Izvor: JUGpress.com, 16.Feb.2026, 17:33
Glavni i odgovorni urednik „Nove Naše reči“: Kome smeta jedini štampani medij
LESKOVAC
Glavni i odgovorni urednik „Nove Naše reči“ Nikola Milićević u razgovoru za Regionalnu informatiovnu agenciju JUGpress sa novinarem Ivanom Sirićem, govori o značaju i problemima koje ima ovaj jedini štampani medij južnod od Niša i zašto mu je opstanak, posle skoro 15 godina u ovom formatu, i 82 godine od osnivanja novina, ozbiljno ugrožen.
JUGpress: Dotaknimo se, na početku, onoga bez čega nema medija, a to su finansije. Mediji se mahom >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << danas sufinansiraju projektno, a taj način sufinansiranja traje već desetak godina, što znači da možemo i da malo podvučemo crtu, da prenesemo neke iskustva, kako je to izgledalo na početku, kako je izgledalo danas…
Nikola Milićević: Svakako. Odgovoriću ja na ovo vaše poslednje pitanje koje se tiče toga kako izgledalo danas i kako je izgledao proces sufinansiranja medija i tako dalje, jer bi hteo da kažem da kriza štampanih medija uopšte u Srbiji ne potiče iz nekog novijeg perioda. Ona je započela onog trenutka kada je država odlučila da se odrekne od svog prava nad vlasništvom u medijima. Dakle, u našem slučaju to je počelo sa privatizacijom „Naše reči“, tamo negde s početka 2000. godine. To je u tom trenutku rađeno bez ikakve analize o posledicama takvog jednog postupka, kako će se odraziti privatizacija bilo kojih medija, u ovom slučaju štampanog medija „Naše reči“ na sferu koja se uopšte odnosi na medije i na njihov značaj u jednoj savremenoj državi, u jednom savremenom državu, u jednom dobro organizovanom gradu.
Želim da kažem da jedan grad, koji drži do svoje titule da bi bio grad, mora da ispuni pre svega uslove urbanosti. Da bude pristojan, a to znači da mora da ispuni zahteve koje pred njega postavljaju njegovi građani. Da on bude nekakva vrsta administrativnog i svakog drugog servisa građanima, što znači da osim ulica, kanalizacije, vodovoda, struje, saobraćajnica, mora da obezbedi i nešto drugo što predstavlja javni interes. A to su, recimo pozorište, domovi kulture, između ostalog trgovi i mediji. Mediji su jedna stvar koja predstavlja apsolutni javni interes koji nikad neće prestati bez obzira na nivo dostignute civilizovanosti jednog društva i sistema uređenja. Mi smo iz jednog sistema uređenja, u kome su kakva takva, ali ipak postojala određena pravila, koja su se odnosila na postojanje i funkcionisanje medija unutar jedne društvene stvarnosti koja je podrazumevala i režim i oblik vladavine nad državom i tako dalje, uskočili u nešto što nam je bilo sasvim nepoznato.
Niko od nas nije bio svestan šta zapravo znači neoliberalni kapitalizam u koji smo mi uskočili bez projekcije. Da li će on uopšte biti u našim uslovima održiv i kakve će posledice na društvo da ostavi? Ispostavilo se loše. Zašto? Jer unutar tog sistema koji smo mi pokušali da uvedemo 2000-tih godina, bilo strašno mnogo izmena unutar sistema prosvete, unutar sistema zdravstvenog osiguranja, unutar sistema radnog prava i unutar sistema javnih medija. Najinteresantnije je, ono što sam ja kroz svoju praksu, a svako onaj ko 2,5 decenije nije spavao, mora da ima ista saznanja, primetio, jeste da ni pozicione ni opozicione stranke, bez obzira koje su u ovom periodu bile na vlasti, u svojoj agendi nemaju sferu javnog informisanja kao nešto što je od javnog interesa koji mora da ima prioritet. Nažalost, sada smo mi, odnosno mediji na udaru, sledeći koji će biti na udaru, u šta sam gotovo siguran, je kultura, jer već par godina unazad mi imamo da se principi, metodi, granice kulture definišu kao kreativna industrija. Kreativna industrija je telo bez duša i to ne može da bude ona kultura na koju su mi navikli, ona kultura koja u sebi sadrži obrasce na koje čovek ima prava u krajnjoj liniji, a na koje verovatno kasnije navikao. Bez obzira što može da mi se u ovom trenutku zameri da sam ja čovek stare škole i pokušava da neke stare sisteme vrednosti ugradi u novo vreme, ne, činjenica je da tih novih sistema, novih vrednosti uopšte nema.
Dakle, u trenutku kada je „Naša reč“ privatizovana i kada se videlo da ona kao takva ne može da opstane, jedna grupa iskusnih novinara koja je držala do svoje profesije, do kriterijuma vrednosti na koje do tog trenutka profesionalno bila navikla, pokušala je da gradski štampani medij održi u životu na svaki mogući način, pre svega ulažući svoje profesionalno znanje i svoj lični entuzijazam. I, naravno, pokušavajući da za to, za održavanje jednog medija koji, kao što rekoh, predstavlja apsolutni javni interes jedne urbane sredine, obezbedi sredstva. Koliko smo u tome uspeli? Država kao administrativni servis građana pretvorila se u svoju suprotnost. Ona je postala, zapravo, vlasnik građana i to se pokazuje kroz masu nekakvih reformi koje smo mi unutar političkog sistema i sistema vlasti za ovih 20-25 godina imali.
Unutar svega toga, postajući vlasnik nad nečim što, inače, nosi suverenitet države, dakle, građani su nosioci suvereniteta države, a država postoje njihov vlasnik, samim tim postaje i kroz sisteme vlasti, kroz parasisteme vlasti, kao što su agencije i tako dalje, uspostavi kompletnu kontrolu nad svim sferama, doslovno došavši do pojedinca, u takvim uslovima mediji nisu mogli da opstanu. Lepo zamišljena ideja o subvencionisanju medija preko projektnih konkursa izrodila se vrlo brzo u sredstvo kontrole sredstava koja se usmeravaju iz javnih budžeta, budžeta grada, budžeta pokrajine, budžeta države, prema medijima. Dakle, u jednom trenutku, bez obzira ko se nalazio na vlasti, shvatio je da ta sredstva može da upotrebi u svrhu sopstvene kampanje, u svrhu nekakvih sopstvenih političkih interesa, svaka politička stranka na vlasti ima svoje političke interese, kao što ima i politički program itd. I sada su oni za finansiranje svih tih svojih akcija i operacija počeli da koriste i subvencije koje se ne daju samo prema medijima, ali mi sada pričamo o medijima.
KAKO SE DELI NOVAC NA KONKURSIMA
Daju se sredstva i prema svima drugima, kriterijumi su skoro isti, lepo zamišljeni da najbolji projekti prođu na određenim konkursima, vrlo brzo su izgubili smisao kroz to što je država, odnosno vlasnik budžeta iz koga se subvencije izdvajaju, stavila pod kontrolu komisije koje odlučuju po projektima na konkursima. Komisije su takve kakve jesu, podložne pritiscima, nažalost mi smo svi svesni u kakvom društvu i u kakvom sistemu živimo i kakvi sistemi vrednosti vladaju. Komisije su tako vrlo brzo tako postale servis vlasti koja je trenutno aktuelna na štetu medija. Tako da od subvencija mi nismo mogli da održimo svoje postojanje delom da, prihvatam i priznajem, delom smo morali sami da se snalazimo, na primer, preko oglašivača. Međutim, i oglašivači su vrlo brzo potpali pod uticaj vlasti i radili onako kako im trenutna društvena i politička atmosfera diktira uslove.
Dakle, oni koji su bili miljenici vlasti dobijali su i subvencije u većem iznosu bez obzira na kvalitet projekata na konkursima i bez obzira na to u kakvom su oni odnosu snaga prema oglašivačima. To sa oglašivačima, inače, opšta je praksa ne samo kod nas, nego i u svetu, ali to je neka druga tema. Dakle, sa svoje strane vlast je pokušavala da nam objasni to da su štampani mediji na isteku svog postojanja globalno u svetu. To je daleko od istine.
Štampani mediji u svetu postoje sto godina, vezani su za državne sisteme koji su takođe stari sto godina, imaju izvanrednu praksu i uopšte ne žive na način koji živimo mi koji smo tek 20 godina u nečemu što još ne možemo da razumemo. Opravdanja da je gašenje štampanih medija i njihovo potiskivanje na margine medijskog prostora jedne države ili jednog društva globalni proces ne pije vodu. Ja razumem da se pojedini veliki listovi, pojedine velike novine u svetu, pa i kod nas gase i prestaju se izlaženjem, ali to je zbog subjektivnog interesa vlasnika, koji u celom tom procesu gašenja svog medija nije na gubitku. On prodaje tržište, onome ko postoje novi vlasnićicama kroz neke servise, recepture, namirnice itd.
ŠTAMPA GUBI PRIMAT ALI SE NE GASI
A inače, generalno, mislim da štampa u svetu gubi primat odnosno na elektronske medije, ali se ne gasi. Pri čemu, opet, mora biti jasno svima onima koji to posmatraju da elektronski mediji, internet, izdanja novina, portali i ostale stvari jesu dobra zamena za prikupljanje i transfer informacija, ali nisu dobra zamena za saznajni proces. Samo pogledajte, u štampanim medijima, retko ćete naći informaciju novinara koja je nepotpuna. Ona sadrži odgovore na svih pet pitanja koja su, što bi se reklo, nekim internim zakonom data. Na elektronskim medijima vi vrlo često imate kao vest samo najavu događaja, ili imate samo oglas, ono što se zove oglas i što ne može da bude vest. Vest ima sasvim drugačiju strukturu i potreba, kako da kažem, naših konzumenata, naše publike je da sazna, a ne da bude obaveštena. U tom delu štampani mediji imaju nekakvu vrstu prednosti u odnosu na elektronske. Elektronske informacije ionako traju vrlo kratko, ali kod štampanih medija uvek možete da se vratite na informaciju koja je saopštena. Mi smo se držali, između ostalog, i tog kriterijuma, kad smo pravili „Novu Našu reč“ i mislim da smo u tome u velikoj meri uspeli.
ULOGA NOVE NAŠE REČI
JUGPress: Kakva je uloga jedinog štampanog medija na jugu Srbije ili konkretno za sam Leskovac?
Nikola Milićević: Veoma velika. Za onoga ko bi hteo da napravi analizu sadržaja medija koji su se pojavljivali u poslednjih 10 ili 20 godina, vrlo bi brzo i vrlo jasno došao do saznanja o kakvoj se razlici između „Nove Naše reči“ kao štampanog medija i elektronskih medija i portala radi. „„Nova Naša reč““, od trenutka svog postojanja, mislim da je objavila 4 ili 5 romana u nastavcima. To je jedna vrsta kulture koja je za jednu urbanu sredinu neophodna. To se na elektronskim medijima ne može naći. „Nova Naša reč“ neprestano od svog osnivanja do dana današnjeg objavljuje feljtone o starom Leskovcu. Ako ništa drugo, to je makar čuvanje nečega što predstavlja milje ovog grada, bez koga grad ne bi bio ono što je. „Nova Naša reč“ je, na neki način, pružala podršku svim poslenicima kulture. Prateći njihov rad, njihove izložbe, njihovo pojavljivanje, njihova štampana izdanja…
„Nova Naša reč“ je radila ankete o veoma specifičnim i veoma aktuelnim društvenim sadržajima, kao što je, recimo, bio mobing. Gde još možete da nađete kritičke, istraživačke ili anketarske članke o mobingu koji se od početka uvođenja novog sistema vrednosti u našoj državi i te kako sprovodi i ostavlja i te kako teške posledice. „Nova Naša reč“ je radila ankete o položaju mesnih zajednica, „Nova Naša reč“ je radila ankete o položaju u prosveti, o tome šta se događa u prosveti. Dakle, ankete uopšte kao oblik novinarskog izražavanja, teško da ste to mogli da nađete negde na drugom mestu… „Nova Naša reč“ prati kulturu, ne samo u ovom delu o kome sam pričao, već intenzivno sarađuje sa Leskovačkom školom stripa, koja je svetski poznata institucija i koja je do sada u oblasti kulture učinila taman toliko koliko i srpske ambasade u svetu. U svakom broju možete da nađete jedan strip iz Leskovačke škole stripa koji rade najmlađi crtači. Tu smo i medijski sponzori u konkursima koje sprovodi Leskovačka škola stripa, a koji joj takođe daju na značaju. „Nova Naša reč“ je zvanično od strane odbornika skupštine grada proglašena kvalitetnijim sadržajem od sadržaja zapisnika sa sednica skupštine. Nije to mala stvar. Osim što formalno i generalno gledano ona predstavlja jednu podlogu, jednu podršku urbanoj sredini grada, ta „Nova Naša reč“ ima i vrlo konkretne uticaje na stvaranje nekakve kulturne, medijske i svake druge gradske slike o samom Leskovcu.
REČENO PROLAZI, ZAPISANO OSTAJE
JUGpress: Ja ću samo da se nadovežem i podsetim da smo, unazad par godina, imali nekoliko monografija koje su se bavile raznim temama, a da su autori govorili da su, da ne kažem sve, ali većinu sadržaja koji su objavili pronašli u starijim brojevima „Naše reči“ od pre 50 godina ili iz „Nove Naše reči“.
Nikola Milićević: To je sad ono što predstavlja zapis. Stari Latini nisu bili glupi kad su rekli „Verba volant, skripta manent”, odnosno prevodu na srpski jezik, „rečeno prolazi, zapisano ostaje“. Još bih hteo da pojasnim i šta je to, zapravo, slobodan medij, šta je zavistan medij, a šta je profesionalan medij. Budimo jasni i otvoreni.
Nezavisnih medija nema. Čak i u zemljama koji imaju vekovnu demokratsku kulturu. Čak i u nekoj Americi, koja je za nas nekakva vrsta simbola demokratske razvijenosti, nema nezavisnih medija. I oni su vezani za određene kongresne grupe unutar njihovog političkog sistema, pa ili naginju ka republikancima ili naginju ka demokratama. Dakle, u tom nekom pogledu, teško je posmatrati i čak i ne bi trebalo tako posmatrati zavisnost ili nezavisnost jednog medija, ili slobodu njegovu ili neslobodu. Ne bi trebalo tako posmatrati, jer čak i konkurencija u razmeni mišljenja je vrlo korisna za razvoj određenog društvenog i političkog sistema. Unutar te konkurencije, zapravo, se vidi šta je dobro, šta nije.
Mi smo profesionalni medij, a to znači da stvarajući strukturu, uređivačku politiku, „Nove Naše reči“, mi smo se držali profesionalnih normi, svesni da ne možemo da budemo nezavisni, jer je svako od nas novinara iz redakcije „Nove Naše reči“, prihvatio kodeks novinara, dobrovoljno, kao sistem vrednosti po kojima će on raditi svoj posao i, konačno, pod prinudom Zakona o javnom informisanju. Mi ne možemo izvan njega. Ako prihvatimo te norme, mi već nismo slobodni, nismo nezavisni, ali smo profesionalni utoliko što ćemo se držati tih normi koje su društveno propisane, kao pozitivne, kao odraz nekakve vrste opšte kulturi. Mi se toga i držimo.
Zbog toga, unutar novinarskih udruženja i komisija koje, hajde da tako kažem, rade mimo vlasti bez obzira koja je ona u nekom društvenom trenutku, mi imamo vrlo visok rejting. Čak, ponekad, iznenađujuće visok, iznad, recimo, RTS-a, što je za mene pohvala za čitavu redakciju i što znači da ja radim sa ljudima koji znaju svoj posao, u šta ja i nisam sumnjao ni jednog trenutka.
JUGpress: Ovo mi se daje mali šlagvort da malo nadogradimo priču, vezano za ono što ste rekli kad je krenula privatizacija medija. Moj utisak je da država ne samo da nije spremila medije za tu tržišnu utakmicu, nego nije spremila ni tržište. I onda smo dobili to što smo dobili da nas neko baci u baru i kaže „plivajte!“.
Nikola Milićević: Da, da. Mi smo doslovno shvatili da taj model liberalnog kapitalizma, koji smo mi posle 2000. godine pokušali da uvedemo ovde kod nas, znači da tržište sve reguliše. To jednostavno ne može da bude tačno, to je katastrofa. To znači da je svako od nas pojedinačno, sa svojim imenom i prezimenom na prodaju. I da vredi onoliko koliko mu tržište odredi cenu, a ne onoliko koliko je u njemu nekih drugih ljudskih kvaliteta i nekih drugih kvaliteta koji se tretiraju na nekim nivoima i izvan nivoa kapitala. Proceniti čoveka sa medicinskog aspekta on vredi valjda 75-80 dolara. Toliko košta ugljenik, gvožđe, šećeri i ono što on u sebi ima. To je jednostavno nemoguće. Ali, mi smo tako to prihvatili sa objašnjenjem ljudi koji su tom vremenu radili tranziciju, koji i danas rade tranziciju našeg društva, da je to dobro za nas i da će nam u jednom trenutku biti malo lošije, ali sa protokom vremena da će nam biti sve bolje i bolje. Čak je bilo jakih i vrlo jasnih obećanja da ćemo mi sa promenom takve vrste obezbediti svoje praunuke i čukununuke.
E, sad, oni koji su nam to obećavali kad je Leskovac u pitanju i kad je leskovački politički milje koji je sprovodio tranziciju sve ovo vreme i oni koji su nam to obećavali, danas se na internetu javljaju razglednicama sa vrlo egzotičnih destinacija, sa Kopakabane, sa Maldiva. Njima jeste lepo.
Ali Leskovac je ostao to što jeste, sa izgubljenih 20.000 stanovnika unutar 10 godina. Tih 20.000 stanovnika je radno sposobno stanovništvo. Unutar tog radno sposobnog stanovništva su intelektualci. Ljudi koji bi trebalo da rade na razvoju ne grada samo generalno, globalno, nego koji bi trebalo da jednog trenutka od Aptiva, od Džinsija, od ne znam koga još preuzmu posao u korist ove države, u korist ovog naroda. Neće se Turci i ne znam ko još brinuti o našim razvoju, ako se mi o tom razvoju sami ne brinemo.
I FINANSIJSKI PRITISAK JE PRETNJA MEDIJU
JUGpress: Vraćamo se na lokalne medije. Da li je sad to što su medije poslati na tržište i što sad neko ko ima para kod sebe i pokušava da kreira medijsku scenu i da kupuje i novinare i medije, pa u jednom trenutku dođe do nekog medija kog ne može da kupi, da to onda prelazi u nasilje. Ako ne mogu da te kupim parama, mogu da ti zapretim, mogu da…
Nikola Milićević: Na žalost, tako je. Ali, i to je jedan normalan tok koji je trebalo očekivati i predvideti. U čitavom ovom sistemu, to je jedan potpuno normalan tok. Tamo gde kapital zavlada, milosti nema. Mi danas imamo na medijskoj scene Srbije, da jedan čovek koji nikakve veze sa medijima nije imao, ali ima para, kupuje medije masovno. Mi se iznenađujemo, kažemo kako, otkud to sad…
Pod jedan, on koncentriše moć medija, ne samo u smislu uticaja tog medija na recimo građanstvo Srbije, na stanovništvo Srbije, nego kupuje u smislu odlučivanja, jer on kao privatni vlasnik ima pravo da sa tim medijima radi šta hoće. I od stepena njegovog poimanja važnosti medija za opstanak jednog društva, zavisi da li će taj medij da opstane. A po pravilu su u pitanju ljudi sa vrlo problematičnim obrazovanjem. Ako samo pogledamo statistiku, šta se onda događa? Mediji postaju tabloidi, kao što kultura prelazi u rijaliti. Tako i mediji postaju tabloidi, pri čemu, opet, država ima određenu vrstu maćehinskog odnosa, štiteći tabloidne medije, jer su oni po pravilu na njihove strani i rade u njihovom interesu.
U interesu aktuelnog režima, bez obzira da li je to 2026., ili 2016. ili 2006. godina. Sasvim je sve jedno. Ako se tako radi, ne vidim perspektivu, mediji će se tabloidizirati. Tabloidi u svojoj osnovi imaju ideju i ulogu da zbune javnost, a ne da je informišu. I da prekomernom manipulacijom, koja je inače zabranjena u normalnim okolnostima i u normalnim kriterijumima kojih treba da se drže mediji i novinari, manipulacija je zabranjena. Međutim, tabloidi upravo insistiraju na manipulaciji, 90% njihovog sadržaja je manipulacija.
Zbor toga imate da po oceni Saveta za štampu jedan medij ima 350-360 prekršaja u toku jedne godine takve vrste, da radi manipulativno, da vređa, da provocira, mada još nisu optuženi za paniku, a trebalo bi.
Ne znam što znači kad medij objavi na naslovnoj strani da je izbegnut atentat na predsednika republike, a da to nije uznemiravanje javnosti. To je prosto neverovatno. Ili da, recimo, službe bezbednosti tragaju za četvoricom snajperista po Beogradu. Šta je to nego uznemiravanje javnosti? Ali, tabloidi to mogu da rade. Naravno, uz njihov vokabular, koji je sve gori, jezik koji oni koriste, jezik mržnje, jezik nacionalnih i verskih podela, toga se uopšte ne stide, toga se vrlo često olako prihvataju, ali kažem, kao što unutar sfere kulture imamo sve snažniju dominaciju rijaliti, kulture, da se ona prava kultura potiskuje, tako je i u sferi medija.
Da se razumemo, ni jedan medij u svetu se ne izdržava od tiraža, niti se ikad održavao od tiraža, dakle ni mi se nismo održavali od tiraža, niti možemo da se održavamo od tiraža, ali nama su potrebne subvencije države, vlasti u onoj meri u kojoj ta vlast shvata koliki je značaj jednog medija za njen opstanak na prostorima. Dakle, sa trenutnim subvencijama mi ne možemo da opstanemo, polako se potiskujemo, borimo se na svaki način, entuzijazam još trošimo, još ga imamo u nekim zalihama, koliko će to potrajati ne znam, ali to nije način da jedan medija opstane. Sa druge strane, kao što sam već rekao, ni jedna politička stranka, na vlasti ili u opoziciji, nema u svojim agendama rešenje za medijski prostor. Svi imaju deklarativne izjave i deklarativne sadržaje, koji u principu za nas u stvarnosti, za medije u stvarnosti, za medijski prostor, ne znače ništa.
JUGpress: Da li je deklarativna izjava kada ti neko iz opozicije kaže „mi kada dođemo na vlast, mi ćemo da vas ugasimo jer ne pišete onako kako samo ja hoću“? Kako to doživljavate?
Nikola Milićević: To doživljavam kao ličnu volju i kao lični stav u odnosu na jedan medij. Ali, kao što sam već rekao, medij ne pripada samo političkoj stranci, koja ima svoju ideologiju i svoj pravac. Medij pripada svim građanima i onima koji se ne slažu sa politikom stranke koja daje takvu izjavu. Dakle, ona može da radi na tome, da kad dođe na vlast, ugasi medij. Ali, da li će ga stvarno ugasiti, ne zavisi isključivo od njene volje. Zavisi od opšteg stanja u društvu.
I mi se, kao „Nova Naša reč“, borimo da to opšte stanje u društvu bude kritičko na ovaj način. Da shvata interese i onih koji nemaju iste poglede na jedan događaj, kao što ih ima, recimo, politička stranka koja to izjavljuje. Dakle, s obzirom da oni u tom trenutku, kad to kažu, nisu projektovali mehanizme kako će nas ugasiti kad dođe. To je deklarativno. Da nije deklarativno, oni bi napisali učinićemo to, pa to, pa to, pa to, pa to, da bismo vas ugasili. E, to, te detalje nećete naći u njihovoj izjavi. Zbog toga deklarativno. Ali, objektivno, ono što mi u stvarnosti imamo, jeste to lagano, puzeće potiskivanje, dogovor s oglašivačima da se ne javljaju mediju koji nije naš, dogovor sa komisijama kod kojih prolaze projekti na konkursima, o tome koji medij koliko sredstava može da dobije, ta vrsta kontrola nas polako odvaja.
DIGITALNO NASILJE NAD NOVINARIMA
JUGpress: Ovo možemo da shvatimo kao potencijalnu pretnju, ali to je nešto potencijalno. Ali, na kraju bih da se zadržimo na trenutne pretnje i na činjenicu da je sve više digitalnog nasilja. Mi društvene mreže doživljavamo kao poligon gde možete da pišete šta hoćete, da se obraćate na način na koji vi želite, kako želite. Kakva je konkretna situacija što „Nove Naše reči tiče“, da li se susrećete sa tim vidom nasilja?
Nikola Milićević: Mi sigurno to imamo i to je nešto što je opet očekivana posledica perioda kroz koji prolazimo. Prosto zbog toga što mi i one reforme koje smo radili, nismo sproveli u delo. Mi smo ih sproveli samo na papiru, a nismo ih sproveli u delo i, s obzirom, da je sada taj prostor koji je jedna reforma trebalo da uredi, slobodan, unutar tog slobodnog prostora, fala Bogu, mi ga odmah popunjavamo. Popunjavamo ga društvenim mrežama, na kojima, između ostalog, s obzirom da nema kriterijuma koji ograničavaju, idemo i na digitalno nasilje. I to je jedna od formi koja se tu primenjuje. Ja mislim da to neće trajati dugo, jer je već trend u svetu da se društvene mreže ograničavaju u svom potencijalnom dometu.
Slovenija, recimo, već uvodi vrlo konkretna ograničenja, zapravo još uvek su u predzakonskoj javnoj raspravi, ali s obzirom da je država ozbiljna, verujem da će da prođe. Francuzi su već doneli propis da do 16 godina društvene mreže ne mogu da se koriste. Verovatno da je to prvi korak u ograničavanju nasilja, jer nemamo samo mi taj problem. Mi se već suočavamo ozbiljno sa tim problemom, ali suočavaćemo se sa potrebom da to rešavamo. Za sada ne, s obzirom da jedna sfera, koja se zove društvene mreže i nije do kraja definisana, ostavila je slobodan prostora, a kad imate slobodno parče zemlje vi na njemu možete da sadite šta vam padne na pamet. To je tako.
Tako da i ovde, možete da ulazite i sa dobrom i sa lošom namerom, zavisi od toga kako neko to koristi. Pojava stranačkih botova nije slučajnost. Neko je shvatio da može da iskoristi društvenu mrežu kao poligon za obračun sa svojim neistomišljenicima i onda je formirao botovske mreže. I to je digitalno nasilje parekselans. Jer, tamo tek imate sve i sva šta.
I ovo Vam može biti interesantno
