Izvor: Politika, 13.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svaki grad je kao njiva
Države su kao restorani. Budu dobri do nekog trenutka, pa onda pojedete nešto loše, pa ne dolazite više tamo...
Braco Dimitrijević (Sarajevo, 1948) nije izlagao u Beogradu 18 godina. Sedamdesetih godina prošlog veka bio je vezan za grupu umetnika okupljenih oko Studentskog kulturnog centra i počeo da izlaže po evropskim muzejima. Dela Brace Dimitrijevića danas se nalaze u stalnim postavkama Tejt galerije u Londonu, Ludvig muzeja u Kelnu, Mumok muzeja u Beču, Muzeja moderne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << umetnosti Bobur u Parizu... Prepoznatljiv je po radovima koji spajaju neko poznato, remek-delo iz istorije umetnosti sa stvarima iz prirode. Reč je o čuvenim postistorijskim triptisima. Na Oktobarskom salonu, u Muzeju grada Beograda u Knez Mihailovoj ulici 46, predstavio je rad "Tesla konačno u raju". To je instalacija koju čine jedna zaprežna kola prepuna klipova kukuruza koja nose monumentalnu fotografiju Nikole Tesle iz njegovih najboljih dana. Na bočnim zidovima, visoko, postavljene su manje fotografije slavnog srpskog naučnika iz rane mladosti i duboke starosti.
Vaš rad na ovogodišnjem Oktobarskom salonu uklapa se u seriju radova poznatih kao postistorijski triptih. Kakva je zapravo hronologija ovog ciklusa?
– To je logičan nastavak postistorijskih triptiha pri čemu su ikone klasične umetnosti zamenjene portretima ljudi koji su meni važni. Hronologija ovih radova je vezana za Beograd, za jedan nastup u galeriji Ateljea 212 1970. godine, u okviru Bitefa. Tada sam kao svoj rad, uz dopuštenje Ingmara Bergmana lično, podelio crvene filtere koji su dočekali posetioce na sedištima i upućivali da je moguće gledati Bergmana kroz crveni filter. I to je bio prvi put da integrišem moj sa nečijim tuđim radom. Moj prvi postistorijski triptih nastao je 1976. godine sa jednom slikom Kandinskog. Bio je to radikalan rad jer sam se igrao sa kompozicijom vizuelnog. Naime, jedna slika Kandinskog je bila naslonjena na neku letvu, a tu je bila i jedna jabuka . To je bio ogoljen koncept u kome slika označava duhovno, a ta letva, kao i zaprega u ovom radu, označavaju sferu svakodnevnog života. Tu je i voće koje ne zavisi ni od konvencije duhovnog, ni od konvencije svakodnevnog. Odabir voća ili povrća nikada nije slučajan.
Šta je suština ideje da spajate remek-dela i predmete iz prirode?
– Motivi su višestruki, ali svet nije napravljen ni od bicikala, ni od remek-dela, ni od kukuruza, nego od svega toga zajedno. Radi se o jednoj sintetskoj viziji sveta. Ja imam jedan iskaz iz 1979. koji glasi: kada se gleda sa Meseca, praktično ne postoji distanca između Luvra i zoološkog vrta. U tom sintetičkom pogledu na svet, ako se izmakne jedan od elemenata, taj svet ne postoji. Za razliku od srednjovekovnih triptiha koji se nalaze na crkvenim oltarima, u mom triptihu ne postoji centralni pano. Nema prvo, drugo i treće, nego su sva tri elementa istovremeno u prvom planu. Nekada se događa da bilo koji od tih elemenata može da posluži kao početna inspiracija. Ako se, na primer, vozim kroz polje kukuruza, onda ta ogromna količina može da mi bude podsticaj da govorim o fertilnosti koja se događa kod određenih umetnika, naučnika ili o plodnosti prirode. Ili, ako bih video neki stari orman, shvatio bih da je to idealno mesto da se tu stavi neka Modiljanijeva slika, kao što je i bio slučaj sa jednim triptihom koji se nalazi u kolekciji Tejt galerije nakon moje samostalne izložbe 1985. godine.
Zašto kažete da je cela istorija jedna greška?
– Greška je u metodi. Niko ne arhivira masu podataka i pogled onoga koji umire i gleda svet poslednji put iz "žablje perspektive" i onoga koji juri na belom konju. El Greko je bio zvanični slikar španske crkve. Njegove slike su bile pred oltarima crkava 300 godina. A onda je jedan pariski kritičar došao u Španiju negde oko 1900. i rekao: "Ovo je najbolji slikar tog doba". Da je El Greko otkriven ne 300, nego 500 godina kasnije, mi danas ne bi znali za El Greka. Ja sam napravio jedan rad koji se odnosi na tu temu i pitam se čijih 100 godina danas curi, a da mi ne znamo o kome se radi.
Izlagali ste nedavno u Kini. Koliko je taj deo sveta otvoren za savremenu umetnost?
– Mislim da je taj deo sveta uvek bio otvoren, samo naš deo sveta nije bio otvoren. Mislim na zapadnu civilizaciju kojoj i mi pripadamo. Imao sam neki rad 1975. koji se zvao "Geografija umetnosti". Postavio sam dve karte sveta. Na jednoj sam ucrtao mesta gde raste umetnost – zemlja iz koje dolazim, potom London, Pariz, Diseldorf, Njujork ..., a na drugoj mesta gde rastu krompiri. I onda sam video da krompiri rastu svuda i shvatio da poređenjem te dve karte, ljudi mogu doći do zaključka da je umetnost različita od krompira. Ali ne. Gde postoji čovek, tu postoji i umetnost.
Svaki grad ima neki svoj puls. Živim simultano na više mesta. Peking je zanimljiv jer se umetnici druže, postoje lokali gde se oni viđaju. Na večeri na koju sam pozvan, bio je jedan umetnik koji je u Sotbiju u Njujorku prodao sliku malog formata za milion dolara, ali bilo mi je drago kad sam video da se on grli sa ljudima koji prodaju sliku za 30 dolara. Postoji tamo još jedan kvart sličan Sohou u Njujorku iz 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Mislim da bi bilo super kada bi i u Beogradu tako nešto postojalo. Energija i bioenergija gradova se menja. Svaki grad je kao njiva. Bude plodna deset godina pa onda – ništa. U Rimu je stotinama godina bilo nešto, pa onda ništa. Pa se od 60-ih godina opet nešto počelo da događa u Rimu. Nažalost, ovaj rat mi je omogućio da shvatim da nijedna država, nijedna nacija nije statičan pojam. Države su kao restorani. Budu dobri do nekog trenutka, pa onda pojedete nešto loše, pa ne dolazite više tamo...
Marija Đorđević
[objavljeno: 13.10.2006.]
