Izvor: Vostok.rs, 13.Nov.2013, 06:30   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Petar Petrović Njegoš

13.11.2013. - 200 godina od rođenja velikana

Navršava se 200 godina od rođenja velikog čoveka.

1813. Rođen je 1. novembra po julijanskom kalendaru (13. novembar) u selu Njegušima, glavnom selu Katunske nahije, pod Lovćenom i nadomak Jadranskog mora, kao Rade (Radivoje), sin Toma Markova Petrovića i Ivane (rođene Proroković) iz istog sela. Imao je dva brata (Pera i Jovana) i dve sestre. Njegova porodica vladala je u Crnoj Gori više od dvesta godina i dala joj >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << pet vladika (Danilo (1700-1735), Savo (1735-1750 i 1766-1782), Vasilije (1750-1766), Petar I (1782-1830), Petar II (1830-1851)) i dva svetovna vladara (Danilo (1851-1860) i Nikola (1860-1918)).

U to vreme, Crna Gora je bila savez plemena i nije imala atribute države, njene granice nisu bile određene a centralna vlast skoro da nije postojala. U međunarodnim odnosima Crna Gora smatrana je turskom teritorijom. Uz vladiku kao duhovnog vladara, postojao je i guvernadur (gubernator), koga su dugo određivali Mleci iz redova Crnogoraca kao svog predstavnika i svetovnog vladara. Neka crnogorska plemena priznavala su vladikinu, ali i mletačku, austrijsku ili tursku vlast. Crnogorski vladika često je potajno obavljao i neke svetovne vladarske dužnosti u susednim plemenima, dok je u Boki Kotorskoj i oko Skadra bio samo episkop. Crnu Goru dugo su činile samo četiri nahije (Katunska, Lješanska, Riječka, Crmnička) a u vreme Petra I, Njegoševog prethodnika, priključena su joj plemena Pješivci, Bjelopavlići i Piperi (koja su se odmetnula od Turaka), a kasnije još dva Brda - Rovci i Morača. U to vreme, stanovnici četiri nahije često su nazivani Crnogorcima, a stanovnici brda kasnije priključenih Crnoj Gori - Brđanima. Duhovna i kulturna središta zemlje bili su cetinjski manastir, kao i manastiri Ostrog i Morača.  Cetinjski manastir sagradio je krajem petnaestog veka Ivan Crnojević; posle trećeg turskog razaranja, obnovio ga je 1786. Petar I Petrović.

1825. Početkom godine, vladika Petar I dovodi Rada u cetinjski manastir. U to vreme, drugi sinovac Petra I, njegov planirani naslednik, Đorđije (Georgije) Sava Markova odlazi na školovanje u Rusiju. Prvi Radovi vaspitači na Cetinju bili su kaluđer Misail Cvetković i vladikin sekretar Jakov Cek. Te godine Rade sastavlja svoje prve pesme kojima je zabavljao glavare i monahe. Jedna od njih bila je šaljiva pesma o nekakvim ćeklićkim svatovima i njihovim zgodama i nezgodama.

Od polovine godine Rade boravi u Toploj, blizu Herceg-Novog, kod jeromonaha Josipa Tropovića kao novog učitelja. Sa još nekoliko đaka uči predmete časlovac, psaltir, crkveno pevanje, računicu i italijanski jezik. Često prisustvuje crkvenim obredima u obližnjem manastiru Savine. U Toploj ostaje do kraja 1826. godine i tada se vraća na Cetinje.

1827. Mitropolit Petar I izražava, 20. januara, želju da mu naslednik bude Rade Tomov, a ne Đorđije Savov (koga je umesto kaluđerskog života sve više privlačila vojna škola i koji je kasnije u Rusiji postao konjički oficir). Zbog nedostatka finansija ne može da Rada pošalje u Rusiju, te ga zadržava pored sebe i pokušava da sa njim podeli svoje znanje italijanskog, ruskog, nemačkog i delimično engleskog i francuskog, kao i knjige iz svoje bogate biblioteke.

Krajem septembra, vladika Petar I zadržava u svojoj službi, kao državnog sekretara i jedinog ministra, pesnika Simu Milutinovića Sarajliju i poverava mu, kao jedan od zadataka,  vaspitavanje Rada Tomova. Sima Milutinović, često nesređenog duha i jezika, upućuje Rada u klasiku, umetnost, istoriju, filozofiju i književnost i tako utiče na njegovu buduću poetiku.

1829. Rade predaje svom učitelju, Simi Milutinoviću, nekoliko narodnih pesama koje je prikupio. Iste godine sastavio je pesmu u „narodnom duhu“ o ratu između ruske carice Katarine II i turskog cara. „E tako me ne zaklali vuci/u džamiju, đe klanjaju Turci,/ako dignuh moje janjičare,/svu ću tvoju zemlju porobiti,/porobiti, vatrom popržiti,/a tebe ću živu ufatiti,/da me dvoriš kao robinjica.“ (iz pesme o ratu između carice Katarine i turskog sultana).

1830.  Mitropolit Petar I preminuo je 18. oktobra. U skladu sa njegovom testamentarnom željom, izrečenom tog dana, za „namjesnika mitropolita crnogorskog“ proglašen je Rade Tomov i ogrnut mantijom preminulog strica. „A ja na moje mjesto nasljednikom upraviteljem i čuvateljem od svega mojega i Cerkovnoga činim i ostavljam sinovca mojega Rada Tomova Petrovića, u kojega se nadam da će biti čojek od posla i od razuma, kolikoje preblagij Otac Nebesnih blagovolio podariti, i kojega Bogu i Caru našemu i svemu Narodu Cernogorskome i Bergskome za vijeka preporučavam svijem serdcem i svom dušom.“ (iz testamenta Petra I) Uz velike počasti, Petar I sahranjen je 20. oktobra. Dva dana kasnije, Rada je zakaluđerio arhimandrit manastira Vranjine. Kroz nekoliko meseci proizveden je u čin arhimandrita. Time Rade postaje novi verski i nezvanični svetovni crnogorski vladar. „Čini mi se sit sam se već naplaka. Zato jedino što viđu da mi od plača nije nikakve koristi osim sama šteta i pogibelj očna, ali jošt mi ne da moje prežalosno srce ustavit se mojijema suzama za mojijem ocem i blagodjejom. Prvo, što sam se lišio milosti blagodjeteljske, drugo, što je narod izgubio svojega pastira i obranitelja, koji bješe nepokolebimi stolp vjere i slobode hristijanske i prevjerni sin i obranitelj otečestva i neotlučimi privjazanik k rosijskomu prestolu i do svojijeh posljednjijeh riječih koje mi je govorio na umrli čas. Upitam ga: ’Gospodaru, viđu da ćete umrijet, nego što ću ja sad?’ A on se uspravi i sjedne na postelju, pa mi počne govorit: ’Ja ti sad ne mogu pomoć ništa, no ti ove najposljednje riječi od mene: moli se Bogu i drž se Rusije.’“ (pismo Jeremiji Gagiću, 30. oktobra 1830)

1830. Mladom Njegošu prvih meseci u vladanju pomažu otac Tomo, ujak - kapetan Lazar Proroković, kao i nekoliko otresitijih glavara. Krajem godine i početkom sledeće, Njegoš se nalazi na udaru protivnika, predvođenih guvernadurom Radonićem, koji je i ranije pokušavao da ograniči svetovnu vlast porodice Petrović. „Jošt me je jedna velika glavobolja postigla. Naš gospodin gubernator Vukolaj Radonić pošao je u okolinu kotorsku, na Puč, notnjo bez znanja ničijega nego svojevoljno, ter se tu sastavao s nekakvijem generalom cesarskijem i s drugijema ljudima cesarskijema, imajući namjerenije predati im Černu Goru i na istu metnuti pokroviteljstvo njino, misleći on bez nikakva rasutka, kad je vladika umro da već nije ostalo sinovah otečestva u Černu Goru i privjazanikah k slavimoj Rosiji.“ (pismo Jeremiji Gagiću, 22. novembra 1830) Na narodnoj skupštini održanoj 17. novembra, ukida se guvernadurstvo, a Vukolaj Radonić lišava službe i guvernadurskog čina. Njegoševoj opoziciji pridružuje se i Sima Milutinović, njegov nekadašnji učitelj. „A naš Milutinović uzeo je nečesovu slobodu otka se prestavio mitropolit, koja bi mu slomila vrat da se ne gleda na njegovo inostranstvo, pak i na Vaše pismo s kojijem ste ga propratili k mojemu poč. dondu. Nego ja istinito znam da Vi jeste mislili da je on čojak, jerbo ja znam istinitoga mojega u Vas prijatelja, kako što ste bili i mojemu pretku. A on bio je poša pred svjatago Nikolaja na Stanjeviće i ja sam šilja za njega momke u dva puta. On nije ktio doć kad sam ja za njega šilja, nego kad je njemu drago bilo, pa po svemu tomu ja sam ga primio ka da nije ništa prestupio, zašto Vi znate ja nijesam imao česova učenija, niti sam nimalo svijeta vidio, pa misljah da će mi što pomoći u ovu našu žestoku muku, a on ne stade nego dva dana i pođe bez pitanja nekuđ put Boke Kotorske. Sada ja ne znam što će biti. Vi znate kako je on prestupio zakone carske kada je utekao iz Kotora, i oni ga ufatiše, hoće ga kastigat po zakonu. Ema neka lomi vrat kuđ mu drago.“ (pismo Jeremiji Gagiću, 6. januara 1831)

1831. U manastiru Vranjina na ostrvu Komu,  31. januara, raško-prizrenski arhiepiskop proizvodi ga u arhimandrita i tom prilikom su mu ime „preinačili na Petar“. Do tada se, u svojim ranim pismima, potpisivao sa „Radivoj“. Savremenici su ga zvali „Rade Vladika“ ili „Vladika Rade“. Sa „Njegoš“ se u pismima potpisuje od 1835. Taj dodatak imenu („Njegoš“) uzeo je od strica, Petra  I, koji ga je ponekad dodavao svom imenu a prema imenu svog plemena i zavičaja (Njeguši).

1831. Nakon smrti strica, Rade se, za pomoć u upravljanju Crnom Gorom, obratio dvojici Crnogoraca koji su živeli u Petrogradu - Mateji Vučićeviću (crnogorskom povereniku u Rusiji) i njegovom ujaku Ivanu Vukotiću (podoficiru u ruskoj vojsci). „Beržajte ako Boga znate, ako Hrista ljubite, dok se nije otkuđ sa strane inovjerne i tuđerodne razdor i vražda posijala i raspalila, pak bi se nejmalo se već na što dohoditi.“ (pismo Mateju Vučićeviću, 22. oktobra 1830) Njih dvojica su u Crnu Goru stigla u septembru i na zboru koji je Njegoš sazvao, donose se 21. septembra odluke o uspostavljanju organa vlasti, „upravlenija narodnjeg“. Na čelu uprave je vladika i on vlada u dogovoru sa Senatom koji čini 16 senatora (iz redova plemenskih glavara). Senat ima ulogu vlade i vrhovnog suda. Izvršnu vlast činila je gvardija sa 164 „ispoljnitelja“, čiji su pripadnici imalu ulogu današnje policije i putujućih sudija koji su rešavali manje sporove. Ovim odlukama ukinuta je dugogodišnja tradicija da Crnom Gorom upravlja vladika sa guvernadurom. „[...] imam čest Vama objaviti kako se Crnogorci nahode u soglasiju među sobom isti kako su bili ovoga prošloga vremena od kako je blaženopočivšeg mitropolita zavješčanije proglašeno, ali sada je suviše stavljeno upravlenije narodnje, koje upravlenije sostovlja 180 ljudih, iz kojijeh su 16 sovjetnici (senatori), a 164 ispolnitelji (polizia), koje sluša narod dobro i kako je dužnost narodnja svoje starije slušati i sobom odabranima povinovat se. Mene se raduje srdce i duša kada ja viđu moje otečestvo tako složno i kada viđu toliko njihovo počitanije k našemu carju i blagodjetelju i k njihovijema starješinama i glavarima, ali kakva će mi jošt i ovo radost biti kada viđu moje otečestvo đe napreduje u naukama i procvjetava prosvješčenijem i kada ga viđu da počne izlezati svoje prosvješčene i vjerne sinove, koji će ga umjeti braniti ne samo oružjem nego i perom umnim.“ (pismo Jeremiji Gagiću, 6. decembra 1831). Za prvog predsednika Senata izabran je Ivan Vukotić, a za potpredsednika Mateja Vučićević.  Sedište Senata bilo je na Cetinju, a gvardije u Rijeci Crnojevića. Suđenjima Senata prisustvovao je i Njegoš, osim kada je donošena smrtna kazna. Kasnije je državna administracija proširena kapetanima i perjanicima (nekom vrstom vladikine garde), a na granicama zemlje i pandurima.

1831. U oktobru i u februaru naredne godine, u dva navrata, pokušava da osvoji Podgoricu i Zetu - ali  bez uspeha. „Kad svak ratuje, mi mirujemo, a kad svak mirova, mi ratovasmo.“ (pismo Danilu Medakoviću, 6. januara 1849) Za osvetu, vojska skadarskog vezira od nekoliko hiljada ljudi udarila je u aprilu 1832. na pogranično selo Martiniće, kojima je priteklo u pomoć oko 300 Bjelopavlića i Pipera, te suzbilo i potuklo tursku vojsku. „Skoči ovo malo čislo Martinićah posred Turakah i pokolji se s njima i obrati silu tursku u bjekstvo. Turci kako pobjegni, u to dotrči jedne 100 Piperah i 200 Bjelopavlićah, za Turcima juriš, Turci ustrašeni jednako bjež, a naši za njima do Spuža, 150 Turakah ubi namrtvo, kojijema su uzeli naši oružje, a suviše što su ih Turci unijeli mertvijeh. Također bilo je i ranjenijeh više od 300. Sam Namik Ali-paša jedva s bjekstvom spase život.“ (pismo Jeremiji Gagiću, 27. aprila 1832) Na udaru nisu samo crnogorska granična sela, već okolni Turci traže da im se pokori cela Crna Gora. „Jošt kad je carstvo srpsko na Polju Kosovu palo i nevoljno pod igo tursko došlo, od onoga doba do danas Crna Gora nepresječno je kako svoju nezavisnost tako i svoju vjeru sačuvala i krv svoju prolijevala samo radi slobode, nezavisimosti i svoje vjere, niti se ikad ikomu hoćela pokoriti, znajući ona dobro počitovati šta je to sloboda i predviđajući kakva bi to nevolja bila tuđima robovima biti. [...] Što li nas sada zovete da se Vama predamo i rajom turskom postanemo, ne vidimo nimalo da pravo na to imate, jer kako će tako najedanput tuđijema podanicima postati Crnogorci, koji su više od 400 godinah svagda mužestveno neprijatelje od sebe odbijali, a samo da slobodu i nezavisimost u ovijema bezplodnijema i pustijem krševima sačuvaju i da slobodno po zakonu svome žertvoprinošenija mogu sovršivati i gospodu Bogu prinositi, koji će svagda držati stranu pravednijeh i njima na pomoći biti. Što li nam pak sada prijetite da ćete na nas silnu vojsku poslati i nas sve istrijebiti, to samo je u ruci svemogućega Boga, koji upravlja sudbom čovječijom i, koliko se god Vi uzdate na svoju silu, toliko se i mi uzdamo na božiju, koja nas je za toliko vrijeme branila da nas neće ni sada ostaviti. [...] I ako Vi na nas napadnete, mi ćemo prinuđeni biti braniti našu slobodu i nezavisimost, koju su i naši prađedovi branili i mlogi žrtvom postali. Tako isto i mi svi jedinodušno prolićemo našu posljednju kaplju krvi za vjeru, slobodu i nezavisimost, i da znate dobro da Crnogorci radi su svi do posljednjega pogrebsti sebe pod razvalinama svojijeh kućah i so tijem ostaviti potomstvu svjedočanstvo grobovijeh krstah da su postradali za vjeru i otečestvo negoli potpasti pod igo tuđega ropstva. I to Vam javljamo da ovo nije prvi put da se Podgoričani i Crnogorci biju nego može biti stoti, a sve za to što Podgoričani na tvrdu Božju vjeru nevino sijeku Crnogorce.“ (pismo Mehmedu Rešid-paši, 17. jula 1832).


1833. Na narodnom zboru 23. maja odlučeno je da Njegoš pođe u Rusiju kako bi ga tamo zavladičili i kako bi izneo molbe za pomoć Rusije Crnoj Gori. Kreće na put 3. juna. Za svog zamenika imenovao je Ivana Vukotića, a tom prilikom potvrđen je i zakonik Zakoni otačastva koji je sastavio Vukotić. Na putu boravi u Kotoru, Trstu, Beču i u istočnoj Poljskoj. U Petrograd stiže 20. jula. U crkvi Kazanski sabor, 6. avgusta, biva rukopoložen za arhijereja, u prisustvu cara Nikolaja I i svih članova Sinoda. Njegoša, tokom te posete Petrogradu, primaju mitropolit petrogradski, ministar spoljnih poslova grof Neselrode i oberprokuror svetoga Sinoda Nečajev. Prvi put se kao „vladika crnogorski“ potpisuje u pismu Vuku St. Karadžiću iz Petrograda, 23. avgusta. „Ovo ti jutros polusanljiv pišem iz glasovitog monastira Aleksandra Nevskoga, no teke imenom monastira, a svijem pročim palate, i javljam ti da sam zdravo putovao od Beča do dovde, zdravo došao i zdravo se sada nalazim u monastiru Nevskom. Naslađujem se predivnijem pogledom i prekrasnijema zdanijama Petroburga, raznom iskusnom arhitekturom dvorovah carskijeh, hramovah svemogućemu uzdignutijeh i veličestvenima pamjatnicima vozdvignutijema osnovatelju ove stolice i prosvjetitelju Rusije, kakogod i drugima mudrima njemu posljedovateljima. Svaki bezpristrasni ovđe došavši mora reći i reći će:'Ruski je narod velik, a cari ruskoga naroda veliki; svemoguća je ruka tvorca izlila blagodat na cara Rusije i na sav njegov dom, svemoguća je volja tvorca vozvisila Rusiju do ovoga stepena, svemoguća je ruka vladike izlila svoje bogate dare prosvješčenija i čovekoljubija na dvorjane'.“ (pismo Vuku St. Karadžiću, prva polovina avgusta 1833)

1833. Nakon nešto više od mesec dana boravka u Petrogradu, vraća se u Crnu Goru drugim putem: preko Halea, Lajpciga, Drezdena, Praga, Beča, Trsta i Kotora. Na Cetinje stiže 30. novembra, kao prvi crnogorski vladika posvećen u Rusiji. U jedanaest sanduka spakovanih, na Cetinje donosi nekoliko stotina knjiga za potrebe Crkve i škole, a i za sebe lično – uključujući Pravila poetike i Homerove spevove. „Imadem i Homera na ruskom jeziku Gnjedićem prevedena. Srpski je Homer u narodnoj poeziji ko ju hoće razumjeti i kome je srpskost mila; a ko neće, zalud mu sva dobra kačestva prave poezije u narodnim pjesmama, u kojima i nalaze.“ (pismo Vuku St. Karadžiću iz Petrograda, prva polovina avgusta 1833). Tokom tog putovanja, Njegoš, za 3000 rubalja, nabavlja štampariju koja je na Cetinje, spakovana u 47 sanduka, doneta početkom januara 1834. „Ja sam namjeran štampavati ovđe bukvare, časlavce i psaltijere, i to na malom kolu.“ (pismo Vuku St. Karadžiću, Cetinje, 19. aprila 1834) Iz Rusije Njegoš sa sobom dovodi štampara Mihaila Petrova, nakon čije smrti je Njegoš knjige ponovo štampao van Crne Gore. Štamparija je prestala da postoji 1852. kada su njena slova prelivena u zrna za puške.

1834. Proglašava, 18. oktobra, svog prethodnika i strica za sveca: „Na znanje vi dajemo, blagočestivi narode, kako smo 18. ovoga mjeseca, na Lučindan, otvorili grob blaženo i svetopočivšega pretka mojega i arhipastira vašega Petra i, pošto smo otvorili grob, našli smo cjelokupno i sveto tijelo dobroga i svetoga arhipastira našega. Zato, blagočestivi narode, mi vama radosno i objavljujemo o tome srećnome događaju, jerbo znamo da ćete blagodariti svemogućega tvorca, koji vi vašega dobroga oca, krepkoga pastira crkve i stada Hristova, vašega obranitelja i izbavitelja, posla među vama u svetom tijelu, da, kako je bio u smrtnome životu gotov za vas dati dušu i tijelo, tako da mu se molimo da on i sada, kako svetitelj i ugodnik Božji, bude molitvenik svemogućemu Bogu za nas kako za svoje sinove.“ (Poslanica Crnogorcima i Brđanima, 18. oktobra 1834)

1834. Objavljuje na Cetinju prvu zbirku pesama Pustinjak cetinski, odštampanu u cetinjskoj štampariji. Iste godine objavljuje drugu zbirku Lijek jarosti turske (od svega četiri pesme: Pjesna za Vida i Mirčetu, Udarac na Martiniće, Vuk prijatelj ovči, Nahije).  Objavljena je, na jednom listu, i pesma Srbin Srbima na časti zahvaljuje napisana 1833. godine kao dodatak Glasu kamenštaka. Njegoš je ovu pesmu posvetio kotorskim rimokatolicima, trgovcima Lumbardićima kod kojih je 1833. boravio i grofovskoj porodici Ivanović sa kojima ga je vezivalo prijateljstvo.

1835. Početkom marta podgorički Turci ubijaju dvadesetak kučkih čobana. Za osvetu, u noći između 11. i 12. marta jedna mala grupa Crnogoraca osvaja na prepad Žabljak od Turaka. Žabljak je, međutim, već 18. marta morao da bude vraćen Turcima. „Crnogorci kad ono viteški / Žabljak tvrdi turski poharaše, / onda mene starca zarobiše, / na Cetinje srpsko donesoše.“ (natpis na topu sa Žabljaka)

1835. Određuje Malu gospojinu kao dan zasedanja narodne skupštine i službe sv. Petra: „Na Mali gospođindan (8. septembra) odredili smo da bude svake godine na Cetinju skupština naroda i služba sv. Petra, jer ta dan dolazi i svetitelja rođendan“ (Poslanica Crnogorcima i Brđanima, 20. juna 1835).

1835. Dobija, dve godine nakon zavladičenja, stepen arhiepiskopa: „Došavši prije nekoliko dana iz Bjelopavlića, đe sam se za neko vrijeme bavio po narodnijem poslovima, koje sam hvala Bogu s dobrijem uspjehom svršio, imao sam čest naći ovđe visočajšu gramatu o vozvedeniju mojem na san arhiepiskopa.“ (pismo Jeremiji M. Gagiću, 20. juna 1835)

1837. U februaru kreće po drugi put u Rusiju, da bi tražio pomoć za Crnu Goru i da bi se opravdao od kleveta svojih protivnika, pre svega bivših crnogorskih senatora Ivana Vukotića i Mateja Vučićevića a i članova porodica bivšeg crnogorskog guvernadura Radonića. „Dajemo vi na znanje kako se mislimo otpraviti put Rusije. Toga radi vama objavljujemo i zapovijedamo da imate sjeđet među sobom u mir i u slogu, također isto i s narodima koji s vama graniče koji uzoće od vas sjeđeti s mirom, a osobito s ćesarovijema ljudima budite u slogu i u mir, zašto je nama poznato da oni neće vas zađest nikakvom smutnom rabotom. Za sve pak poslove i davije s kojijeh bi se mogla smutnja dogoditi možete se javiti na Senat i Gvardiju, koje mi ostavljamo da zemljom upravlja.“ (objavlenije Crnogorcima i Brđanima, 12. novembra 1836) Međutim, zbog spletkarenja Njegoševe opozicije, ruski poslanik u Beču odlagao mu je izdavanje pasoša za Rusiju. Taj boravak u Beču Njegoš je iskoristio za druge poslove sa austrijskom administracijom, uključujući pitanje razgraničenja između Crne Gore i Austrije. Na putu za Petrograd, Njegoš je ponovo zadržan u Pskovu i bio primljen u Petrogradu od strane ruskog cara tek 24. maja, kada se car uverio da su optužbe na račun Njegoša potpuno neosnovane. Pozitivnoj promeni ruskog raspoloženja najviše je doprineo ruski konzul u Dubrovniku Jeremija Gagić, koji je znao da je Njegoševa vladavina pravična i poštena, iako ponekad stroga. Tako su se zamerke Njegoševe opozicije svele na njegov privatni život - da se vlada kao svetovnjak i da se više bavi lovom i pesništvom nego vladarskim i vladičanskim poslovima, kao i da često odlazi u Boku, gde se udvara damama i igra karte. „Neki su me sovjetovali da oči na ženski pol ne okrećem, a čovjek ne može i sa samrtnoga odra da oči ne baci na krasno stvorenije.“ (pismo Petru Marinkoviću, 10. avgusta 1850) Rusi su prešli preko tih optužbi i ne samo da je Njegoš odbacio napade protivnika, nego je uspeo i da izdejstvuje povećanje godišnje pomoći Rusije sa jedne na devet hiljada červonjeca u zlatu; tu pomoć koristiće za kupovinu hrane, finansiranje državne administracije, kao i izgradnju zgrada, puteva, mlinova, škola.

Iz Petrograda ka Crnoj Gori kreće 31. maja. Nakon ovoga, Njegoš više nije morao da se bori protiv pretenzija na vlast i napada Radonića, Vukotića i njihovih pristalica. „U vrijeme mog bavljenja u Rusiji razumio sam da su me moji neprijatelji najcrnjejšima bojama opisivali pred ministarstvom ruskim, tužeći se na mene od imena cijeloga naroda, a ovo je i Vama poznato. Ja sam istinito uvjeren bio, kao što se nijesam ni prevario, da narod nije imao ništa protivu mene tužiti se, jer sam znao lijepo raspoloženje naroda k meni i sumnjao sam da tu mora biti i neko sa strane, zato sam se i starao doznati otkud je taj zli izvor istekao i najposlije uspio uznati da je to bio Ivan Vukotić (Ivanović), koji je svojijema pismima učio neke nedobromisleće kako će pisati protivu mene dvoru ruskome. Ovi neblagomisleći, a nije ih više bilo nego četvorica u sve, zasluživši još prije toga pravednu kazan od mene, lako su se za njim poveli i sablaznili.“ (pismo Jeremiji Gagiću, 8. maj 1839)

1846. Završava pisanje Gorskog vijenca, ep o obračunu Crnogoraca sa poturčenjacima sa kraja XVII veka. Po nekim istorijskim analizama taj obračun nije se nikada dogodio.

Kreće u Trst 20. septembra da kupi žito za Crnu Goru, a zatim u Beč, gde je, poslednjih dana te i prvih dana naredne godine, odštampan Gorski vijenac. Nije odobrena njegova poseta Petrogradu i ruskom caru (i tokom koje je planirao da traži od ruskog cara pomoć u povraćaju ostrva Vranjina i Lesendro), sa obrazloženjem da je potrebno Njegoševo prisustvo u Crnoj Gori.

1847. Objavljuje, 12. januara, u Serbskom narodnom listu, Pozdrav rodu iz Beča 1847. god. (Na novo ljeto). U Beču boravi do marta 1847, odakle se preko Trsta i Venecije vraća u Crnu Goru. Piše Lažnog cara Šćepana Malog, uglavnom na osnovu arhivske građe iz Venecije. Rukopis je štampan 1851. u Zagrebu, a objavljen u Trstu. Na koricama knjige, kao mesto izdanja pisalo je Jugoslavija. „Zbog važnosti događajah i zbog čudnovatosti Šćepanove ja sam željeo štogod o njemu napisati. I, doista, da slučajem ne pođoh u Mletke u početku 1847. godine, ne htijah ništa vjernoga o njemu svome rodu objelodaniti. Ali u Mletke kada dođoh, potrudim se i kojekako uljezem u ogromnu arhivu bivše stare republike mletačke. Gospodin Tomazeo usrdno priskoči, i bi mi na ruku; čuvara od arhive, staroga markiza Solari, gotovo slobodnom i veselom gorskom poezijom i pričanjem zamađijam, te mi dobri starac počne po mojoj ćudi igrati; pet šest valjatijeh pisarčićah tri čitave nedjelje po svima uglovima od arhive kopaše, i što god se moglo nać o čudnovatom Šćepanu i o drugijem stvarima odnoseći se Jugoslovenstva sve ispisaše.“ (iz Predgovora knjige Lažni Car Šćepan Mali).

1847. U oktobru, posle nekoliko godina mira, oko 8000 hercegovačkih Turaka napada Crnu Goru, ali ovaj napad biva brzo odbijen. O tome je Njegoš spevao pesmu Čardak Aleksića. „Došlo mi je tvoje pismo od 17. febra[ra] o. g., u kojemu neke stvari smiješno napominješ. Prvo što kažeš da operemo svoja srca pa da učinimo svaki lijepi način i slogu na naše granice, moje je srce za ljude svagda čisto i oprato, a s neljudima prinuđen je čovjek da se neljudski vlada, jer inače ne može i da bi htio. Što se hvališ da imaš kod mene prijatelje koji ti dokazuju moje namjerenije, dobro kad ih imaš, meni ih ne kazuj da od mene ne postradaju. Ovu i drugu ovakvu stvar ti možeš kazati onijema koji svijet proz čibuk gledaše, ne meni. Moje je namjerenije javno i čisto; koga je kako valja, onako sa mnom u susjedstvu i da živuje.“ (pismo Osman-Paši Skopljaku, 5. oktobra 1847)

1848. Počinje da razvija planove o oslobođenju okolnih teritorija od turske vlasti. Njegovi poverljivi ljudi obilaze krajeve od Neretve na zapadu, do Višegrada na severu i Peći na istoku. Njegoš pregovara sa okolnim turskim vladarima pobunjenim protiv centralne sultanove vlasti. Sredinom aprila kod Njegoša dolazi Matija Ban, poverljivi izaslanik Aleksandra Karađorđevića i srpske vlade, čiji je plan bio oslobođenje Srpstva i stvaranje Jugoslavije, zajedničke države Srba, Hrvata i Bugara, u kojoj bi Njegoš bio duhovni poglavar u Peći, a srpski knez svetovni poglavar u Prizrenu. Ban ovaj plan izlaže Njegošu i donosi mu, kao finansijsku podršku, 1000 dukata. Njegoš prihvata plan, ali smatra da najpre treba osloboditi i ujediniti one najugroženije - Srbe pod turskom vlašću. Planovi uključuju obezbeđivanje crnogorskih granica, a zatim izlazak oko sedam hiljada crnogorskih ratnika na okolne teritorije. Štamparija je sa Cetinja trebalo da bude preneta u Dubrovnik, gde bi Matija Ban izdavao jedan politički list. „Ako je igđe ikoga, nas evo. Ako li nema nikoga, ja ne mogu ništa do stiđeti se što sam vam brat. Sad ali ikad, nikad ako ne sad.“ (pismo Iliji Garašaninu, 2. maja 1848)

Krajem 1848. godine, Njegoš uviđa da se ti planovi i njegove želje ne ostvaruju. „Ja vidim strašne pogreške. Meni se čini da se od pravog cilja daleko odstupilo. Bože daj da se varam. Ako se sada sagriješi, dugo ćemo taj grijeh kajati.“ (pismo Stanku Vrazu, 20. oktobra 1848.

1849. Odlučuje da uči turski i grčki jezik i traga za potrebnim knjigama. U to vreme, govori i piše na ruskom i francuskom jeziku, a služi se italijanskim i nemačkim.

1849. U drugoj polovini godine, žali se da ga je „kašalj spopao“. Tada se pojavljuju prvi znaci tuberkuloze kod Njegoša: kašalj i slabljenje. Od tada, njegovo zdravlje dobro je samo u kratkim periodima. Pati od „zapuštene nazebe, kašlja, kijavice i reumatizma“.

1850. Početkom proleća biva obustavljen plan pobune hrišćana u Hercegovini, Bosni, Albaniji, koju bi predvodila Crna Gora a pomagala Srbija. O trenutku kada je tu odluku vlasti u Srbiji saopštio Njegošu, Matija Ban je zapisao: „Vratim se u Dalmaciju ranjenim srcem, pa otidem Vladici. I za njega je ta vijest bila kao grom. Gledao me najprije ukočeno, pa se spustio u naslonjaču i pokrio lice rukama, pa srdit ustao i hitno koračajući po biljardnoj sali govorio sve što mu je na usta dolazilo. Najedanput stade preda me i reče mi odrešito: 'Znaš li šta je? Hercegovina, Bosna i Crna Gora s Albanijom u našoj su ruci, sad ih već možemo zapaliti kad god hoćemo; bacimo vatru, pa Srbija, htjela ne htjela, mora za nama poći.... Za diplomatske [probleme] ne marim, a vojničkih se ne bojim čim sam u sporazumlju od albanske strane sa Bib Dodom, a od hercegovačke sa vezirom Stočevićem. Tu ćemo imati oko 30000 pušaka, dodajte mojih 15000 najmanje, a 5000 iz Dalmacije, pa raspolažemo snagom od 50000 ljudi, i to kakvih ljudi! Pomislite što bi se s tolikom i takvom vojskom moglo učiniti, još svi hrišćani čekaju na naš mig, pa i oni da ustanu!“ Matija Ban ipak uspeva da ubedi Njegoša da bi, bez pomoći Srbije u oružju i sredstvima, rat bio unapred izgubljen. Njegoš je razočaran nespremnošću južnoslovenskih naroda da se bore za slobodu i ujedinjenje i što nije „neki napredak u cijelome narodu našem vidio“. „Srpske stvari, koliko su nazadne u našem veku, nije čudo e me je gotovo umorila ova krvava i burna katedra na kojoj sam se popeo evo 20 godina. Svaki je smrtan i mora umrijeti. Meni ni s čega sada žao ne bi bilo do što nijesam neki napredak u cijelome narodu našem vidio i što mi se nije dalo da na neki način osnovu utvrdim vnutrenemu upravleniju crnogorskomu, te se bojim e bi se posle mene sve one nesreće povratile u Crnoj Gori koje su prijed mene bile, te bi ostao u večnu nevolju ovaj narodac mali, neobrazovan, no vojinstveni i silni duhom i srcem.“ (pismo Iliji Garašaninu, 5. jula 1850) Povereniku iz Srbije, Matiji Banu, rekao je 1851: „Sjeti me se gdjekod kad me već ne bude i neka potomstvo bar dozna za naše namere, kad mu djela ne mogah ostaviti“.

1851. Početkom godine boravi uglavnom u Napulju i Rimu. Posećuje i Čivita Vekija, Livorno, Firencu, Pizu, Đenovu, Torino, Milano i Veneciju. Stiže u Trst 4. maja, a odatle nedelju dana kasnije odlazi u Beč i obližnje lečilište Hicing. U Crnu Goru vraća se, preko Trsta i Zadra, polovinom avgusta, bez nade da će biti izlečen. Kada je, primičući se Kotoru, sa palube broda ugledao vrh Lovćena, podigao je kapu i rekao „Nećemo se više nigda rastaviti!“. „Nepovoljno stanje zdravlja moga prinuđuje me poći odavde sjutra za Kotor ne bih li tu ili na drugom kom mjestu sredstvom ljekara našao sebi poboljšanje...“ (pismo Pavlu Rešetaru od 16. oktobra 1851) Umro je od tuberkuloze 19. oktobra, u 10 sati ujutro, na Cetinju, dvadeset jednu godinu nakon što je postao vladar Crne Gore. U poslednjim svojim časovima rekao je: „Evo me na ždrijelu vječnoga doma... Kopajte me u Lovćen kod nove crkve.“

Sahrana na Lovćenu je odložena, zbog lošeg vremena i strahovanja da bi skadarski Turci mogli da oskrnave lovćensku kapelu, i Njegoš je, 21. oktobra, privremeno sahranjen na Cetinju, u manastiru, u grob njegovog strica svetog Petra. Tek 26. avgusta 1855. svečano su Njegoševi posmrtni ostaci preneti na Lovćen. Tom prilikom, poslušavši želju Njegoševog oca, knez Danilo naredi da se otvori Njegošev kovčeg (uprkos tome što se po kanonima ne može otkrivati telo dok ne protekne sedam godina od smrti), nadajući se da će Njegoševo telo naći celokupno, kao što je bilo telo Petra I. Međutim, od Njegoševog tela beše čitava ostala samo desna ruka. 

Tokom Prvog svetskog rata, austrijske snage su iz Bokokotorskog zaliva bombardovale kapelu na Lovćenu. Kasnije, kada je Crna Gora već bila okupirana, okupacione snage ekshumirale su Njegoševe kosti i prenele ih na Cetinje u noći između 12. i 13. avgusta 1916. godine, sa namerom da se na mestu Njegoševe kapele izgradi spomenik u znak austrijskog osvajanja Lovćena. Ta namera ipak nije ostvarena.

Obnavljanje Njegoševe kapele završeno je 10. septembra 1925. i osvećena je dva dana kasnije. Sve što je ostalo od stare uzidano je u obnovljenu kapelu, istog oblika, veličine i unutrašnjosti kao stara. Njegoševe kosti vraćene su na Lovćen 21. septembra 1925. (po gregorijanskom kalendaru). Kovčeg sa Njegoševim kostima u obnovljenu kapelu, zajedno sa mitropolitom crnogorsko-primorskim, episkopima i članovima vlade, uneo je kralj Aleksandar Karađorđević, unuk srpskog kneza Aleksandra Karađorđevića i crnogorskog kralja Nikole Petrovića Njegoša.

Tokom Drugog svetskog rata, u aprilu 1942, Njegoševu kapelu oštetila je italijanska vojska, ali pričinjena šteta nije bila velika.

Posleratna crnogorska vlast donela je 1952. godine odluku da se na mestu Njegoševe kapele sagradi mauzolej prema nacrtima vajara Ivana Meštrovića. Planovi za izmeštanje kapele i izgradnju mauzoleja nastavljeni su i posle Meštrovićeve smrti 1962. Uprkos glasovima koji su govorili da treba poštovati Njegošev zavet (da bude sahranjen u crkvici koju je podigao), lovćenska kapela je porušena do temelja krajem šezdesetih godina i od 1974. na njenom mestu stoji mauzolej.

Dokumentarni film iz 1951. godine


Izvor: ppnjegos.org    
Pogledaj vesti o: Veliki Brat

Nastavak na Vostok.rs...