Izvor: Glas javnosti, 04.Okt.2009, 14:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rukavci biblijske reke
Ovih dana se pojavila najnovija pesnička zbirka Selimira Radulovića koja nosi naziv“Snovi svetog putnika“posvećena kako njen autor kaže“onima koji ništa nemaju, a sve poseduju“. Ona je na tragu prethodnih Radulovićevih knjiga koje su nastale u minulom desetljeću, a koje se mogu svrstati u kategoriju duhovnog pesništva. Knjiga se sastoji od četrdeset pevanja, ima svoju prološku i epilošku pesmu i čini prirodnu sredinu sa prethodnom knjigom-poemom „O tajni rizničara svih suza“.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << />
- Obe knjige se mogu nazvati poemom, jer mislim da se i jedna i druga knjiga mogu da se okarakterišu i kao romani u stihovima zato što imaju tu čvrstu tematsku priču, čak, rekao bih i čvršću nego neki romani koji su u poslednje vreme objavljeni kod nas, pa čak i ovenčani nekim nagradama, kaže Selimir Radulović.
Uspeli ste da nekim samo poeziji mogućim čudom pomirite na najlepši način tradicionalno i moderno. Kako vam je to pošlo za rukom?
- Poetički, to je knjiga koja je na jednoj strani bliska tradicionalnim načinu pevanja i mišljenja, ali je na drugoj strani u susretu sa disonantnom napetošću modernog pesničkog pisma. Može se reći da dobrim delom komunicira sa najvećom i najlepšom knjigom, Starim i Novim zavetom i najvećim pevačem. I ako ništa nisam učinio već ako sam u Staroj i Novoj knjizi prepoznao jedan rukavac za koji bi se moglo reći da je samo moj da je to sasvim dovoljno da nađem neki razlog svoga pevanja i svoje pesničke misije.
Može li se reći da je ovde reč o jednom posve autentičnom pesničkom glasu u srpskoj poeziji
- To će reći neko drugi, mada je činjenica da je to jedan model pevanja koji nije dominantan u savremenom srpskom pesništvu. Ja volim da kažem da na jednoj strani postoji pesma koja je proizvod najneposrednije emanacije, iznedrivanja onog najlepšeg u nama, a s druge strane to je poezija koja se može nazvati nekom vrstom zanatlijskog pisma. U savremenom srpskom pesništvu predominantno je zanatlijsko pismo, a malo je pesnika i pevača.
Slovite za pesnika koji veoma često ide među narod, dosta putujete, ljudi slušaju vašu poeziju. Kako doživljavate te susrete?
- Imao sam više lepih promocija letos u Crnoj Gori. Jedna od najzapaženijih bila je u Baru. Osetio sam da ta lepa melodija i ti psalmični napevi i biblijski ritmovi, uspostavljaju kontakt sa savremenim čitaocem. Moram da kažem da mi u ovoj fazi života i književnog rada mnogo više znači šta o mom radu i pesmama misli čitalac, dok mi je nekada kao mladom pesniku bilo važno šta kritika misli o mom pisanju.
Kada govorimo o poetskim uzorima, koji bi bili vaši?
- Od ranih devedesetih započeo je moj drugi pesnički život, saglediv u stavu da je poezija, najjednostavnije rečeno, verodostojni i nepregledni deo pevanja i mišljenja. Zato sam pevao iz senke najlepšeg i najvećeg pevača, Sina Čovečjeg i Sina Božjeg, odnosno pesnički se odmeravao s najlepšom i najvećom knjigom. Plivao sam u biblijskoj reci trudeći se da pronađem najbistriji rukavac, s varljivom nadom da će to biti moj rukavac. Moj pogled je istovremeno išao i ka mitu i ka neuskolebivoj pesničkoj riznici starih stihova, u kojoj su smešteni najeminentniji pesnički uzorci u minulih dve hiljade godina. I u senci velikih pesničkih hrastova, kao što su Homer, Šekspir, Bajron, Gete, Helderlin, Novalis, Kavafi, Rilke, teče moj drugi pesnički život. I da budem sasvim otvoren, s vremena na vreme, izlazeći iz senke njihovih monumentalnih krošnji, tražim, promaljajući stidljivo glavu, u sunčevu zraku onaj snop svetlosti i boja koji mi se čini najizazovnijim. Kada je reč, o našoj srpskoj tradiciji, najviše me raznežuje i potresa tavna pesnička gama Vladislava Petkovića Disa. Jednako tome, i pesnička univerzalnost i produktivna neuravnoteženost Laze Kostića, koji je ispevao najlepšu pesmu srpskog jezika“Među javom i međ snom“.
