Izvor: Blic, 31.Dec.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život mi je baš prebrzo prošao
BEOGRAD - Kuća moga dede po majci bila je Evropa u malom rekao je akademik Ljubomir Simović kome uskoro izlazi neobična knjiga „Pamtivek“ (Stubovi kulture), satkana od ličnih uspomena. U razgovoru za „Blic“ čuveni književnik govori o detinjstvu, porodici, momentima svog života.
„Pamtivek", svojevrsnu monografiju-spomenar na čijim se stranicama, u reči i slici, ocrtava kroki jednog života i jednog vremena, Stubovi kulture su namerili da objave za više svojih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << autora. Svetlost dana je, za sada, ugledalo izdanje koje je posvećeno Davidu Albahariju. Ovo u kome je „glavni junak" Ljubomir Simović pojaviće se početkom godine, a „Blic" je sa čuvenim piscem ekskluzivno prokrstario kroz stranice te neobične knjige u njenoj pripremnoj fazi.
S kojim ste osećanjem pregledali i odabirali materijal za „Pamtivek"?
- Priznajem da me ideja Peđe Markovića da napravimo taj album, tu knjigu, u početku nije mnogo oduševila. Nije mi bilo jasno kako to treba da izgleda i čemu treba da služi. I tom sam poslu pristupio s izvesnom rezervom. Kasnije, međutim, kada sam počeo da biram i slažem fotografije, a pogotovu kada sam počeo da pišem tekst koji ih prati, to me je zahvatilo i ponelo. Ono što sam počeo s velikom rezervom nastavio sam i završio s velikom inspiracijom. Na kraju, kada je ta knjiga završena, osetio sam zadovoljstvo što smo se u njoj na okupu našli svi: i živi, i mrtvi, i zaboravljeni.
Kad se osvrnete unazad, šta kažete: „Moj život je..."
- " Prošao previše brzo!
U „Pamtiveku" pišete da je porodica vaših predaka po majci predstavljala Evropu u malom?
- Moj deda po majci, Đorđo Cvijić, i njegova braća, mnogo su, za svojim poslovima, putovali po Evropi. I ženili su se s devojkama koje su na tim putovanjima upoznali. U njihovoj velikoj kući u Sarajevu, u kojoj su živeli, govorilo se srpski, nemački, mađarski"
Ime ste dobili po dedi"
- U našem narodu je običaj da najstariji unuk nasledi dedino ime. Inače, moji dedovi su poumirali u Prvom svetskom ratu, dvadeset godina pre nego što ću se ja roditi. Deda po majci je u ratu izgubio ruku i umro je u Bitolju, od španske groznice. Deda po ocu je umro u zarobljeničkom logoru u Doboju. Sva njihova imanja su u tom ratu propala. To što mi je ostalo, i što nosim dedino ime to mi je najdragocenije nasledstvo.
Na fotografijama iz detinjstva vidimo vas na užičkoj glavnoj ulici, u dvorištu sa kruškama i jabukama, kraj reke sa roditeljima" Koje slike iz detinjstva najviše pamtite?
- Ako sam se nečega i sećao iz predratnog perioda, to su potisnule jače i dramatičnije slike rata i okupacije. Ulazak nemačkih trupa u Užice, bombardovanje, zavijanje "štuka”, engleski padobranci koji iskaču iz pogođenih aviona, velike smotre i komemoracije na žitnoj pijaci, ulazak partizana potisnuli su idilične slike sa izleta na obali Đetinje" U ratu nije bilo mnogo slikanja, tako da su se u „Pamtiveku" našle samo dve fotografije: slika sa svadbe našeg kuma i slika mog oca na prinudnom radu.
Jedan deo „Pamtiveka" govori o hajci na „Istočnice" (1983), vaše „nepodobne" pesme?
- Od samog trenutka kada su se pojavile kao dodatak u „Književnim novinama", „Istočnice" su bile izložene osudama i napadima, sa svih strana, i sa svih političkih nivoa. Pesnik Slobodan Zubanović, koji je kao član redakcije „Književnih novina" imao uvida ne samo u ono što se događalo na javnoj sceni nego i u ono što se kuvalo iza kulisa, o toj hajci je napisao i u izdanju „Službenog glasnika" objavio knjigu „Od poezije do slučaja". O tome i ja, naravno mnogo sažetije, govorim u ovoj knjizi.
Više puta pominjete Papića Gumno?
- To je gumno Momčila Papića s Jelove gore, od koga sam kupio plac za vikendicu. S tog gumna se otvara ogroman vidik. Sam Momčilo je imao običaj da kaže da se s njegovih sena može videti Avala. Oduševljen tim vidikom, jedan od mojih prijatelja je rekao da se sa njega vidi pola Srbije. A drugi je, kao u šali, dodao da će se, ako se nastavi ovako kako je počelo, s tog gumna jednog dana videti cela Srbija.
Nije li to malo gorka šala?
- S tim se nije šaliti. Pogotovu kad vidite da je proglašenje nezavisnosti Kosova neke osokolilo a da neke ničemu nije naučilo.
Deo „Pamtiveka" posvećen je vašim Odabranim delima u 12 knjiga. Vidimo puno fotografija na kojima su scene iz „Putujućeg pozorišta Šopalović", komada koji je imao toliko postavki u svetu i iz predstava po drugim vašim komadima. Ima li novih postavki?
- Nadam se da se Milanu Tasiću i „Beogradskoj knjizi" isplatilo objavljivanje mojih odabranih dela. Ako ne finansijski, ono bar tako što je na sajmu knjiga za to dobio nagradu za izdavački poduhvat godine.
Jedno pozorište u Istanbulu priprema „Hasanaginicu".
Kada biste počinjali ispočetka, da li biste nešto menjali u svom životu?
- Ako bih se u nekom novom životu sećao ovog koji sad živim, verovatno bih se u mnogo čemu ponašao pametnije i racionalnije. Ali bi one osnovne stvari, odluke i opredeljenja, ostale iste.
Praznična želja
Praznik je, imate li želja?
Bio bih srećan kada bismo postali normalna država, normalno društvo. Najviše bih želeo da budemo normalni.
Zatvor u Zabeli kao izdavač
U „Pamtiveku" nalazimo podatak da je i zatvor u Zabeli bio vaš izdavač?
Jedan osuđenik u Zabeli, izdržavajući kaznu, napravio je 'zatvorsko’ izdanje „Balade o Stojkovićima". Verovatno zato što se i sam preziva Stojković. Rukom je ispisao celu pesmu, skrojio i ušio stranice, ukoričio ih tvrdim kartonskim koricama, napravio čak i omot, pa nacrtao čak i zaštitni znak svoje biblioteke: malu stilizovanu rešetku! Kada je taj osuđenik, Dragan Stojković, izašao iz zatvora, poklonio mi je jedan primerak tog izdanja.
