Izvor: Politika, 06.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trenutak nadahnuća
Magija samoće i danas, kada mu se pripremaju proslave literarnih jubileja, opseda kolumbijskog nobelovca
Gabrijel Garsija Markes putovao je starim automobilom sa porodicom iz Meksiko Sitija u Akapulko, na pacifičku obalu. Na visinama i krivuljama Kuervanake, jedno govedo isprečilo se lenjo ispred automobila. U tom magičnom trenutku, Gabo je spoznao od početka do kraja ceo svoj roman "Sto godina samoće" koji je zadivio svet. Bio je to pejzaž Makonda i trenutak kada je rođen >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dragulj dvadesetog veka. Mogao je Markes da pored sebe ima daktilografa, da ga izdiktira napamet. Vratio se kući u Meksiko Siti. Zatvorio se u svoju radnu sobu. Ženi je zabranio da ga uznemirava. Naročito joj je stavio embargo na pričanje kućnih svakodnevnih tričarija.
Argentinska "Sudamerikana" primila je tekst iskucan na pisaćoj mašini krajem 1966. a pre četrdeset godina tačno u ovo vreme prvi primerci "Sto godina samoće" ugledali su književne izloge, prvo u latinoameričkom Parizu, Buenos Ajresu.
U centru pažnje
Možda je od pojave tog blistavog zaslepljujućeg romana sve otišlo naopačke pa je Pariz postao evropski Buenos Ajres? Tek, već u prvih nekoliko dana u argentinskoj prestonici na južnoj polulopti, u sred januarske žege, planulo je 15 hiljada primeraka Markesovih realnih fantazija o Makondu. Do danas, na četrdeset godina "Samoće", prodato je 30 miliona primeraka a knjiga je sa španskog prevedena na 35 jezika.
Markes koji se upravo vratio sa Kube gde je mesec dana vodio školu filma, osnovanu pre dvadeset godina i proisteklu iz zajedničke inicijative sa njegovim kontroverznim prijateljem, vođom kubanske revolucije i neprikosnovenim jednopartijskim liderom izolovanog ostrva, uzalud se nadao da će se, kao i uvek kada je u Havani, sresti i provesti noć sa Kastrom. "Sada je vest da nema vesti", rekao je didaktički nekim polaznicima ove škole filma, izbegavši da bliže prokomentariše činjenicu da se njegov osamdesetogodišnji ispisnik nije zbog bolesti pojavio čak ni pred milionima ljudi na vojnoj paradi povodom jubileja revolucije.
No, kolumbijski nobelovac kome je literarna nagrada uručena u Stokholmu pre četvrt veka ne voli da bude u centru pažnje sopstvenih jubileja. Ipak, jedna od najvećih proslava španskog jezika biće ove godine posvećena Garsiji Markesu, voleo on to ili ne. I četvrti kongres španskog jezika, ovog marta u kolumbijskoj Kartaheni, okupiće literate i lingviste iz celog sveta da analiziraju, uživaju i veličaju svaku reč iz literarnog opusa latinoameričkog nobelovca.
Literarna večnost
Sa mnogim piscima Markes se razišao zbog uporne odbrane Fidela Kastra. Jedan od njih je i kolega u latinoameričkom književnom "bumu", nekadašnji bliski prijatelj, peruanski pisac Mario Vargas Ljosa. Ljosa je mnogo godina kasnije ispričao kako se Gabo zatvorio u svoju "samoću" kada je rešio da napiše "Sto godina samoće". U radnu sobu dovukao je ogromne količine papira i cigareta, prethodno zapretivši svojoj ženi Mersedes Barći da ga ni u kom slučaju, i ni po kojem pitanju ne uznemirava.
Kolumbijski pisac je, inače, u Meksiko došao još drugog jula 1961, slučajno istog dana kada je Ernest Hemingvej izvršio samoubistvo. U Meksiku su ga čekali prijatelji pisci, kolumbijski pesnik Alvaro Mutis koji ga je finansijski pomogao i uputio na kurs o "Pedru Paramu", klasičnom delu meksičkog književnika Huana Rulfa, što je autor "Sto godina samoće" kasnije nazvao ključnim za "glancanje" sopstvene narativne tehnike. Bliski prijatelji – meksički pisac Karlos Fuentes, argentinski velikan i autor "Školice" Hulio Kortasar, pa i sam Mutis, pratili su izbliza nastajanje "Sto godina samoće" i znali od prve rečenice, koja je kasnije postala čuvena, da je Markes magičnim tepihom uzleteo u globalnu literarnu večnost.
Gabrijel Garsija Markes nadživeo je mnoge utopije i diktature. Danas, fantazija o Makondu postaje realnija i samoća, uprkos globalnoj povezanosti, muči svakog stanovnika jedinstvenog sela u koje se pretvorila planeta Zemlja. A svet se priseća kako je Makondo stvoren, zahvaljujući trenutku nadahnuća u visokim zabitima prašnjave Kuervanake.
Zorana Šuvaković
[objavljeno: 06.01.2007.]
