Izvor: Politika, 03.Sep.2009, 23:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sicilijanska epopeja
Isceljujući istorijski spektakl „Baria” Đuzepa Tornatorea uspešno započeo venecijansku Mostru
Venecija, Lido – Baria je starinski zvuk, magični šarm, ključ – jedina stvarčica koja može da otvori grudi u kojima je smisao mog najličnijeg filma duboko skriven. Ali, Baria je i ime malog sicilijanskog sela, u kojem se život vrti duž glavne ulice. Sve u svemu, radi se o nekih stotinak metara, ali ako njima godinama prolaziš gore-dole, možeš da naučiš >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stvari koje ne bi naučio nigde drugo na svetu, kaže slavni sicilijanski reditelj Đuzepe Tornatore, tumačeći suštinu svog najnovijeg filma s kojim je burno i svečano otvoren 66. Venecijanski filmski festival.
Reč je o pravom istorijskom spektaklu u kojem je obuhvaćen period od 1930. do 1980. godine, o zabavnom i pomalo utopijskom filmu, melanholičnoj priči o velikim ljubavima – prema Siciliji, porodici, ženi i komunizmu.
Ova sicilijanska epopeja, činjenica je, jeste najličniji Tornatoreov film, ali je i najskuplji. U njega je uloženo više od 30 miliona evra. I svaka se potrošena para na velikom platnu jasno vidi, u svakom detalju. Primera radi, u filmu ima statista koliko u „Neretvi” i „Sutjesci” zajedno, dominiraju briljantno izrežirane masovne scene, a sve promene u poluvekovnom periodu istorije jednog mesta i njegovih stanovnika, scenografija i kostimi prate u korak. Zvuci žamora i vike temperamentnih Sicilijanaca mešaju se sa bukom svakodnevice i trenutnih dešavanja, u šta se do savršenstva uklapa i muzika koju je za „Bariju” komponovao legendarni Enio Morikone.
S druge strane, Tornatore i dalje ne odustaje od svojih glavnih autorskih aduta – prefinjenog osećaja za lepotu kadra, za melanholičnost, intimu i zaokruženost likova, zbog čega su svojevremeno njegovi filmovi poput „Ćinema Paradiza” (Oskar za najbolji strani film), „Svima dobro”, „Čista formalnost”, „Tvorac zvezda” ili „Malena”, imali tako dobar uspeh i kod svetske kritike i publike. Za razliku od prethodnih filmova u kojima je sarađivao sa glumačkim zvezdama kao što su Filip Noare, Marčelo Mastrojani, Mišel Morgan, Žerar Depardije, Roman Polanski, Serđo Kastelito, Ben Gazara, Tim Rot i Monika Beluči, Tornatore za „Bariju” bira nepoznate sicilijanske glumce (glavni lik tumači izvrsni Frančesko Skana), ali time postiže na autentičnosti priče, jezika i akcenta. Tornatoreovi miljenici poput Monike Beluči ili Mikela Plačida, ovog puta bukvalno „protrče” kroz kadar (minijature od nekoliko sekundi) i više su u funkciji povremenih autorovih omaža sopstvenim filmovima.
Tornatore, koji je i scenarista ovog pozamašnog filmskog dela, precizno tka legendu prepunu heroja. Strpljivo i detaljno prati tri generacije jedne sicilijanske porodice– od Ćika, preko njegovog sina Pepina do unuka Pjetra. Kroz odrastanje, intimu i sazrevanje ovih likova i njihovih porodica u pozadini, film izdiže ljubav, snove i stvarnost zajednice, prateći sve krucijalne društveno-političke promene od dolaska fašizma, Drugog svetskog rata, uspona komunističkog pokreta ali i sicilijanske mafije. Film obiluje suprotstavljenim odnosima junaka, što je plodno tlo i za dramske obrte ali i za magični humor, ali je dominantna tačka preloma oko koje se sve vrti ipak činjenica da je Pepino strasni, pošteni komunista koji takav ostaje do kraja, bez obzira na sve promene koje se na svim planovima oko njega dešavaju.
Tako dođosmo i do toga da je „Baria” i Tornatoreov poluautobiografski film (Pepino je najsličniji njegovom ocu, a i reditelj je osvedočeni italijanski levičar). Traje čak dva sata i 40 minuta, ali to vreme protekne za tren, jer je film dinamičan, životan i živahan. Nosi sa sobom lepotu, vraća nadu da klasičnom filmu nije odzvonilo. Ujedno, nosi i plemenitu emociju, ima terapeutsko dejstvo i isceliteljski karakter. Efektan početak maratonskog festivala i jak adut italijanske kinematografije u trci za „Zlatnog lava”.
--------------------------------------------------------
Marija Gracija – domaćica večeri
Štrajkačku povorku nezadovoljnih sindikalnih aktivista, policijski kordoni zaustavili su još kod hotela De Ben, tako da je svečano otvaranje festivala proteklo neometano, uz svu očekivanu pompu i glamur i uz italijansku divu Mariju Graciju Kučinotu u ulozi domaćice ceremonije. Na svečanoj večeri organizovanoj na plaži hotela Ekscelzior, u kojem je svojevremeno i osnovan festival, prvu zdravicu održao je predsednik žirija Ang Li.
Festivalski prostor na Lidu, inače, više ne liči na sebe. Ukrasne ograde oko Palate Grande i Kazina, duž ulice Lungo mare, uspešno kriju veliko gradilište iz kojeg će do 2012. godine nići nova festivalska palata, u obliku koji neodoljivo podseća na nasukanog džinovskog kita. Na sam pomen ovog arhitektonskog čuda, Italijani uglavnom mršte čelo i mrmljaju nešto na račun Berluskonija... Ispred Kazina nikla je još jedna pomoćna montažna dvorana (Perla 2), koju festivalski izveštači već u šali nazivaju kasarnom.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 04/09/2009]
