Izvor: JUGpress.com, 05.Okt.2017, 17:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Danu revolucije u susret: Privatizacija=decentralizacija
LESKOVAC
(Nova Naša reč-Nikola Milićević)
• … Kompletna leskovačka privreda i industrija, – metalski, drvoprerađivački, hotelsko-ugostiteljski, trgovinski, prehrambeni kompleks, saobraćajna transportna, agroindustrijska preduzeća, tekstilna, farmaceutsko-hemijska, kozmetička industrija, prodati su za ukupnu sumu manju od 20 miliona evra, odnosno za vrednost jedne stambene zgrade u beogradskom Belvilu. >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << Bez posla je ostalo blizu 20 hiljada radnika…
Gotovo tri decenije od početka privatizacije i tranzicije, kao i sedamanest godina od oktobarske revolucije koja je trebalo, osim „dvadeset milijardi dolara“ koje su na granicama Srbije čekale da oporave sankcijama i ratom oslabljenu privredu države i da donesu opšti boljitak žiteljima Srbije, nema jedinstvene studije o posledicama poduhvata sa početka rečenice. Studija, zapravo ima, ali su one ili separatno postavljene prema pojedinim učesnicima (samo delovi privrede, na primer,) privatizacije, ili su metodološki postavljene tako da opravdavaju postupak činilaca (ministarstva, agencije, direkcije za privatizaciju) u aktuelnom političkom trenutku.
Takvo stanje stvari ne pruža opšti nauk, pa ni podlogu za izradu strategije i taktike daljeg postupanja Vlade Srbije, kada su u pitanju budući tranzicioni procesi i privatizacija privrede i dobara u vlasništvu države, pa će na planu dnevne politike i dalje biti (neupotrebljivih!) parola o dosadašnjoj „pljačkaškoj privatizaciji“, koje u vreme predizbornih radova uzvikuju sve stranke i partije od krajnje levice, preko centra, do krajnje desnice, sa ciljem da se od stvarnih žrtava tranzicije izvuče još koji glas. I koje se, parole, netom zaborave završetkom izbora. To znači da Srbiju u pogledu imenovanih reformi i dalje očekuje postupanje od slučaja do slučaja.
Prema stručnim radovima pojedinaca i agencija bliskih Međunarodnom monetarnom fondu i Svestkoj banci, zavisno od primenjene metodologije i širine posmatranja, procenjuje se da je, umesto unosa pomenutih milijardi namenjenih oporavku srpske industrije i privrede, u dosadašnjem periodu, a kroz tranziciju i privatizaciju, iz Srbije izneto 50, do čak 100 milijardi evra suvih para.
(NASILNA) PROMENA VLASNIŠTVA
Ono malo stručnih radova koji potiču iz domaćih (ne)zavisnih institucija, govori da je stanje u privredi, u vreme donošenja Zakona o privatizaciji 2001. godine, potcenjeno, što znači da su u zvaničnom opticaju brojke o vrednosti bile daleko ispod realnih. Ovde odmah treba konstatovati notornu činjenicu da su se jedni te isti ljudi krajem devedesetih i početkom 2000.-tih godina pojavili najpre kao stručnjaci stranih konsalting agencija (Diloit i Tuš, Ces Mekon, Citadel) zaduženih za procenu vrednosti srpske privrede i industrije, zatim kao savetnici ili neposredni učesnici u kreiranju zakona o privatizaciji, onda kao zakonodavci, i konačno u izvršnoj vlasti, kao izvršioci privatizacije, što već usmerava na određene zaključke.
Prva i najbolnija posledica talasa ubrzane privatizacije, – gotovo 80 procenata ukupno privatizovanih preduzeća promenilo je vlasnika u postrevolucionarnom periodu 2002.-2005. godine, – bio je dramatičan pad nezaposlenosti! Prema istraživanjima, bez posla je, usled privatizacije, ostalo blizu 60 procenata radnika u privredi i industriji Srbije, a godišnje je nestajalo više od 45 hiljada radnih mesta! Iako je priznata činjenica da je strah od gubitka posla drugi po snazi, odmah iza straha od smrti, posledice ovakvog stanja po zdravlje nacije i države nije istraživano, brojni industrijski sociolozi i psiholozi su jednostavno „sklonjeni“ sa mesta događaja, pa je pojava ostala u nekoj od fijoka dnevne politike.
Od ciljeva privatizacije, proklamovanih Zakonom koji je za 15 godina menjan čak tri puta, uvek na štetu radnika, dakle građana Srbije, nije ostalo ni slovo. Potsećamo, u svom drugom članu, Zakon o privatizaciji propisuje da se ona zasniva na sledećim načelima: stvaranju uslova za razvoj privrede i socijalne stabilnosti, obezbeđenju javnosti, fleksibilnost i formiranje prodajne cene prema tržišnim uslovima. Zakon se dalje ne bavi razradom metoda i instrumenata koji će obezbediti primenu ovih načela, čime je otvoren jasan prostor da ona u praksi budu, po pravilu, grubo kršena.
NAČELA SU… NAČELA SU… OBAVEZA ZA DRUGE
Udarni talas privatizacije, posle 2000. godine, zatekao je leskovačku privredu i industriju u prilično šarenom stanju. Neka od preduzeća započela su svoju vlasničku transformaciju ranih devedesetih godina, prema modelu koji je propisivao savezni „Markovićev“ zakon, neka su počela preobražaj po republičkom zakonu, i mogla su se prepoznati po skraćenici a. d. (akcionarsko društvo) u svom nazivu. Nova vlast preduzela je korake da taj proces uniformiše na način koji nema presedana u svetskom zakonodavstvu i ekonomiji. U najvećoj meri, „revalorizacijom revalorizacije revalorizovanog“ poništen je deo koji je do tog trenutka bio kupovinom akcija privatizovan, i sveden na najmanju moguću meru. Šteta, koju su ovom svojevrsnom eksproprijacijom pretrpeli vlasnici akcija, nikada nije izračunata.
Više nije bilo važno „stvarati uslove za razvoj privrede i socijalne stabilnosti“. Kompletna leskovačka privreda i industrija, – metalski, drvoprerađivački, hotelsko-ugostiteljski, trgovinski, prehrambeni kompleks, saobraćajna transportna, agroindustrijska preduzeća, tekstilna, farmaceutsko-hemijska, kozmetička industrija, prodati su za ukupnu sumu manju od 20 miliona evra, odnosno za vrednost jedne stambene zgrade u beogradskom naselju Belvil! Bez posla je ostalo blizu 20 hiljada radnika, i ta se stopa nezaposlenosti jedva i danas smanjuje, više zahvaljujući depopulaciji, nego stvarnom rešavanju ovog parekselans socijalnog problema.
Brutalno je pregaženo i drugo načelo Zakona – obezbeđenje javnosti. Po hitnom postupku društvena imovina je pretvorena u državnu, pa su dotadašnji upravljači, skupštine akcionarskih društava i njihovi organi, nepominjanjem u Zakonu, potpuno odstranjeni iz procesa kupo-prodaje preduzeća, što znači da je njihovo „stalno zasedanje“ u završnicama privatizacija, svedeno na najobičniju farsu. Proces informisanja se svodio na službene kominikee saopštavane na kraju važnih sastanaka, u kojima, sem opštih mesta, nije bilo prave informacije. Kupoprodajni ugovori, kao i putevi transfera novca za kupljenu fabriku, su najščešće, proglašavani strogom tajnom.
Nikada nije do kraja objašnjeno šta se tačno podrazumeva pod trećim načelom – fleksibilnost, – osim ako to nije ostala rezerva za sve one postupke tokom privatizacije, koje Zakon ne predviđa, ali i ne zabranjuje.
I konačno – načelo formiranja cene prema tržišnim uslovima. Da je primenjivano, sve bi bilo drugačije. Ovako, ostaju bez odgovora pitanja, – kako je moguće prodati „Leteksove“ pogone za 300 hiljada evra, a da onda novi vlasnik mašine iz tih pogona, kao reciklažni metal, proda železari za trostruko veću sumu? Kako je moguće da se ni u jednom informacionom memorandumu o prodaji preduzeća ne može naći procena vrednosti njegovog tržišta? Kako je moguće da u cenu prodatih fabrika nije ušla procena intelektualne svojine fabrika, sopstveni patenti, ili „nou hau“, unapređenje tuđih licenci? Kojom je matematikom procenjivana fabrika, ako je novi vlasnik, samo jednom istraživaču morao – doduše posle dugogodišnjeg sudskog spora – da isplati 900 hiljada evra, četvrtinu cene cele fabrike, za njegovo vlasništvo nad intelektualnom svojinom?
SINDIKALNI SIROČIĆI
Koristeći talas revolucionarne euforije i (osnovane) želje za promenama, nova vlast je podsticala „razvoj“ sindikata, – ne i razvoj sindikalne borbe, ona svim vlastima smeta, – pa su neposredno posle oktobarskog prevrata u preduzećima sindikati počeli da cvetaju kao pečurke posle kiše. U nekada velikoj leskovačkoj fabrici lekova, u jeku kupo-prodajnih pregovaranja bilo je organizovano i registrovano čak šest sindikata, i to je bila paradigma vremena.
Ionako nespremni za krupne političke (ne sistemske, sistem se nije menjao!) promene, izrasli iz samoupravnog modela koji nije podrazumevao jake kadrovske i strukturne resurse u sindikatima, jer je njegove poslove uglavnom radila država, usitnjeni, pa kao takvi i bez potencijalne snage, sindikati su postali ventil kroz koji je vlast balansirala bolne promene. Sindikati se tako u proces tranzicije uključuju ceremonijalno, ne shvatajući da su u pregovaranjima unapred indisponirani prihvatanjem (ili nerazumevanjem) eufemizma po kome je otpremnina samo drugo ime za socijalni program, da se ono što dobijaju zaposleni prilikom gubitka posla nužni egzistencijalni minimum za preživljavanje sa kojim je, pokazaće praksa, nemoguće „započeti biznis“. Dve-tri stotine evra po godini staža su zaista socijalna kategorija. Otpremnine su dobijali neposredni učesnici u kupo-prodaji, i one se mere mnogo krupnijim brojkama.
POSLEDICE?
Sedamnaest godina posle revolucije, Srbija je, sve sa izmenjenim metodama registrovanja, na vrhu lestvice zemalja po stopi nezaposlenosti u svetskim razmerama. O ceni rada govori samo onaj koga nije sramota. Nije joj bolje stanje ni u pogledu siromaštva, po međunarodnim standardima siromašan je svaki četvrti građanin Srbije, pretnja je usmerena ka svakom trećem. Zemlja je potpuno deindustrijalizovana, i aktuelno preusmerena na poljoprivredu, koja ne garantuje niti stabilnost niti razvoj prema željenim parametrima.
Najgore je prošla prerađivačka industrija, u kojoj je čak 51 procenat kupoprodajnih ugovora – raskinut. Sledećih 25-30 procenata osuđeno je na tavorenje u radnim uslovima najčešće nedostojnim čoveka, sa zaradama koje jedva prelaze 200 evra mesečno, pod uslovom da ih uopšte dobijaju. Iz čega sledi logična posledica, da su teret tranzicije najviše podneli, i u njemu najgore prošli – industrijski radnici. Razlozi raskida ugovora u velikom broju slučajeva su toliko bizarni, da je gotovo besmisleno postaviti pitanje prodavcu, državi, tj. njenim privatizacionim organima – u šta ste gledali. Čak 37 procenata ugovora raskinuto je zbog toga što novi vlasnik „ne održava kontinuitet poslovanja“ (gasi proizvodnju) i ne poštuje dogovoreni socijalni program, a 38 procenata novih vlasnika odbija da uplati dospele rate ugovorene cene.
Stručnjaci od integriteta smatraju da će biti potrebno 50 godina da Srbija dostigne nivo srednje razvijene evropske zemlje. Do tada, družiću se sa tehnolozima, biolozima, ekonomistima, elektroncima i mašincima koji su do juče pravili i izvozili lekove, a sada u podzakup drže tezge na leskovačkim pijacama. I postavljaću sebi pitanje – zašto lekove plaćam po inodomicilnim cenama – pet do sedam puta skuplje nego pre tranzicije.
SREDNjA GRAĐANSKA KLASA I „BELI LISTIĆI“
Iako se povodom procene dosadašnjih tranzicionih posledica politikolozi još nisu oglasili, prost uvid u postojeće statistike ukazuje da se država, odnosno njena vlast, odrekla brige nad onim delom svojih državljana koji su bili zaposleni u realnom, – industrijskom i privrednom sektoru. Zakoni o privatizaciji, preduzećima i radu, projektovani su tako da štite prava vlasnika-poslodavca, pri čemu se država ustručava da interveniše čak i kad su zaposlenima u privatnom sektoru ugrožena elementarna egzistencijalna i ljudska prava.
Takvo stanje stvari dovelo je do gotovo potpunog nestanka srednje građanske klase, upravo najvećeg dela onog vrlo važnog građanskog sloja – birača, koji u uređenim zemljama predstavlja ozbiljnu prepreku vlastima da se nekontrolisano razmahne kontra zakonima države. U Srbiji, taj sloj se posledično manifestuje „belim listićima“, odbijanjem građana da izađu na izbore, kažnjavajući tako svojim postupkom brojne prevare čak i od onih koji za sebe tvrde da su demokratske provenijencije.
2
ODLIV MOZGOVA
Neprocenjivi su gubici koje je u tranziciji pretrpela nauka. Novi vlasnici, a i strani mentori dosadašnjih vlasti u Srbiji, jasno su stavili do znanja da Srbiji nije potrebna sopstvena nauka, pa su se u privatizovanim fabrikama redom pogasili razvojni programi, koji su kod jačih preduzeća bili povezani sa katedrama odgovarajućih fakulteta, kakav je bio slučaj i sa leskovačkom industrijom. Deindustrijalizacija i smanjenje broja zaposlenih u relanom sektoru dramatično su smanjili priliv novca u budžet republike, što je uzrokovalo i smanjenje ulaganja u tradicionalne nstitucije nauke, kakva je bila Vinča, na primer. Iako sa ogromnom međunarodnom reputacijom, zbog nedostatka novca Vinča je gasila program za programom, pa njeni vrhunski fizičari, koji su radili na međunarodnom programu hadronskog sudarača u Švajcarskoj, danas predaju stručne predmete srednjoškolcima u zabitima Srbije. Što možda, na sreću đaka, i nije loša posledica.
MOBING
Privatizacija je donela i pojavu poznatu pod stranim, teško prevodivim izrazom – mobing. Mobing je u praksi značio skup postupaka nenasilnog pritiska na zaposlenog sa krajnjim ciljem da on, usled izloženosti šikaniranjima, sam sebi da otkaz, jer je takva varijanta bila najeftinija po novog vlasnika. Mobing je primenjivan u pojedinačnim slučajevima, ali i masovno, kao u primerima zabeleženim u Leskovcu. Novi vlasnik je zaposlene podelio na A i B liste, pri čemu su oni sa prve imali ugovore o radu i rešenja o raspoređivanju na konkretne poslove, za razliku od druge grupe koja je imala samo ugovore o radu. Bez rasporeda na konkretne poslove, ova grupa radnika, među kojima je bio i dobar broj visokoškolaca, smeštana je u „koncentracione logore“, prostorije u kojima je bilo više ljudi nego što standardi dozvoljavaju, sa brojem stolica i stolova daleko manjim od broja ljudi.
„Privremeno“ raspoređivanje visokoškolaca na poslove za koje nije potrebna nikakva kvalifikacija, i imenovanje ljudi bez ikakvih kvalifikacija na pozicije menadžera grupa u kojima je bilo i doktora nauka, takođe je bila omiljena metoda novih vlasnika.
Posledica je bila dramatičan porast neuropsihijatrijskih oboljenja zaposlenih, do te mere da je u ambulanti jedne leskovačke fabrike otvorena neuropsihijatrijska ordinacija, što je predstavljalo presedan. Prema pravilnicima i uredbama Ministarstva zdravlja, naime, neuropsihijatrijske ordinacije mogu da postoje samo u bolnicama, ili domovima zdravlja većih gradskih centara u Srbiji. U ambulantama, čak i onim gradskim, ne.
PodeliteŠtampajFacebookTwitterGoogleEmailSkype
I ovo Vam može biti interesantno
.jpg)
