Izvor: Glas javnosti, 10.Jun.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prevođenje je rascvetavanje jezika
Jedan od naših najistaknutijih književnih prevodilaca, pesnik i veliki poslenik srpske kulture u svetu, Kolja Mićević, koji već decenijama živi i stvara u Francuskoj, ovih dana boravio je u Beogradu. Povod njegovog dolaska bio je dogovor sa izdavačkom kućom „Nolit“ o objavljivanju kapitalnih prevoda koji će se pojaviti na ovogodišnjem Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu. Reč je o izboru iz poezije Pola Valerija i Stefana Malarmea i Antologiji trubadurske poezije. Za Glas javnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << sa Koljom Mićevićem, „pravoslavcem iz Bosne“, koji je Francuzima otkrio našeg Svetog Savu, NJegoša, Dučića i mnoge druge slavne srpske književnike, razgovaramo o njegovom višedecenijskom delanju na planu otkrivanja srpske kulture, njegovim prevodima, poeziji...
Uradili ste dosta toga za srpski narod i srpsku kulturu. Kako vam je to pošlo za rukom s obzirom na to da nikada niste imali jasnu i ozbiljnu podršku institucija?
- Ako bih mogao da kažem za sebe da sam poslenik kulture, rekao bih da sam nezavisni poslenik. Radim po svom izboru i sa svojom svešću o tome šta bi trebalo raditi na planu spajanja mostova između nas i drugog sveta koji je naše okruženje, a to je nadasve Evropa. Ja nisam zaokupljen tom idejom Evrope, jer mi je ona i ovde i tamo, u nama, jer ja govorim o Evropi između institucija, isključivo u jednoj slobodno izabranoj delatnosti koja se zove prevođenje poezije. Nekome će to možda izgledati čudnovato, a nekome pomalo smešno, poezija naša, evropska i svetska je najneuništiviji dokaz da smo svi povezani i ravnopravni. Politička strana tog pitanja je nešto sasvim drugo. Nažalost, svi svetski političari su manje-više loši pesnici. To je i razumljivo, i tako mora biti. Smatram da postoji nešto više od poezije, a to je prevođenje poezije, jer je ono rascvetavanje jezika. Poezija može ono što možda ne može da postigne ni dobra proza, pa čak ni muzika. Tim prevodima učinio sam nešto ka širenju naše kulture, recimo u Francuskoj, ali činjenica je da se zvanične institucije, Ministarstvo za kulturu Srbije, ambasada u Parizu, Kulturni centar u Parizu, doslovno ne zanimaju i za takve samotničke, a vrlo promišljene projekte i ne mogu reći da im oni smetaju, jer se ponašaju kao da i ne znaju da i ja postojim. A ipak, Kolja Mićević, pravoslavac iz Bosne, preveo je na francuski i Savu Nemanjića i NJegoša, Lazu Kostića i Momčila Nastasijevića, Disa i Rakića, Dučića, Branka Radičevića, što mislim da je dovoljno za čitav jedan život.
NE ŽELIM DA BUDEM FRANCUSKI PESNIK
Može li se reći da je Kolja Mićević srpski i francuski pesnik?
- Pišem poeziju na srpskom i francuskom, ali ne u želji da postanem francuski pesnik. Poslednju deceniju intenzivno i prevodim srpsku poeziju na francuski, tako da sam verovatno jednim delom evropejac, ili prevodilac koji je integralno u stihu preveo Danteovu „Komediju“ na francuski i na srpski. Znači, potrebno je ponekad uznemiriti neke nacije u njihovoj izvesnoj uspavanosti kad je reč o prevođenju poezije.
Pola veka prevodite francusku poeziju?
- Već pedeset godina bavim se francuskom poezijom. Preveo sam šezdeset knjiga iz te oblasti, od srednjeg veka do današnjih dana. Ali, po mom mišljenju, da bi jedan prevodilac koji se bavi isključivo tom delatnošću uopšte mogao da se razvija, preporučljivo je da ide u druge jezike koje možda manje zna i da u njima prepozna pesnike koji mu odgovaraju i sa kojima se oseća veoma blisko. Takav je za mene Franc Prešern, Federiko Garsija Lorka, kao i sa engleskog Edgara Alana Poa, čiju sam poeziju, takođe, preveo, ali vrhunac tog poistovećivanja sa različitim pesnicima i poezijama je Dante Aligijeri, njegova komedija, ali i druga klasična dela „Vita Nova“ i „Rime“. Dante mi je omogućio da poslednjih dvadeset godina dovedem do prilično jasnog oblika tu ideju, da poezija može zaista da povezuje veoma udaljene kulture kroz njihova razdoblja koja ne moraju uvek da se podudaraju, ali su uvek u u harmoniji. Dante je renesansni pesnik, Prešern i Po su romantičari, Lorka je nadrealni pesnik, a svi se izvanredno dopunjuju u našem jeziku.
„Nolit“ priprema objavljivanje vaših novih prevoda. Vi ste i sami izdavač...
- Kao slobodan prevodilac i pesnik radim pod metaforom koju sam nazvao „Danteon“ pošto je Dante moj vodič u svim tim pitanjima. U Francuskoj sam objavljujem svoje pesme i prevode i važim za neobičnog izdavača, bez ambicija da se obogatim, dok u prostoru srpskog 0jezika plovim oko Haribde i Scile. Izdavaštvo zavisi od susreta između prevodioca, pesnika i urednika, tako da su ta sazvežđa, u stvari, najbolji kompas na tom uzburkanom moru. Izgleda da će glavni urednik „Nolita“ Zoran Živković uspeti da podigne malo popadala jedra na „Nolitovom“ brodu. Ja imam najčudesnija sećanja na tu izdavačku kuću, dobitnik sam „Nolitove“ nagrade, a kao što znate; nostalgija je uvek dobar pokretač. Mislim da će ovogodišnji Sajam knjiga biti mesto na kome će se potvrditi moje osećanje da dobar susret između jednog dobrog urednika i dobrog prevodioca može da bude obnavljanje nekih klasičnih vrednosti u ovom našem književnom i kulturnom, sve više hermafroditskom okruženju.
