Izvor: Politika, 03.Sep.2010, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaorana ledina uma
Stevanović sve ove godine uživa neke vrlo ugodne i skupe privilegije koje mu je obezbedilo vreme „dok je grabio ka društvenom uspehu” i ne pada mu na pamet da ih se odrekne. Mogao bi makar da se zahvali na Ninovoj nagradi, zašto ne i na Andrićevoj, jer to bez službi bezbednosti, je l’ da, Pakoviću, u to vreme nije išlo
U apologijskoj upotrebi netom objavljenih memoara Vidosava Stevanovića Zlatko Paković je izneo nekoliko značajnih, pre bi se reklo teorija negoli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sudova, a da pri tome nije ništa smislio sam, nego je pustio Stevanovića da umesto njega misli.
Jedno od tih stajališta je ono koje promišlja društvo, pre svega srpsko, kao strogo kontrolisano od strane tajne državne službe; u takvom društvu, po mišljenju prikazivača, služba ne samo da prikuplja od javnosti skrivane informacije, nego ih i proizvodi. U krajnjoj instanci, interes službe se spušta od opštih do gotovo beznačajnih stvari. Vrlo je zanimljivo da je baš u tom i takvom društvu do pada jedne komunističke oligarhije i sam Vidosav Stevanović uživao značajan društveni uticaj, koji nije bio utemeljen prvenstveno na njegovom literarnom daru. Međutim, Paković tvrdi da je Stevanovićeva memoarska proza, makar u jednom smislu, i piščev otklon od sopstvenog držanja u tom periodu „dok je grabio ka društvenom uspehu“. Ma nije nego, Stevanović sve ove godine uživa neke vrlo ugodne i skupe privilegije koje mu je obezbedilo vreme „dok je grabio ka društvenom uspehu“ i ne pada mu na pamet da ih se odrekne. Mogao bi makar da se zahvali na Ninovoj nagradi, zašto ne i na Andrićevoj, jer to bez službi bezbednosti, je l’ da, Pakoviću, u to vreme nije išlo. Dakle, službe se mešaju samo onda kada su protiv Vidosava, a kada su za njega onda su poželjne.
Zlatko Paković je i jedan od retkih koji su sasvim ubeđeni da Vidosav Stevanović nije napisao kužnu humoresku „Vojko i Savle“ koja je uzeta kao povod „razdora u sluhu ruže“, premda su razlozi, razume se, bili sasvim drugi. Štaviše, on se ljuti na sve one koji i danas misle da je Stevanović autor tog štiva lošeg ukusa. A kako on to zna ko nije autor ako mu nije poznato ko zaista jeste, ko je to njemu u poverenju rekao kada to niko drugi nigde javno nije izneo?! Sasvim pouzdano je to saznao od Stevanovića.
Saglašavajući se u svemu sa autorom memoara, Paković ih usvaja, parafrazira i kaže „... da je srpski nacionalizam infektivna bolest uma, na koju nisu imuni ni talentovani i inteligentni ljudi“. Zatim se podaje citatnosti i nabraja sve te „bolesne“ srpske pisce i intelektualce, koji slučajno predstavljaju vrhunce srpske književnosti krajem dvadesetog veka, pri tome ih predstavlja kao trabante „malog Slobe“. Metod je sasvim poznat, napravljen je zaista u tajnim službama koje kontrolišu pravnu nakazu u Hagu, ali odabir pisaca je sasvim neobičan i on se zasniva na ličnom animozitetu Vidosava Stevanovića. Ako bi se taj spisak zaista odnosio na određeni profil srpske nacionalne svesti, onda je ovo premalo, moglo bi se tu dopisati tušta i tma velikih imena, zašto ne Andrić ili Ćopić?! Medicinsko-patološka opaska o srpskom nacionalizmu izvire upravo iz središta unutarnje nestabilnosti njenog autora, kao i onoga koji joj dodaje ideju o „razorenim umovima srpske elite“.
No, Vidosav Stevanović je hiperaktivan i danas, možda i više negoli u vreme „dok je grabio ka društvenom uspehu“. Stoga je zanimljivo videti kakav je danas, neposredno. U Hronici Televizije Kragujevac 11. 12. 2009. godine, po ko zna koji put požalio se na maćehinski odnos sredine prema njemu, uprkos tome što je povod tom izlasku u javnost objavljivanje njegove dve knjige iz trećeg kola sabranih dela koja se pojavljuju štedrom pomoći grada Kragujevca. Može biti da oni koji ga tako paze, u vreme kada malo kom piscu ovog naroda izlaze sabrana dela, znaju zašto se on još uvek ljuti. Ako imamo u vidu i to da je do režima Slobodana Miloševića negovan kao endemsko stvorenje, kao i da posle pada tog režima, pa i sada kada su Miloševićevi najbliži saradnici ponovo vlast, on ima najprivilegovaniji status, onda je zaista nejasno čemu ljutnja?! Mogao bi, možda, da bude ponosan što ga Sloba nije voleo i ko bi mogao nešto da mu zameri na tome.
Ono što ga sasvim odslikava jeste njegov provincijalni i autsajderski stav kome lokalno javno glasilo nekritički ustupa prostor. U pomenutoj emisiji Stevanović je izjavio: „I ne znam zašto bi svakiĐogo i Nogo imao više prava od mene, koji sam odavde.“ (podvukao N. K.) Moglo bi se pomisliti da on ima neke neraščišćene odnose sa dvojicom srpskih pesnika koje je pomenuo u neuspeloj metafori, što nikoga osim njega ne bi interesovalo. Ali nije tako, prvi nije nikada, a drugi je pre više od dvadeset godina objavio jednu knjigu za decu u Kragujevcu. Jezičko-logička analiza otkriva nešto sasvim drugo. Opšta zamenica „svaki“ upućuje na to da mu smetaju oni drugi, koji žive i sa više ili manje uspeha stvaraju u Kragujevcu, a poreklom su iz Gline, Vršca, Peći, Valjeva, Bileće... Problematičan je i drugi deo izjave koji se odnosi na njegovu ovdašnjost. Pored toga što smo, iz ne znam pouzdano kojih razloga, smatrali da je on bosanski pisac, sela okolo Kragujevca naseljena su velikim migracijama u poslednjih dvesta godina, a sami grad tek unazad sto godina. Da li je prolazno vreme onih koji migriraju presudno na to ko zaslužuje svaku pažnju a ko svaki prezir u Kragujevcu i u Šumadiji? Pre će biti da dela i postupci ljude kvalifikuju za određeni stav sredine prema njima, baš onako kako se gospodin Stevanović kvalifikovao za neumerenu ljubav prema njemu od strane sarajevske javnosti.
Nesumnjivo je da svako, pa i Vidosav Stevanović, o svojoj prošlosti može da misli i piše kako god hoće, ali je nedopustivo da tu subjektivnu projekciju još neko pored njega nameće celom narodu, jer bi se tada radilo o zaoranoj ledini uma.
Nenad Kebara
Književnik i izdavač iz Kragujevca
objavljeno: 04/09/2010
