Izvor: Večernje novosti, 09.Apr.2014, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preminula Svetlana Velmar Janković
IMAM utisak da sam oduvek tragala za svetlošću bez koje nema života i da sam, iako sa dubokim doživljajem laguma i bezdna, uvek težila i borila se za lepo i ljudsko. Mene inspirišu i nose takozvane male stvari, a pre svega ljubav. Ljubav čini suštinu moga života, bez nje život nema nikakvog smisla. Ovako je govorila i u tom duhu pisala Svetlana Velmar Janković, akademik, jedna od najvećih i najpopularnijih savremenih srpskih književnica, koja je u sredu, u 81. godini, otišla u večitu >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << svetlost. Poslednjih nekoliko meseci bila je na lečenju u Rehabilitacionom centru "Dr Miroslav Zotović", gde se oporavljala od četvrtog moždanog udara. Samo pre nekoliko dana, kod "Lagune" je objavljeno još jedno, 25. izdanje blistave knjige pripovedaka "Dorćol", koja je, otkako se prvi put pojavila 1981, stekla već nekoliko generacija čitalaca. Svojim perom obeležila je našu književnost u poslednjih pola veka, a svojom ličnošću dala tako redak ton gospodstva, otmenosti i odmerenosti našoj javnoj sceni. Rođena je u Beogradu 1. februara 1933. u porodici intelektualaca. Majka Milica Mimi Vulović, ministarska ćerka, školovala se u Parizu i pre udaje objavila nekoliko književnih radova. Otac Vladimir Janković, koji je kasnije iz pijeteta prema svojim roditeljima prezimenu dodao Velmar, što je kovanica od njihovih imena Velimir i Marija, kao čovek izuzetno široke kulture i obrazovanja, bio je pomoćnik ministra prosvete u vladi Milana Nedića. To službovanje mu nova komunistička vlast nije oprostila, pa je morao u emigraciju, što je ostavilo dubok trag na čitavoj porodici.NEISPUNjENI SNOVI Pitate me imam li još koji neispunjen životni san? Imam: da oni koje najviše volim svi budu nedaleko od mene i da im glasove čujem svakodnevno, ako već ne mogu svakodnevno i da ih viđam. Ali, to je samo san koji ne mogu da ispune ni mikrofoni, ni kamere. San koji jednako sanjam. - Moja majka je bila izvanredno hrabra i plemenita. U svakom pogledu čudesna ličnost. Kada smo u novoj državi ostali bez ikakvih sredstava i mogućnosti da se zaposli, borila se kao lavica za opstanak svoje dve kćeri. Pritom je ostala lepa, blaga i čarobna - sećala se naša književnica. U tim oskudnim godinama, Svetlana Velmar sklanjala se u svet knjiga, čitala neumorno, a kasnije završila francuski jezik i književnost, da bi veoma rano u 24. godini objavila roman "Ožiljak". NIN-ova nagrada joj se smešila, ali se jedan član žirija, Mihiz, u poslednjem času predomislio, smatrajući da je još mlada za takvo priznanje. Radila je najpre kao novinar, a zatim kao urednik u časopisu "Književnost" i izdavačkoj kući "Prosveta", gde je između ostalog osnovala biblioteku "Baština". Pisala je eseje, ali se kao prozaista oglasila posle duge pauze, romanom "Lagum" (1990), za koji je dobila nagradu "Meša Selimović". Nekoliko godina kasnije u Francuskoj, "Lagum" je svrstan među 20 najboljih knjiga objavljenih 1997. uz ocenu da je reč o "malom remek-delu". Usledile su knjige "Bezdno", "Nigdina", "Vostanije", "Vračar", "Glasovi", "Savremenici", "Ukletnici", drame "Žezlo" i "Knez Mihailo", monografija o Beogradu "Kapija Balkana", priče za decu "Knjiga za Marka", prvi deo autobiografske proze "Prozraci", "Svetilnik". Njena dela ovenčana su nagradama "Isidora Sekulić", "Ivo Andrić", "Đorđe Jovanović", NIN-ova, Nagrada za najčitaniju knjigu NBS, "Neven"... Nekoliko njenih knjiga prožeto je teškim, ličnim, životnim iskustvima. Oca je prvi put ponovo videla 1969. u Firenci, kada je i saznala kakav mu je bio emigrantski život, koliko je puta morao da menja mesta boravka i imena pod kojima se skrivao, da bi se skrasio u Španiji. Kako je često govorila, porodica joj je bila duhovni oslonac, ali ispostavilo se i izvor patnje. Prerano je ostala bez prvog supruga, novinara Miodraga Protića, sa kojim je dobila sina Đorđa, koji već godinama sa porodicom živi u Americi. Kasnije joj je životni saputnik i glavni oslonac postao Žarko Rošulj, književni istoričar. Vedrog duha i optimista, Svetlana Velmar Janković je uvek bila na lepšoj strani života, uživajući podjednako u svakodnevici i knjigama, a posebno u ulozi bake četvoro unučadi: Marka, Ava-Milene i blizanaca Aleksandra i Luke. Svojevremeno je na pitanje gde bi volela da bude sahranjena, odgovorila: "Tamo gde leži i moja majka, u porodičnoj grobnici moga dede, Velislava Vulovića, na Novom groblju, Arkade 16, Beograd." Nije želela posmrtne govore, već da je na onaj svet isprati muzika Mokranjca, "koja se diže u nebo nad Beogradom i nestaje". Datum i vreme sahrane Svetlane Velmar Janković biće naknadno objavljeni. "KNjIGA ZA MARKA" Moram da priznam da, kad slušam odjeke koji nastaju kod mojih čitalaca posle upoznavanja sa mojim knjigama, primećujem da se "Lagumu" i "Dorćolu" uveliko primiču, i to odavno, "Bezdno" i "Prozraci" - romansirana biografija koju su bolje umeli da pročitaju, barem do sada, čitaoci od kritičara. Kad je reč o mojoj knjizi-miljenici, to je "Knjiga za Marka", koja je imala i ima najviše čitalaca i u svim krajevima sveta, od Australije do Južne Koreje, a neprekidno dolaze novi, jer ti novi koji vole da čitaju rastu, zainteresovani za dobru priču, kao i nekad, kao i uvek. SPALjENI "LAGUM" "Lagum" sam pisala gotovo punih dvadeset godina, sa prekidima, i to dužim, razume se. Pisala sam ga zato što sam morala da ga pišem, pritom uverena da uopšte nisa prozni pisac, nego esejist. Napisala sam tri potpune verzije romana, svaka je bila različita i svakom sam bila nezadovoljna. Sve tri verzije sam uništila, što sad zaista žalim, jer bi mogle da mi omoguće uvid u moja traženja i, što je još bitnije, lutanja. Prvu sam spalila u velikoj beloj kaljevoj peći u stanu porodice moga prvog supruga Miodraga Protića i, dok sam je spaljivala, stalno sam sebi govorila da tako nešto nikada više neću napisati. I nisam, jer se četvrta, poslednja verzija svakako jako razlikuje od te prve.
Nastavak na Večernje novosti...
.jpg)
