Izvor: Politika, 09.Avg.2015, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za hrabre i iskrene „nema zime”
Nije neobično to što knjige za decu i mlade najpre čitaju odrasli, jer oni znaju šta su izgubili odrastanjem i kakvo se bogatstvo i lepota kriju u njihovoj deci. Knjige oko kojih se „otimaju” roditelji i deca piše upravo Jasminka Petrović, jer su to dela koja duhovito i neposredno ulaze u objašnjenja „ozbiljnih” životnih pojava kao što su odrastanje, porodica, prijateljstvo, škola, ljubav, seks… Nova knjiga Jasminke Petrović „Leto kada sam naučila da letim” (izdanje „Kreativnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << centra”) takođe govori o ovim temama. Glavna junakinja Sofija, tinejdžerka, odlazi sa bakom iz Beograda na Hvar i neopisivo se „smara” sve dok ne počne da uviđa lepotu koja je okružuje, i ljude, koji su u stvari njena rodbina. Da podudarnost bude veća, Jasminka Petrović pristala je na ovaj razgovor upravo u toku svog boravka na Hvaru…
Dečja perspektiva, pogled mladog bića na smešne, a naročito ozbiljne stvari u životu, vaša je literarna specijalnost. Ima li mnogo razlike između smešnog i ozbiljnog i šta je to u očima onoga ko tek stasava tako fascinantno za vas?
Moja baba je govorila da je smeh najbolji lek, a Duško Radović je to objasnio na svoj način: „Humor priznaje postojanje problema. Tamo gde se izbegava činjenica da problema ima, humora nema.”Život je pun problema i zato je humor neophodan i neminovan. Smešno i ozbiljno se naročito prepliću u mladosti, a nije ni čudo kada je tinejdžerima jedna noga u detinjstvu, a druga u svetu odraslih. Taj period dobro pamtim: bila sam zbunjena, nesigurna, uplašena i nesrećno zaljubljena. Stvarno ne znam kako bih preživela te godine da nije bilo smeha. Ovaj recept primenjujem i u pisanju za decu i mlade. Moji likovi prave štosove na sopstveni račun i tako uspevaju da se spasu iz nevolja. U tome mi dosta pomažu ilustracije Boba Živkovića, koji je uradio koricu i za ovu knjigu.
Sofija je devojčica koja od letovanja sa dve bake očekuje samo dosadu, a doživljava prosvetljenje. Da li time deci, pa i starijima, pokazujete da nikada ne treba reći „nikad”, da je život čudo leta u zenitu, koje uvek sprema iznenađenje u pravom trenutku?
Iako svet puca po svim šavovima, ja duboko verujem da za hrabre, iskrene, istrajne, dobronamerne i radosne ljude „nema zime”. Takva je Sofija, glavna junakinja romana. Ona postavlja pitanja, traga za odgovorima i ono što je najvažnije – misli svojom glavom. Letovanje sa dve babe za nju nije ni prijatno ni zanimljivo, ipak ona iz svake situacije izvlači najbolje. Sofija se ljuti, plače, strahuje, oseća krivicu, ali nikada ne odustaje od ljubavi. Za nju je život velika pustolovina i zato nije ni čudo što uspeva da se odvoji od zemlje i poleti.
Bake su uglavnom uvek u pravu, naročito kada kažu: „Sofija, život je tren, živi punim plućima, uživaj u svakom trenutku...” Da li je to i vaše iskustvo sa bakama?
Moja velika sreća je što sam odrastala uz babe i dede. Da njih nije bilo, život bi mi bio mnogo siromašniji. Oni su me naučili da maštam, da se igram i da verujem u čuda. Stari ljudi i deca se dopunjuju. Jedni imaju iskustvo i mudrost, a drugi bezbrižnost i naivnost. Sećam se kako smo deda Mile i ja trčali po parku i lovili svice. Jedan je uleteo u dedin šešir i ja sam htela da ga stavim u kutiju od šibica i ponesem kući. Želela sam da bude samo moj. Deda mi je tada rekao: „Svitac svetli samo ako je slobodan.” I ja sam to zapamtila.
Sofiju ste kao galeba Džonatana Livingstona izvojili iz jata da bi naučila da leti... Šta za nju znači to što otkriva da ima rođake među Dalmatincima, da je njena letnja baka-nona sa mora živopisnija od one beogradske?
U Jugoslaviji je bilo uobičajeno, čak i poželjno, da se sklapaju mešoviti brakovi. Onda su došle devedesete kada su se preko noći kidale porodice, prijateljstva, kumstva i komšijske veze samo zato što je neko bio druge nacije ili vere. Danas se te veze obnavljaju, doduše sporo i teško. Svaki čas iskaču duhovi prošlosti, kao čupavci iz kutija. U tom zamršenom klupku mene zanimaju deca. Trinaestogodišnja Beograđanka Sofija neočekivano saznaje da u Starom gradu na Hvaru ima rodbinu za koju nije znala da postoji. Otkriva da joj je nona Luce mnogo bliža po karakteru i shvatanjima nego njena baba Marija, uz koju je odrasla. Što bi rekao narod „krv nije voda”. Kompjuterska opcija „obriši” ne može da se primeni na život. Pritisnuta nerešenim porodični odnosima, Sofija odbacuje strah i ljutnju, a prihvata oproštaj i ljubav. Kao učesnik u brojnim projektima i programima imala sam prilike da upoznam mlade ljude u regionu. Oni su otvoreni, pametni, duhoviti, kritični i mnogo liče na Sofiju. Oni ulivaju nadu da će i na Balkanu „dunuti dobri vetrovi”.
Šta za nju znači to što na ličnom primeru saznaje uzroke rata i razmirica između Srba i Hrvata?
Ukoliko dete svakodnevno plašimo da je Baba-roga ispod kreveta, u ormanu, iza kuće, na drugoj obali, preko granice, naravno da će ono pomisliti da je svet jedno vrlo opasno mesto. Živeće u grču i panici ili će iz predostrožnosti napadati sve one koji su drugačiji. Psiholozi nas uče: „Ako se vaše dete plaši mraka, uhvatite ga za ruku i zajedno provirite u orman”. Sofija je za jednu ruku držala nona Luciju, a za drugu baba Mariju kada je zavukla glavu u porodičnu tminu. Deca zaslužuju da budu uključena u život, uz podršku odraslih. Potrebni su im odgovori na pitanja: Da li postoji Baba-roga? Zašto pada kiša? Zbog čega mama i tata ne žive više zajedno? Kako je počeo rat između Srba i Hrvata? Odrasli sakrivaju svoje loše navike i postupke. Misle da ih deca ne vide, ali deca vide sve. Pružimo im činjenice i pustimo ih da oni sami zaključuju i odlučuju. Svet će krenuti napred kada mi odrasli dozvolimo da nas deca kritički analiziraju.
Vaša tinejdžerka počinje da uživa u polaganom životu bez mnogo zbivanja i interneta, poredi lepotu staramajke koja uživa u hranjenju mačke ili branju povrća sa besmislom buljenja po tržnim centrima. Ako sa decom nismo strpljivi, možemo li da očekujemo strpljenje od njih?
Odrasli se ili sekiraju zbog prošlosti ili strepe zbog budućnosti. Za razliku od njih deca žive u sadašnjem trenutku i zato su oni gospodari vremena. Deca uspevaju da uhvate neverovatne trenutke: kada se mrav popne na vrh stabljike ili kada se saobraćajac počeše po nosu. Roditelji neprestano jurcaju i nikada ne stignu da završe svoje poslove. Često su uzrujani, kratkih živaca, neraspoloženi, namršteni. Kada im se deca obrate, odgovaraju im brzo i kratko, a dešava se i da ih ne čuju. Jedna mudra mlada mama je rekla: „Bilo bi dobro da svaki roditelj izveze koncem reč `strpljenje` i dok provlači iglu kroz platno neka razmišlja koliko je ta reč važna za razvoj dece. A kada vez bude gotov neka ga okači uramljenog na zid dnevne sobe i svaki put ga pogleda kad mu se dete približi.” Nona Luce je po ovom principu komunicirala sa Sofijom. Njihovi najznačajniji razgovori odvijali su se u bašti, dok su njih dve brale salatu i paradajz.
