Izvor: B92, 05.Sep.2011, 18:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Shame": Seks i g(r)ad
Američki psiho V 2.0 sa dozom evropskog sentimenta. Sjajan.
POVEZANI TEKSTOVI
"Contagion": Apokalipsa danas
"A Dangerous Method": Seks-laži-pisma
"Carnage": Život i ostale sitnice
"Ides of March": Clooney zna znanje
Od specijalnog izveštača B92 iz Venecije Ane Kržavac
Mladi britanski režiser Steve McQueen oduševio je u Kanu 2008. godine. Svojim debi ostvarenjem „Hunger", u >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << kojem se tada relativno nepoznati Michael Fassbender nametnuo kao mogući naslednik Christiana Balea (paralela sa The Machinist).
Tri godine kasnije, McQueen se vraća na festivale (ovaj put na Mostru) sa još jednim genijalnim ostvarenjem, u kojem sjajni Fassbender potvrđuje da jeste „novi Christian Bale" i da će narednih godina dominirati Holivudom.
Umešni Britanac sada nam donosi priču smeštenu u Njujork, i u njemu život jednog naizgled prosečnog, ali privlačnog Brandona, koji danju radi u neimenovanoj firmi, dok noću izlazi da se provodi sa kolegama. Ništa od ovoga ne bi bilo zanimljivo da Brandon nije duboko depresivni i otuđeni seksualni zavisnik, koji naizgled ne želi, a zapravo ne može da ostvari bliskost sa ljudima oko sebe. Kako se film odvija, uništenju Brandonovog samačkog i mizantropskog života doprinosi njegova neurotična i labilna sestra Sissy (takođe dobra Carey Mulligan), koja se bez poziva useljava u njegov stan i kreće da ga opterećuje.
Težak, tečan i po režiji neodoljivo evropski (dugi kadrovi i scene, nepodnošljiva tišina, lagan tempo sa fokusom na detalje), mada smešten u životom prenatrpani Njujork, "Shame" je ostvarenje koje se bavi tugom i beznađem samo jednog čoveka, dok njegova interakcija sa ostalim, uglavnom nebitnim likovima, ima težinu samo utoliko što pokazuje njegov očaj i nepripadanje.
McQueenova inventivna režija, sa „živom kamerom" koja prati protagonistu i ništa ne prepušta slučaju veoma podseća na nešto što bi snimio Darren Aronofsky (ovogodišnji predsednik žirija), tako da je veoma moguće da ovaj film odnese nagradu za režiju (za sada je najbolji u tom aspektu, čeka se da se vidi kako će proći Tinker, Tailor, Soldier, Spy Tomasa Alfredsona). Mulligan je novom rolom dokazala da poseduje raznovrsan talenat i da njeno upadljivo „slatko" lice nikako nije prepreka da ubedljivo odigra mračnije uloge. Za Fassbendera se ne može pronaći dovoljno reči hvale – tridesetčetvorogodišnji Germano-Irac biće momak-za-pobediti u trkama za nagrade narednih godina, ako ne i ove (teško je navesti pet uloga ove godine koje su bolje od ove njegove).
Prava poslastica za filmske sladokusce, Shame bi mogao dosta teško da padne „prosečnom gledaocu", pošto je u pitanju izuzetno naporan, na momente otuđen film u potpunosti utopljen u agoniji dvoje ljudi. Scenario potpisuje Abi Morgan (napisala je i "The Iron Lady", film o Margaret Thatcher sa Meryl Streep u glavnoj ulozi), a čitava priča izgleda skoro kao da je filmska adaptacija nekog od romana Breta Eastona Ellisa. Brandon je, suštinski, Patrick Bateman (Američki psiho) za mase, jednako otuđen i pritajeno besan kao Bateman, sa destruktivnim i autodestruktivnim kompulzijama koje prezire, ali ne ume da kontroliše. Opet, za razliku od Ellisovih romana, Shame nije beskompromisna satira savremenog SAD, u kojoj su likovi truli iza granice povratka, već, prema rečima McQueen-a, „nepoznata, ali veoma prepoznatljiva" priča o jednom veoma „ljudskom" biću koje ne ume da se snađe u sopstvenoj slobodi i životu. Tako i jeste. Mada Brandona iz scene u scenu gledamo kako masturbira, pretura po svojoj ogromnoj kolekciji porno magazina, vodi seksi igrice preko interneta i kreše se sa po nekoliko žena dnevno (ili istovremeno), sve dok prezire svoju okolinu i tvrdi da su veze i dugotrajni odnosi za budale, kristalno nam je jasno da je u pitanju veoma ranjiv čovek.
U jednoj od najlepših scena viđenih na filmu ove godine, dok Sissy (Mulligan) peva "New York, New York" u bluz verziji, Brandon je gleda zaprepašćeno, da bi mu potom krenule suze. Takođe, njegov očaj poprima nove dimenzije kada otkriva da mu ideja o intimnosti sa jedinom ženom koja ga je zainteresovala ne ide, a potom se sve ruši i kulminira novom lavinom nemilih događaja, upotpunjeno predivnim i tužnim, sporim i dugim scenama sa Bahovom muzikom u pozadini.
Mada će nekim gledaocima biti teško da gledaju nasilne, grafičke scene seksa i saosećaju sa, na prvi pogled nedopadljivim Brandonom i njegovim neartikulisanim ponašanjem istinskog gada, Shame je, pored Carnagea, najbolji film prikazan do sada u Veneciji i svakako jedan od najboljih filmova do sada u 2011. Ustanovio je Stevea McQueena kao režisera kome ćemo se radovati, dok je dokazao monumentalni potencijal Fassbendera, koji će verovatno u narednom periodu vladati, kako blokbasterima, tako i ovim boljim filmovima.
.jpg)
