Izvor: Politika, 27.Mar.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poezija u Njujorku
U mladosti sam maštao da postanem reditelj. Na prijemnim ispitima sam recitovao poeziju, kaže pesnik Ivan Drač
Eksluzivno
U Narodnoj biblioteci Srbije danas u 13 sati biće predstavljena knjiga prof. dr Ljudmile Popović "Fokusna perspektiva ukrajinske književnosti" (u razgovoru će učestvovati Miodrag Sibinović, Julijan Tamaš, Petar Bunjak i autorka), i otvorena izložba ukrajinske knjige. Time počinju Dani kulture Ukrajine u Republici Srbiji koji će trajati >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << do 6. aprila u Beogradu i Novom Sadu, tokom kojih će se ukrajinski umetnici predstaviti najraznovrsnijim umetničkim programima. U 15 sati, u UKS, u Francuskoj 7 biće održan okrugli sto na temu "Ukrajinsko-srpske književne veze" u kojima će gostovati pisci iz Ukrajine Ivan Drač, Ivan Lučuk, Vasilj Škljar i Olena Dzjuba.
Pesnik Ivan Drač kultno je ime moderne ukrajinske poezije i kulture i scenarista, ali i prvi predsednik demokratskog pokreta "Ruh" i predsednik Odbora za informisanje u Parlamentu Ukrajine. Uoči puta za Srbiju i Beograd, elektronskom poštom, uz prevodilačku pomoć Ljudmile Popović, ekskluzivno je dao intervju "Politici".
Jedan ste od simbola "pokreta šezdesetih" kojim je počela obnova ukrajinske književnosti. Kako sada gledate na to vreme?
Šezdesetih su se lomili društveni tabui, ljudi su se obnavljali, ljudi su bili željni promena – orile su se sale ispunjene hiljadama posetilaca, život je podsećao na vrtlog i ključao je. U Moskvi, u Sofiji, u Kijevu i u Varšavi. Početkom šezdesetih godina Jevgenije Jevtušenko doveo me je na veče svoje poezije, koje se održavalo na stadionu u Moskvi, gde sam se izgubio među hiljadama posetilaca. Među njima su bili i Andrej Voznesenski, Bela Ahmadulina, Robert Roždestvenski... Prošlo je četrdeset godina – lani sam bio u Sofiji i bio sam svedok da je na pesničko veče Jevtušenka došlo nekoliko desetina ljudi. Reći ćete – pa to je bila Rusija, a ovo je Bugarska koja je već postala članica NATO-a; to su bili predstavnici jedne generacije i njen pesnik, a ovo je sasvim druga generacija. I bićete u pravu! Ali šezdesetih je poezija sublimirala društvene nade i htenja, ona je mnogo uzimala na sebe – a sada, kao relikt daleke epohe, zbunjeno posmatram sebe. Ja sam iz prošlog milenijuma – moja su mi deca i unuci, ne znam iz kog razloga, udelili delić svog vremena...
Vaš i pesnički i ljudski bunt doveli su do prinudnog petogodišnjeg ćutanja. Svakome to teško pada, pesniku najviše?
Pet se godina bavih politikom/
Petostruko postadoh glup.
Od opijanja ispraznom spletkom/
I sad osećam mamurluk tup.
A u ispraznoj alkoholisanosti,/
Mada svetu sam poznat i drag,
Lako se okliznuti na savesti/
Teško je istine pratiti trag...
O ovom petogodišnjem ćutanju se radi ili ste mislili na neko drugo?! Reč je o konkretnom tupom svakodnevnom političkom radu, nezahvalnom i banalnom, od kojeg nećeš postati naročito pametan, od kojeg postaješ tup i obrastaš kompletnom glupošću, klišeima ustaljenih pojmova i značenja koji moraju svi da razumeju. Zašto si onda došao u politiku? Treba da predvodiš masu na tačno određenoj distanci od pola metra ili metar, jer kada kreneš prebrzo napred ti si taj koji napušta mase. A kada zaostaneš – sam si među gomilom koju treba da predvodiš. Izuzetno teško zanimanje. A gde pronaći vreme da čitaš, slušaš muziku, posećuješ izložbe, jer umetnik mora sve da zna, sve da analizira... Dakle, otupiš tačno toliko puta koliko godina provedeš u politici.
Da li Vi mislite da poezija posustaje pred prozom?
Proza i poezija su razna bića, one pasu jednu livadu, mogu čak i da jedu istu hranu, ali im se mleko razlikuje. Kao od koze i od krave. Koza po meni potiče od biblijskih vremena. To je poezija. Proza zahteva veoma ozbiljnu pripremu, analitički razum, složenu kompozicionu uobrazilju, ako se radi o romanu, i ono što je osnovno, staloženost. Da se dobro zagreje stolica. Povučenost i koncentrisanost. To nije za pesnika.
Pišete i scenarije. Ima li bliskosti između poezije i filma?
Pre pet godina boravio sam u Beogradu i kupio sam nekoliko kaseta sa Kusturičinim filmovima. Ponešto od toga sam i odgledao. Meni je bilo zanimljivo, toliko da kada je on doputovao u Kijev kao pevač otišao sam sa ćerkom na koncert. Nismo se razočarali. Iako je kao reditelj Kusturica meni zanimljiviji. I ja sam u mladosti maštao da postanem reditelj. Zato sam i došao u Moskvu da studiram kinematografiju, a već sam bio debitovao kao pesnik. Uzgred rečeno, mene na prijemnim ispitima nisu samo ispitivali, već i molili da im recitujem svoje pesme "Suncokret" i "Krila". I meni je bilo lakše, i ispitnoj komisiji zanimljivije.
Filmska umetnost ima svoje zakonitosti, ona je, ukoliko je zaista umetnost, kompleksnija. Bez temeljnog poznavanja i književnosti i slikarstva i muzike nema šta u njoj da tražiš. Plus složeni tehnološki proces. Od svih zavisiš – od snimatelja i glumca, od montažerke i tonca. Ali zauzvrat ti si Demijurg, Gospod Bog, svemoćni Šiva. A u poeziji si solista, frulaš, mamina budalica i seljačina...
Sećam se, izašao sam u Njujorku na vazduh da prošetam pred spavanje. Na skoro praznoj ulici, mračnoj i hladnoj, stoji bosonoga devojčica i svira frulu. Niko je ne sluša. Pred njom su u kutijici centi koje je skupila za dan. Hladno joj je i neprijatno. Ali ona ipak svira i ne ide kući. Možda nema kud? To je sama poezija. A nad njome gromade nebodera, osvetljenih i mračnih, veselih i grotesknih. To je sam Njujork. To je film...
Aktivni ste učesnik u društvenom i političkom životu Ukrajine. Koliko pesnik u Vama doprinosi odlukama političara, i obrnuto: da li političar u Vama oduzima pesniku metaforu?
Moje znanje je naravno ograničeno, ali nauka kinematografije pružila mi je, u odnosu na ostale, veću mogućnost da radim pojedine političke stvari. Poznavao sam zakonitosti masovnih scena i psihologiju individue – tako se meni činilo kada sam uleteo u politiku sa istim žarom, sa kojim sam osvajao poeziju ili film. Često sam se čudio da sam ispadao veći analitičar i strpljiviji taktičar u odnosu na svoje kolege ekonomiste i pravnike, agronome i novinare. Ali je poezija uvek ometala politiku, a politika je bez žalosti gazila poeziju. Kada treba da pređeš preko blata, moraš da baciš pod točkove sve što nađeš na putu – bilo suvo granje, bilo šašu, bilo da povališ deset divnih stabala jarebike na kojima već gori krv crvenih jagoda i čeka ptice-selice sa severa. Politika sve baca pod točkove, seče brzo i bez žalosti ta stabla, te jarebike, bruje mašine. Politika obećava – eto, savladaćemo blato, a dalje, iza tog blata, biće svega. Tamo nas ne čekaju jarebike, već rajsko drveće... A jarebika već leži u blatu, plače crvenim grozdovima pod nogama. Kada tako postupaš i to te boli, onda si još živ...
Anđelka Cvijić
[objavljeno: 27.03.2007.]
