Izvor: Politika, 16.Dec.2007, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

U glumu sam ušla preko hemije

Šarmantna i lepa Ljiljana Blagojević, član Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, osvojila je ove godine poklonike glume na dva svetska festivala u Rusiji – na filmskoj i pozorišnoj sceni. Moto oba festivala bio je isti: "Za dobro čovečanstva". Prvi put je to bilo početkom juna u Kislovodsku, na Kavkazu, glavnom ulogom u filmu Siniše Kovačevića "Sinovci", koji je dobio nagradu za najbolji film. Drugi put, pre pet dana u Moskvi, na pozorišnoj sceni, u monodrami "Zlostavljanje", delu Ive >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Andrića, čiju je adaptaciju i dramatizaciju uradio takođe Siniša Kovačević.

Za obe uloge Ljiljana Blagojević nagrađena je s dva odličja istog imena: "Zlatni vitez". Tako je ova žena nadljudske volje i zdravog optimizma, toplih očiju i sjajnog osmeha, za ovu godinu praktično stekla i titulu apsolutnog – viteza glume. Igrala je u tridesetak filmova, pedesetak pozorišnih predstava i desetak najgledanijih televizijskim serija i drama.

Šta, generalno, mislite o nagradama?

Sve nagrade su dragocene, posebno esnafske, one koje dodeljuju kolege. Mada je teško meriti vrednosti u umetnosti. Lako je to učiniti u sportu, tu su sekunde, dužine, visine, golovi, koševi... Obe ove nagrade dobila sam iz ruku fenomenalnih glumaca koji, kao uostalom ceo svet, dostignuća u glumi upoređuju s ruskim sistemom koji je napravljen po Konstantinu Stanislavskom, čuvenom dramaturgu i reditelju.

Kako ste ušli u glumu?

Preko jedne lepe nauke – hemije. U životu je sve hemija, ljubav, na primer... U nizu ljudskih odnosa stvori se jedinjenje ili talog... Međutim, dok sam studirala hemiju opredelila sam se, ipak, za hobi. Otišla sam na Akademiju, na odsek glume, kod profesora Milenka Maričića i njegovog asistenta Bore Stjepanovića. Oni su vrlo značajni za sve što sam kasnije uradila. U mojoj klasi bili su i Mirjana Karanović, Mima Karadžić, Merima Isaković...

Da li ste se tada bavili sportom?

Činim to i sad, i zimi i leti, ali na odmoru. Volim skijanje. Osećam se savršeno u tim vožnjama i borbi s prirodom. Odlazim na Kopaonik. Žao mi je što ne mogu da se bavim planinarenjem i to pravim penjanjem na najveće planine. Leti volim plivanje i pecanje. Već sad se spremam za uživanje u Boki, preko puta Herceg-Novog, na Luštici, u Pristanu...

Šta je nesportsko u sportu?

Po prirodi stvari sport je oličenje zdravlja, lepote i mladosti. Međutim, doping i prodaja sportista su totalno nesportske "discipline" koje ne mogu da razumem. Ali, šta ćemo, čovek je narušio mnoge božje odnose, pa tako i ovo...

Kad ste "upoznali" kameru?

Za vreme studija igrala sam u filmu "Boško Buha" reditelja Branka Bauera. Producent Brano Lustig je sad veliko svetsko ime u tom poslu. Pravu veliku ulogu dobila sam posle toga u Kusturičinom "Sjećaš li se Doli Bel". Bio je to, posle niza televizijskih filmova i drama, njegov prvi veliki film.

Šta je bilo odlučujuće da budete Doli Bel?

Po scenariju je Doli često bila razgolićena, ali pored takvog estete reditelja imala sam apsolutno poverenje da me on neće zloupotrebiti, da tu neću biti samo scenografija, već će sve to biti u dramaturškom sklopu cele priče. I tako je bilo... A kad je već o tome reč često u šali kažem da će moji unuci moći da vide kako im je baba nekada – dobro izgledala.

Kako ste znali da će tako biti?

Gledala sam pre toga Kusturičinu dramu "Bife Titanik" u kojoj ima jedna scena oralnog seksa između Bore Stjepanovića i Elizabete Đurđević. Emir Kusturica je to divno rešio preko krupnog plana Elizabetine glave i ljuljanja lustera koji je, posle izvesnog vremena, počeo da – zvecka... Tada sam shvatila da se radi o genijalnom reditelju koji sve prevodi na umetnički jezik, ništa na banalnost...

Kako doživljavate Kusturicu?

Mislim da je on naš brend, da upotrebim ovu "lepu" srpsku reč, jer je jedan od najvećih svetskih reditelja. I divno je što ga život nije demantovao i kao velikog čoveka. Ume da nosi taj uspeh bez opterećenja i sklonosti ka promenama. On je vedra, vesela, ali i duboko emotivna osoba. To ne kažem samo ja... O tome, uz sve one koji ga poznaju, mnogo rečitije govore njegovi filmovi...

Kad ste ponovo radili zajedno?

Prošle godine, posle četvrt veka od "Doli Bel" snimili smo film "Zavet". Nedavno je urađeno 300 njegovih kopija za svetsku promociju. U Francuskoj se gleda na kartu više, ali ne i kod nas. Jednostavno, mislim da nema ni gde da se prikaže, jer bioskopa nema ni u Beogradu. Sale su pretvorene u kafane... Ipak, nadam se najboljem pošto je Kusturica postao predsednik Upravnog odbora Srpskog filmskog centra...

O čemu priča "Zavet"?

To je film pun duha i života. Poetičan je kao "Doli Bel", ima brzinu kao "Crna mačka, beli mačor". Govori o odnosu sela, koje navodno umire, i grada, koji, kao, preživljava. Međutim, pitanje je da li je grad u metastazi... Poruka filma je da će selo da preživi. Uveliko se prikazuje na Mokroj gori. Ima odličan zvuk, nesvakidašnju fotografiju, savršenu muziku Stribora Kusturice s ritmom koji nikog ne ostavlja mirnim...

Ipak, ovaj film nije dobio "Palmu" u Kanu...

To me nije iznenadilo. Znam da su Kusturica, Felini i ne znam ko još osvojili po dve "Palme" u Kanu za proteklih – šezdeset godina... I kako sad da se da i treća... Nemam odgovor na ovo pitanje, ali nudim jednu pretpostavku: da je Emir imao samo jednu "Palmu" ovoga puta bi dobio drugu.

Gde ste upoznali Sinišu Kovačevića?

Imam dar da zapazim ljude, posebno one s kojima volim da provedem život. Za diplomsku predstavu sam pitala kolege ko bi mogao da mi uradi dramatizaciju i kazali su mi da to može samo Siniša, najbolji student dramaturgije... Na moje pitanje: Da li hoćeš? – odgovorio je: "Nema problema"... Posle dve godine dobili smo kćerku Kalinu (24)...

Zašto ste ušli u politiku?

Ceo život sam kritikovala vlast. U leto 1998. sam se svađala s čovekom iz gradske uprave za kulturu. Posle dva dana me pozvao i ponudio mi ulogu gradskog sekretara za kulturu, jer je tadašnji podneo ostavku... Ne samo što nisam pripadala stranci na vlasti nego sam čak podržavala koaliciju "Zajedno", šetnje i sve ostalo... I tada sam sebi kazala: Ajde da vidiš šta možeš da uradiš. U to vreme je na čelu Narodnog pozorišta bio Nebojša Bradić, pa ništa nisam ni igrala...

I šta ste učinili kao gradski šef za kulturu?

Dosta toga. Tada nije bilo saradnje između republičke i gradske vlasti zbog izborne krađe. Bilo je to vreme sankcija i bombardovanja. Ostvarila sam kontakte s Rusijom, Kinom, Austrijom... Učinila sam veliku stvar za samostalne umetnike, jer im je plaćen veliki dug od 1992. do 1999. Bilo je to njihovo penziono i socijalno osiguranje...

Zašto Vas sad nema u TV serijama?

Moja prva serija je "Doktorka na selu", pa "Portret Ilije Pevca". To je mini serija koja je osvojila sve nagrade po svetu... Odličnu gledanost imao je i "Bolji život". Po završetku serije "Kraj dinastije Obrenović", od 1994, nisam igrala u TV serijama nacionalne televizije.

Šta planirate?

Evo, Siniša i ja, u porodičnoj produkciji, završavamo TV seriju "Gorki plodovi". Imaće 25 epizoda i svaka će da traje po jedan sat. Prikazivaće se od oktobra na Prvom programu RTS subotom od 20 časova. U seriji učestvuje više od 250 glumaca. Siniša je pisac scenarija i reditelj, a ja sam glumica i producent. Snimamo već tri meseca, a trebalo bi još dva i po. Sad predstoji rad pod krovom. To je urbana priča iz sadašnjeg vremena. Ime serije nam sve kazuje: šta smo posejali, a šta je rodilo...

Koju vest donosite iz Rusije?

Oni nas veoma vole i mnogo brinu o nama. Dirljivo je kad glumac i reditelj Burljajev, u priči o Srbiji, kaže: "Ono što je za Ruse Kremlj, to je za Srbe Kosovo"...

Zašto ste odbili poziv iz Holivuda?

U vreme snimanja američkog filma "Braća Blum", prošlog maja i juna, prednost sam dala festivalima u Kanu i Kislovodsku, mestu u kome je rođen pesnik Ljermontov i gde je nastradao u dvoboju. To je pravi raj na zemlji.

Šta Vam je važnije: duh ili telo?

Za negu tela dovoljna mi je lična higijena. Za posebne vežbe i masaže nemam vremena. Sa duhom je sve ozbiljnije. Mnogo čitam, gledam predstave, izložbe, filmove, a i posao me tera napred... Sećam se reči Pabla, poznatog svetskog revolucionara, koji je doživeo stotu godinu, kad je dao recept dugovečnosti: "S godinama smanjiti ishranu, šetati svaki dan bar jedan sat, svaki dan naučiti jedan odlomak napamet, jer zaborav je predvorje smrti, i svaki dan imati erotsku želju... A da li ćete je ostvariti to je druga stvar".

Da li su žene jača bića?

Moj Siniša kaže da su žene kvalitetniji deo čovečanstva. Volim kad on to kaže, ali mislim da nismo superiornije. Neophodni smo jedni drugima. Tek zajedno činimo savršenstvo i ljudski sklad. Ali žene imaju jednu radost koja nam je data od prirode. To je da smo mi te koje iznosimo produžetak vrste.

Koji moto Vam je najbliži?

Ne puštam krv kad su ajkule u blizini. I trebalo bi da se ponašamo onako kako neprijatelji ne bi voleli da nas vide...

Da li za nečim žalite?

Žao mi je samo što, pored Kaline, nemamo više dece.

Da li ste vernik?

Jesam. To je u ljudskoj prirodi. Čovek mora da veruje, jer ako ne veruje nema želje, nema volje... Kad verujete, onda se i nadate, a kad se nadate onda imate i radosti. Onima koji ne veruju sve je dopušteno, a to vodi u anarhiju...

[objavljeno: ]

Nastavak na Politika...