Izvor: B92, 01.Jan.2009, 16:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VENTOLIN "Dreams and A Wake"
(Ammonite, 2009)
****
U jednom trenutku svako ko se bavi muzikom u Srbiji počne da se pita šta će mu to u životu? Jedna ipo televizija na kojoj mogu da se puštaju spotovi, nekoliko radio stanica koje i dalje ne odustaju od "scene", časopis ili dva koji samo što se nisu ugasili, par zaluđenika/skribomana koji svaki novi album proglašavaju generacijskim krikom i nešto više sajtova koji u potrazi za sopstvenim identitetom i mestom u društvu šamaraju besmislenim >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << izjava i akcijama i prijatelje i one druge.
Oni bendovi s nešto više sreće, novca, prijatelja i tvrdoglavosti od drugih, nastavljaju da se muzikom bave bez nekih velikih ambicija, uglavnom svirajući za svoju dušu i najjuži krug (poznatih) fanova. Hvala im na tome.
"Ventolin" je divna pojava na srpskoj muzičkoj anti-sceni. Prisutni su već dovoljno dugo da mnogi znaju za njih, a s druge strane zahvaljujući brojnim neučinjenim ustupcima i dalje apsolutno nepoznati za sve ostale.
Četvrti studijski album "Dreams and A Wake" (Ammonite) nešto je najbolje što su gitarista i pevač Vladimir Marinović i prošireni "Ventolin" napravili u svojoj karijeri.
Na prvi pogled uticaji su očigledni i očekivani.
Za generaciju odraslu na "Tajanstvenom vozu" Žikice Simića sasvim je normalno da bend inspiraciju traži na ušću razočaranja, strahova i gubitništva Howea Gelba, Stevea Wynna, Neila Younga...
U najuspelijim trenucima šaputavog ispovedanja "Ventolin" dostižu i neretko prestižu aktuelna izdanja svojih uzora.
"Going To Sacramento" postavlja scenu za predivan kolaž melanholije i akustične magije violine, hemonda, slajda, harmonike, mandoline, harmoni vokala...
"The Wild Bunch" je prst u oko ljudima koji ne priznaju svoje greške, "Starhill Blues" po atmosferi divno se nastavlja na (originalnu) muziku iz serije Deadwood, dok je "147" nošen violinama, prekrasnom gitarom, klavirom i ženskim pratećim vokalom nešto najbliže "On The Beach" savršenstvu u "Ventolin" mikrokosmosu.
"Case Closed" je priča dostojna "CSI: Las Vegas" serijala, s ubistvom koje samo što se nije desilo, "C'mon Baby" istražuje iste demone koje već godinama progone Roberta Fishera i njegove "Willard Grant Conspiracy" i to na podjednako uspešan način, dok je "Reminiscence Blues" verovatno najlepši omaž "Green On Red" nasleđu u ovoj deceniji.
Produkcija (majstor Duda Bezuha) čini ovaj album još toplijim, življim i neočekivano pozitivnim. Pozitivnim prema životu, muzici, prijateljstvu i ljubavima.
Ni korišćenje semplova i bitova na neočekivano hitičnoj i zabavnoj "Boogeyman" (za šta su zaslužni Foto) i neuspeloj "Dig It?" (gostovanje Boom Tschaka) nisu neočekivani.
"Boogeyman" bi mogao da bude klasik dostojan "Speeding Motorcycle" Daniela Johnstona, ukoliko mu neko da šansu.
Šta čekate? Kažu da se revolucije sada dešavaju u našim glavama. Tu se stvaraju i novi hitovi i kultni bendovi. "Ventolin" zaslužuju da postanu hit. Barem u vašoj glavi.
.jpg)
