Izvor: Politika, 06.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve sam dala publici
Mira Trailović mi je sugerisala da igram komediju, ali sam u duši osećala da sam bolja dramska glumica jer mi je patnja bliska
Dramska umetnica Ružica Sokić iza sebe ima više od četiri i po decenije glumačkog staža. Kao jedan od dugogodišnjih članova ansambla beogradskog Ateljea 212 nedavno je, na proslavi povodom obeležavanja pola veka trajanja ove pozorišne kuće, sa svojim kolegama evocirala uspomene, prepričavala anegdote.
Ružica Sokić debitovala je na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pozorišnoj sceni u predstavi "Robinzon Kruso" tokom Drugog svetskog rata u beogradskom "Manježu". Od tada do danas njena karijera uspešno traje. Rado se seća uloge u filmu "Užička republika" za koju je nagrađena "Zlatnom arenom" u Puli, pa role u filmu "Kad budem mrtav i beo" Živojina Pavlovića, čuvene "Žute" Vladimira Tadeja, a ne zaboravlja ni "Gorki deo reke" Joce Živanovića...
Dobitnik je velikog broja glumačkih priznanja.
● U Ateljeu 212 ste, gotovo, od osnivanja. Kako danas gledate na to vreme?
– Jedan sam od veterana Ateljea 212. To je srećna okolnost u mom životu. Bojan Stupica me je pozvao da budem u toj ekipi. Prednost Ateljea 212 jeste što je ono uvek bilo otvoreno pozorište, tako da sam imala mogućnost da igram i sa najvećim bardovima glumišta kao što su Branko Pleša, Ljiljana Krstić, Mira Stupica, Ljuba Tadić. A sve zahvaljujući tome što je Mira Trailović uvek angažovala velike glumce. Od male pozornice, od 212 stolica u zgradi "Borbe", do ove treće zgrade ne odvajam se od Ateljea 212. Danilo Kiš mi je bio drug, to je bila velika privilegija. Bili su tu su i Borisav Mihajlović Mihiz, Mića Popović, Milosav Buca Mirković, Muharem Pervić...
● Da li žalite što, možda, više niste igrali klasiku?
– Da sam otišla u Narodno pozorište možda bih se ostvarila u dramskom pravcu. Razvila bih nešto drugo što u Ateljeu 212 nisam mogla zbog repertoara koji ovo pozorište neguje. Mira Trailović mi je sugerisala da igram komediju, ali sam u duši osećala da sam bolja dramska glumica jer mi je patnja bliska. Osetila sam je u životu. Sa jedne strane je šteta, jer sam imala energiju, sa druge strane, kažu da se glumac najbolje pokaže i dokaže na tekstu domaćeg pisca. Pa, zašto su Englezi najbolji? Jer im je domaći pisac Šekspir. Odigrala sam ogromni opus srpskih autora i na to sam ponosna, jer mi imamo odlične pisce. Na neki način sam učestvovala u životu Aleksandra Popovića, jedan sam od pionira koji je zaigrao njegove komade. Popović još nije do kraja pročitan, on je išao unapred, mislim da će ga neka budućnost ipak osvetliti na pravi način. Da sam, na primer, reditelj uživala bih radeći ga, jer je reditelj kod Ace Popovića i autor. To se posebno odnosi na njegove poetske komade koji i nemaju fabulu, ali daju veliku slobodu za glumačke interpretacije. Igrajući Acu Popovića razvila sam i svoj glumački stil.
● Igrali ste likove koji Vam u privatnom životu nisu bili bliski. Koliko Vam je bilo naporno, a koliko intrigantno?
– Nisam mogla da se identifikujem sa onim što sam igrala. Tumačila sam likove sa jednog određenog socijalnog nivoa, to je bilo i vreme "crnog talasa", koje je bilo tada jako "zahvalno" raditi. Mira Trailović je dolaskom u Atelje 212 dovela domaće autore. Tu su Siniša Kovačević i Dušan Kovačević, i šteta što Gordan Mihić koga smo rado igrali nije više pisao za pozorište. Morala sam da se mučim, da uđem pod kožu tih likova, tih žena sa železničke stanice, skitnica...
Volim da se poigravam, da kopam po karakterima, da istražujem, maštam... Glumac je takav, volela sam i branila te likove, tako da je dobar deo mog života prošao u tom repertoaru. U principu sam igrala karakterne uloge, na granici suza i smeha. Gajila sam afinitet prema predlošku koji bi ličio na Acu Popovića, nešto između poezije i ludila. Nisam, valjda, zbog Ace imala afinitet za neke čisto realistične komade, ne mogu da se setim ni da su ih naši pisci preterano pisali za pozorište. Igrala sam i tekstove Brane Crnčevića... U zrelim godinama sam sama sebi osmislila repertoar. Tu je monodrama "Tebi moja Dolores" koju sam igrala 400 puta, bez ikakvih pomagala, praznih ruku, skoro sat vremena sama na sceni. Nedavno mi je reditelj Boro Drašković omogućio da igram u komadu "Dugo putovanje u noć". Mnogo sam naučila od Draškovića. Sada igram oslobođena i mislim da je to jedna od mojih boljih uloga.
● Nikada niste igrali Šekspira. Da li Vam je žao zbog toga?
– Verovatno i neću igrati, ali sam zato igrala ledi Magbet iz našeg sokaka... Poznajem sve ono što je vezano za naš mentalitet i mislim da bih istu energiju potrošila igrajući Šekspirovu ledi Magbet. Danas je malo glumica koje mogu da igraju Šekspira. Ne sećam se da je neki od mnogobrojnih pokušaja da se napravi moderna verzija Šekspirovih dela bio senzacionalan. Gledala sam Brukov "San letnje noći", i to je bilo nešto veličanstveno. Srećna sam što mi je Miodrag Ilić dao tekst "Žanka", kada sam ga pročitala pitala sam se kako će izgledati. Mislim da je to nešto više od pozorišnog čina. Igrati Žanku za mene je misija, zadatak, čin, da se podigne spomenik glumcu. To je priča o sudbini dramskih umetnika koja pokazuje da se zapravo ništa nije promenilo, "Žanka"se igra kao metafora o mukotrpnom životu glumca. Divno je što je pozorište "Slavija" imalo sluha da sada radi taj komad. Ima nešto u vazduhu...
● Tvrdite da nam nedostaje elitizam u umetnosti, odnosno elitistički teatar jer smo poslednjih godina pravili dosta kompromisa i podilazili publici. Vi nikada niste pripadali ni jednom klanu, a kada je pozorište u pitanju niste pravili kompromise. Koje je po Vama rešenje?
– Trend je da se sada u pozorištu ne igra tekst, odnosno, da se prednost daje plesu, igri, pokretu. Elitizam u pozorištu podrazumeva visoki nivo literarnog predloška i nije za one koji u teatru traže samo da se smeju. Pozorište kao umetnost je najbliže životu. Posvetila sam mu se kao ideji, i tu nema deljenja. Sve što sam imala dala sam publici i pozorištu, privatno nemam ništa. Gluma je jednostavno jedna druga planeta. Nije lako biti glumac koji ceo život igra epizode, i koji istrajava u tom pozorištu. A da nije njega ne bi bilo ni velikih glumaca. Kada ne budem mogla da igram na pozornici neću biti živa.
Borka Trebješanin
[objavljeno: 06.01.2007.]
