo zdravlja sa 16,7 odsto i direktori zdravstvenih ustanova sa 15 odsto. Manji broj građana rekao je da bi se obratio medijima (11,8 odsto), dok je 2,7 odsto navelo neku drugu mogućnost.
Građani koji su upućivali primedbe najčešće su se obraćali rukovodstvu zdravstvenih ustanova, pre svega direktorima bolnica i domova zdravlja. Deo ispitanika navodi da se obraćao zdravstvenom osoblju, poput lekara, medicinskih sestara ili zaposlenih na šalterima. Pojedini građani su se žalili Ministarstvu zdravlja ili Zaštitniku prava pacijenata, dok su ređi odgovori uključivali obraćanje medijima, inspekciji, pravnicima ili ostavljanje pisanih primedbi u kutijama za žalbe.
Među onima koji su se odlučili da ulože primedbu, rezultati pokazuju da iskustva nisu ujednačena. Na pitanje „Jeste li dobili odgovor na svoju primedbu?“, 41,5 odsto ispitanika navelo je da jeste, dok je 58,5 odsto odgovorilo da nije dobilo nikakav odgovor od nadležnih institucija.
Dodatno, čak i kada je odgovor stigao, on često nije doveo do konkretnih rešenja. Na pitanje „Da li vam je odgovor pomogao u rešavanju vašeg problema?“, 53,8 odsto ispitanika izjavilo je da odgovor nije pomogao, dok je 46,2 odsto reklo da im je odgovor donekle ili u potpunosti pomogao. U otvorenom pitanju da sami navedu šta se desilo, ispitanici su navodili pojedinačne razloge zbog kojih se nisu obraćali institucijama, uključujući stav da „niko ne reaguje“, da se građani „šalju od jednih do drugih vrata“, ili da su se obraćali advokatu, što ukazuje na osećaj institucionalne zatvorenosti i neefikasnosti sistema.
Na pitanje „Na koji način ste dalje rešavali svoj problem?“, značajan broj građana naveo je da nije pokušavao da potraži pomoć na drugom mestu, najčešće uz obrazloženje da smatraju da bi to bilo uzaludno ili da „nemaju gde da se obrate“. Među onima koji jesu tražili dodatnu pomoć, najčešći izbor bio je odlazak u privatne zdravstvene ustanove, uključujući privatne klinike i privatne prakse istih lekara. Manji broj ispitanika pokušao je da problem reši premeštanjem u drugu zdravstvenu ustanovu, obraćanjem Ministarstvu zdravlja ili medijima, ali bez značajnijeg uspeha.
SMRTNI SLUČAJEVI
Da li ste imali slučajeve da vam se javio neko zbog smrtnog slučaja u bolnici i da se žalio na lekarsku grešku?
Slaviša Stojiljković: Javljali su se članovi porodice, bilo je nekoliko takvih slučajeva. Ove godine mi se javio čovek koji je brat preminulog i koji je smatrao da nije njegovom bratu pružena pravovremena hitna pomoć, te da se zakasnilo sa tom intervencijom. U tom slučaju mora da se inicira postupak vanredne unutrašnje i spoljašne kontrole za konkretan slučaj.
ISKUSTVA
Zdravstvene usluge u Leskovcu nisu mnogo dostupne penzionerima i penzionerkama, kaže profesorka u penziji Bosiljka Papaček.
„Ne može da se dođe do specijalista, jedino može samo da se ode privatno i da se debelo plati. Svi lekari su uglavnom otišli u privatnike, a kad se pokuša da se dobije uput kod izabranog lekara, oni pogledaju u kompjuter i kažu da nema termina. I onda šta nam preostaje, ili da se ne lečimo i da umiremo, ili da zajmimo pare i da tražimo od dece koja isto tako ne rade, koja su isto bez posla”, ogorčena je ona.
Bosiljka, kao i njene prijateljice penzionerke, smatraju da vlast mora nešto da učini da se i ženema u njihovim godinama (i muškarcima) obezbedi adekvatna zdravstvena zaštita i usluga, za koju im se odbijalo od plate decenijama, a sada i od penzije. Kaže da ovaj problem nije prijavljivala, jer ne veruje da su nadležni spremni da nešto urade.
ŠTA KAŽU GRAĐANI?
. . . . A ŠTA ZAPOSLENI
I ovo Vam može biti interesantno
