Izvor: Blic, 26.Dec.2008, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slike nastale u jednom dahu
SOMBOR - Godinu u kojoj se obeležava 110 godina od rođenja i 15 godina od smrti Milana Konjovića galerija koja nosi njegovo ime zaokružuje izložbom „Milan Konjović - porodica, prijateljstva, javnost". U tri tematske celine izložene su fotografije, pisma, dokumenti, knjige sa posvetama, priznanja i drugi dokumenti o Konjovićevoj porodici i prijateljstvima. Izložbu, koju je priredila direktorka ove galerije Irma Lang, prati i 16 Konjovićevih slika koje su vezane za eksponate izložbe.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
- Centralna figura dela izložbe koji se odnosi na Konjovićevu porodicu jeste njegov otac, advokat David Konjović. Za svog oca Konjović je govorio da je bio njegov pravi i jedini mecena. Iako nije uvek razumeo to što sin radi, otac ga je uvek podržavao. Rano ga je izgubio, već 1925. je umro, ali je otac ostao vrlo upečatljiva ličnost u Konjovićevom životu. U jednom pismu koje mu je poslao u Prag 1920. godine otac ga naziva Miškica, i ne samo u tom, već i u drugim pismima otac je zabrinut za svoga sina u velikom svetu. Izložili smo i jedan autoportret, crtež koji je iz Budimpešte Konjović poslao porodici. Slikar navodi da nije zadovoljan tim radom, ali ga šalje jer je otac to želeo. Slikao je oca, ali uglavnom posthumno. Na izložbi je i jedan očev portret iz 1930. godine, rađen u duhu „plave faze", naslikan po fotografiji. Ta slika je došla u našu galeriju zahvaljujući Konjovićevoj ćerki koja je galeriji poklonila 17 porodičnih slika - kaže Irma Lang.
Od 16 izloženih Konjovićevih slika koje na tri je njegova supruga Ema (1923, 1931. i 1940 godine), koja ga je verno pratila sve do smrti, 1977. godine. Sliku „U spomen dragoj Emi" maestro je naslikao u danima njene bolesti, jer je, kako kaže Irma Lang, samo tako mogao da prevaziđe njene teške trenutke.
- Konjović je uvek govorio da je Ema bila jedna izuzetno vedra, nasmejana i pozitivna ličnost. Takva mu je i bila potrebna jer, kao i svaki stvaralac, i on je imao svojih životnih i stvaralačkih kriza. Ema ga je uvek podržavala i ulivala mu snagu - kaže autorka izložbe.
- Već 1927. i 1928. Konjović je imao izložbe u Pragu sa slikama koje su prethodile „plavoj fazi". O tim izložbama pisao je njegov prijatelj, Splićanin Božo Lovrić, a mnogo kasnije Konjović se divio tome kako je Lovrić, još tada vizionarski video sve bitne karakteristike njegove umetnosti. Zanimljivo je da su o Milanu Konjoviću upravo književnici i najbolje pisali. Isidora Sekulić ili Oskar Davičo, koji je napisao antologijski esej „Milan Konjović - slikar strasti svog vremena", zatim Janoš Herceg, Draško Ređep - kaže autorka izložbe. Iz Praga je i Konjovićevo poznanstvo sa Kostom Strajnićem, koji je bio tada čest model na Konjovićevim slikama. Slikaru je bilo vrlo stalo do Strajnićevog mišljenja, pa mu je slao fotografije svojih slika.
- Dugogodišnji maestrov prijatelj bio je i književnik Janoš Herceg, s kojim je 1945. godine otvorio somborski muzej. Krajem 40-ih godina zajedno su odlazili na jedno imanje pored Sombora. Konjović je tada uradio seriju pastela, a Herceg Janoš je beležio razgovore sa ljudima koje je Konjović slikao i posle toga je izdao knjigu pripovetki. Kao svedočanstvo tog prijateljstva odabrali smo sliku „Tuna Kekez" iz 1947. godine. Slika prvo nije imala naziv, ali kada ju je video Herceg, rekao je: „To je Tuna Kekez iz moje pripovetke", i slika je dobila taj naziv. Izložba otkriva i prijateljstvo Konjovića sa Milanom Kašaninom koga je i naslikao 1965. godine u Somboru. Posle povratka iz Pariza 1932. godine, Konjović je u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić" imao retrospektivnu izložbu i tada je Milan Kašanin u „Srpskom književnom glasniku" napisao antologijski esej o toj izložbi. Već tada je Kašanin uočio njegov temperament, snagu i ličnost.
U delu izložbe nazvanom Javnost prikazana su priznanja, od Svetske izložbe u Parizu, pa do AVNOJ-eve nagrade, koju je dobio iste godine kada i Danilo Kiš, te poštanske marke sa njegovim likom.
- Izložili smo i povelje o članstvu u akademijama - Vojvođanskoj, JAZU i SANU - kaže Irma Lang i iz tog dela izložbe izdvaja sliku „Sunce, žito" iz 1962. godine. Naslikana je tokom Sterijinog pozorja, pred publikom, a istoričar umetnosti Lazar Trifunović je to zabeležio svojim tekstom.
- Milan Konjović je svaku svoju sliku radio u jednom dahu. Nikada se nije vraćao urađenim slikama, svaka slika je dovršena u jednoj seansi i bila je rezultat velike erupcije. U poznijim godinama, kada bi završavao sliku, nije imao snage da stavi potpis; govorio je da bi radije naslikao novu sliku, nego potpisao sliku koju je već završio. To se i vidi na nekoliko slika na kojima potpis kao da štrči, kao da se nije uklopio - kaže Irma Lang.
Izložba „Milan Konjović - porodica, prijateljstva, javnost" biće u umetničkoj galeriji u Somboru otvorena do kraja februara.
Konjović i Ređep
Prijatelj Milana Konjovića bio je i Draško Ređep koji je napisao dve izuzetne knjige o velikom slikaru. Konjoviću je bio čest sagovornik i model za brojne crteže.
- Kada je dolazio u Sombor, Draško Ređep je uvek nosio veliku svesku u koju je Konjović uvek nešto crtao - kaže Irma Lang.
