Izvor: Večernje novosti, 21.Jul.2019, 16:14   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Vladimir Pištalo: Sigurno postoji džoker i za Srbiju

Irska je odličan dokaz da istorija voli da se otrgne od scenarija Zbog sumnji u zvanične priče, istina se traži u teorijama zavere PISAC koji slovi za jednog od najboljih, najčitanijih i najprevođenijih naših autora, Vladimir Pištalo, u knjizi "Značenje džokera" sabrao je razmišljanja zapisivana punih trideset godina. Ova "knjiga-raskršće", kako je sam naziva, govori o mnoštvu tema ravnopravno podeljenih između njegove Srbije i Amerike u kojoj živi i radi kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << univerzitetski profesor. O njoj piše bez ružičastih naočara kao o "odabranoj zemlji, zemlji drugih šansi". Pročitajte još: Vladimir Pištalo: Titraj gusala nad Njujorkom A njegova prethodna knjiga, "Sunce ovog dana: pismo Andriću", promenila je način na koji čitamo i doživljavamo Andrića... - Čuo sam to više puta. Drago mi je ako je tako. Nisam mislio o tome dok sam pisao. Sad, posle dve godine, razmislio sam šta je to novo što je knjiga donela, to na šta su se čitaoci odazvali. Mnogi su reagovali na poglavlja o Mladoj Bosni, kojoj je Andrić pripadao. Snaga lanca je u najslabijoj karici. U Bosni se nisu bunili protiv Gustava Klimta nego protiv zvaničnog feudalizma, poslednjeg u Evropi. Bosna je bila feudalna država pedeset godina nakon što je carska Rusija ukinula kmetstvo. Glas age vredeo je kao sto glasova kmetova. Situacija se stalno pogoršavala na štetu kmeta, a nedostajalo je političke volje da se ona reši. Otac Gavrila Principa je bio kmet. Pročitajte još: Pištalo: Mladi na Zapadu život počinju kao robovi * Došlo je, smatrate, novo vreme za interpretaciju Andrića... - Nema sumnje. Andrić je imao odgovornost prema nepoznatim ljudima svog jezika. Dao im je sve što ima, kroz svoje knjige i kroz zadužbine - biblioteke, na koje je potrošio celu Nobelovu nagradu. U naše vreme se, ispod epskog i ideološkog plašta, pomolio pesnik koji je igru smatrao sinonimom stvaranja. Andrić je govorio da mala količina naivnosti piscu nikad ne smeta. Učio nas je da se pisac realista obraća u prvom redu mašti čitaočevoj. Voleo je sunce i tvrdio da je samo na suncu stvarno živ. Jako je voleo žene. Pisao je da je čovek - svoja čežnja. Nije verovao da se voljom može uticati na stvaralački čin i priznavao da je sve što mu je došlo po svesnoj odluci u njegovom životu bilo sekundarno. Nijedan naš pisac, osim Bore Stankovića, nije toliko poštovao strast kao Andrić.PRAVILO PRESEDANA * Najveća kriza u istoriji SAD izazvana je otcepljenjem država konfederalnog Juga. Kakav je vaš odnos prema večnoj ovdašnjoj priči o "srpskom jugu"? - Oktroisana, a ne univerzalna pravila su politički problem našeg doba. Današnja spoljna politika nije organizovana po principu načelnih pravila, već po principu presedana, kao anglosaksonsko pravo. To nas u izvesnom smislu vraća u srednji vek. Tako je bilo organizovano Sveto rimsko carstvo. Svaka pokrajina i svaki slobodni grad bili su organizovani po svojim pravilima na osnovu individualnih povelja koje su dobili. * Predrasude kao da se dodatno ukorenjuju i produbljuju. Kako to utiče na povratak i jačanje desnice? - Kažu da je moj mobilni telefon savršeniji kompjuter nego onaj koji je poslao čoveka na Mesec. U njemu postoji obilje informacija, ali među njima nema reda. Obrazovanje nije toliko obilje informacija nego konstelacija među tim informacijama. Izgleda da ćemo svi završiti kao zgažena divljač na auto-putu informacija. Možda je imati nekoliko čvrstih informacija bolje nego imati obilje besmislenih. Ovako živimo u svetu postistine i soba odjeka gde se ljudi obraćaju samo sebi sličnima. Postoji staro pravilo: imate pravo na svoju interpretaciju, ali nemate pravo na svoje činjenice. Izgleda da su se političari i njihovi sledbenici izborili za pravo i na sopstvene činjenice. To pogoduje ignoramusima i populistima i desnici. Sve smo to već videli kod nas mnogo, mnogo pre nego što je Tramp izabran za predsednika. * Živi li danas iko za ideje? Može li se danas roditi neki novi velikan, koga ne dodiruju pošasti zaglupljivanja kao masovnog, globalnog projekta nečitanja, nemišljenja...? - Kažu da je Đinđić, kao filozof po treningu, znao da se prekomplikovano izražava pri susretima sa raznim svetskim političarima. Zato je čitao knjige kao što su "Moć pozitivnog mišljenja" i koristio spremne fraze. Nije zgodno da predstavnik male zemlje bude javno pametniji nego što mu je zemlja moćna. Ovo nije vreme vizionara ni ličnih mišljenja. Ovo je vreme konzervativizma, vreme neokolonijalizma i ućutkivanja u ime opunomoćenja. Mi ne moramo da na to pristanemo. Andrić je bio naš najveći junak interpretacije sveta. Bio je književni antikolonijalista. Govorio je: "Naočari su bečke, oči su naše!", "Zaludu je pitati drugog šta te boli" i "Zašto da moja misao dobra i prava bude manje vredna od iste takve u Rimu ili Parizu?!". * Bavite se teorijama zavere, kao zamenom za mišljenje koje pretenduje da istorijske činjenice svede na minimum. Gde smo mi u globalnoj igri? Imamo li ikakvog džokera? - Teorija zavere je recept za instant genijalnost. Ona vam omogućuje da odmah znate - sve o svemu. U ovom našem komplikovanom svetu i stručnjaci se jedva snalaze. A običan čovek? On uhvati teoriju zavere i ima utisak da razume svet. A pitanje je da li ga iko razume. Pitanje je ima li vozača u avionu? U međuvremenu, zavere nastavljaju da se množe. Jedan od njihovih izvora je opravdana sumnja u zvaničnu priču. Vesti su postale podvrsta industrije zabave. Podaci se kriju. Pogledajte Snoudena i Asanža. Ljudi nisu roboti. Ljudima je potreban džoker. Irski seljak u 19. veku živeo je gore i od ruskog kmeta i od američkog roba. Irska je bila bliska kolonija najveće pomorske sile na svetu. Situacija je izgledala bezizlazno. Danas ljudi iz bivše Jugoslavije idu na rad u Irsku. Istorija voli da se otrgne od ideološkog scenarija. Džoker je nepredvidivost sama. Džoker postoji.AMERIKA I MARK TVEN * Zašto smo ponekad skloni da potcenjivački i krajnje površno posmatramo američku istoriju, koju predajete u SAD? - Ljudi neznanjem štite svoj narcizam. Znanje o bilo čemu ne može biti štetno. Znanje je uvek obogaćujuće. Čovek može ne voleti Ameriku, ali ne može ne voleti Marka Tvena. Kod nas doživljen kao isključivo dečji pisac, Tven je kvintesencijalni američki pisac, humoristički mudrac. Mislim da neke od njegovih osnovnih knjiga nikad nisu u celini prevedene. Sumnjam da imamo kompletnu verziju "Života na Misisipiju" i "Naivčina u inostranstvu". Bilo bi mi drago da grešim. * Kako spasti dušu od totalnog materijalizma, od agresivnih reklama? Kako ne pristati na ropstvo, pre svega ono unutrašnje? - Kad sam ja bio student, na današnjem Trgu Nikole Pašića još bi ponekad razapeli ogromne postere sa komunističkim porukama. Bili su veliki deset metara. Na njima je pisalo: Tito najveći humanista. Tako nešto. Ne sećam se. Nisam ih video! Istrenirao sam se da ih ne vidim. Tako isto sad ne vidim "koka-kolu". Reklamirali ne reklamirali. Moramo se odbraniti od propagandnog šuma, ideološkog i komercijalnog, da bismo čuli pesmu svog života. * Da li je moguće da verujemo da su baš sve dobro i ljudsko u Ameriku doneli - imigranti? - Amerikanci i emigranti su jedni isti ljudi, makar posle tri generacije. Ako su meni Sloveni, Jevreji i Italijani bliži, to je pitanje mog temperamenta. Bliski su mi i drugi. Ja, između ostalog, predajem Kulture u kontaktu i Emigrantske priče. Mešavina lica i glasova na njujorškim ulicama je veličanstvena. U mnogim mitovima preći veliku vodu znači umreti. Emigranti su hrabri ljudi, koji su umrli i rodili se u drugoj ulozi. Šta nam glasovi emigranata poručuju? Pre svega, da svaki čovek i žena zaslužuju drugu šansu. * Ima li danas novinara, intelektualaca, spremnih da se pobune, da kažu... Da vide, bar? - Henri Luis Menken, kod nas potpuno nepoznat, verovatno je najpoznatiji američki novinar. Menken je verovao da je njegova dužnost da govori istinu moći u lice, i budale i hipokrite je otvoreno nazivao budalama i hipokritima. Verovao je da su reči "golf" i "idiotizam" sinonimi, da su mediokriteti i autoriteti jedno te isto. On je bio pravi žurnalistički džoker, a uz džokera je nemoguće igrati napakovanim kartama. Plašim se da je takvih novinara sve manje. Plašim se da je globalno nivo poštovanja autoriteta porastao i među novinarima i među studentima. Moji studenti ne vole i ne razumeju Čaplina. * Studenti u Čaplinu ne vide ništa smešno. Kako čovečanstvo uspeva da živi bez smisla za humor? - Odricanje prava na smeh je bitno intimno obogaljenje. To je nešto nezamislivo. Smeh je, kažu, najcivilizovanija muzika na svetu, najkraće rastojanje meću ljudima, pa tako i najkraći način objašnjavanja. Ne osećam da je nedostatak smeha naš nacionalni problem. Za razliku od nedostatka organizacije.

Nastavak na Večernje novosti...