Izvor: Politika, 25.Maj.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve je u životu uradio
Bogdan Bogdanović nije bio najbolji arhitekta, graditelj ili pisac, bio je nepresušni izvor kulture i to je njegova najjača strana, kaže poznati austrijski arhitekta i kritičar Fridrih Ahlajtner
Poznanstvo Fridriha Ahlajtnera i Bogdana Bogdanovića počelo je za večerom, na jednoj novogodišnjoj zabavi u Beču, u kući Borisa Podreke. Završilo se u istom gradu, ovoga puta u bolnici, kraj kreveta našeg velikog graditelja. Prijateljstvo ove dvojice arhitekata, pisaca i kritičara >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << trajalo je više od decenije. Skoro godinu dana nakon Bogdanovićeve smrti Ahlajtnera je put naveo u Beograd, kako bi učestvovao na okruglom stolu posvećenom njegovom velikom srpskom prijatelju, koji su Društvo arhitekata Beograda i Kulturni centar Beograda upriličili u okviru pratećeg programa Beogradske nedelje arhitekture. U Konaku kneginje Ljubice, gde je skup i održan, istim povodom otvorena je izložba „Ukleti neimar”, čiji je naziv preuzet iz naslova Bogdanovićevih memoara, a koja je sastavljena od bogatog faktografskog materijala, radova, crteža i fotografija, originalnih planova, knjiga i vizuelnih zapisa – skoro celog njegovog opusa. Prolazeći kroz postavku, Ahlajtner počinje razgovor za naš list.
– Nakon našeg upoznavanja 1998. o njemu sam napisao veliki broj radova i članaka. Među njima i jedan svečani članak povodom njegovog 80. rođendana. Družili smo se sve do njegove smrti. Sećam se, kada sam ga posetio baš dan pre nego što će preminuti, rekao mi je: „Sve sam u životu uradio što sam hteo”. Tu rečenicu nikada neću zaboraviti.
Na okruglom stolu, nastavlja, imao je težak zadatak – govorio je o vezi između Bogdanovićevih memorijala, pejzaža, kulture i grada. Potrudio se da verno ispriča priču svih spomenika koje je ovaj bivši gradonačelnik Beograda projektovao i sagradio. Na naše pitanje da li ga je, pošto ga je dobro upoznao, više cenio kao arhitektu ili pisca, Ahlajtner odgovara:
– Teško je reći u čemu je bio najbolji. Nije bio najbolji arhitekta, graditelj, pisac ili najveći poznavalac materijala, kao što je kamen, koji je znao u dušu. Bio je umetnik, nepresušni izvor kulture i to je njegova najjača strana. To što je veliki broj različitih disciplina umeo zajedno da misli.
Na postavci u Konaku, koja je otvorena do 19. juna, značajno mesto zauzimaju i Bogdanovićeva promišljanja o gradu. Fenomenu koji je bio, čini se, njegova velika preokupacija. Ili, kako to ocenjuje naš sagovornik, grad je, zapravo, bio instrument kroz koji je Bogdanović, kao veliki predstavnik urbane kulture, objavljivao sve o čemu je razmišljao i što je obrađivao. Poznato je da se Bogdanović posle odlaska iz Srbije za života u nju nije više vraćao. Logično je, ni u Beograd, grad za koji je bio veoma vezan. Koliko mu je Beograd nedostajao i da li je uopšte o tome pričao?
– Prva stvar koju mi je rekao jeste da ga je u Beču umirivalo to što su i Beograd i Beč na Dunavu i da je to jedna jaka simbolička veza koja mu je značila. Zbog nje se nije osećao kao da se nalazi jako daleko od kuće. Često je potom govorio, sa setom, žalošću, da je vremenom gubio kontakt sa Beogradom, jer se posle njegovog odlaska doselilo mnogo ljudi, veliki broj njegovih studenata zemlju je napuštao dok su brojni pripadnici njegove generacije i prijatelji jedan po jedan umirali. Ali, moj je utisak, da se, bez obzira na to što je to bilo tako kako je govorio, njegova mentalna veza sa Srbijom nikada nije prekinula, rekao je Ahlajtner, zaokružujući jedan intimni deo kompleksne priče o Bogdanu Bogdanoviću.
M. Dimitrijević
objavljeno: 26.05.2011.
