Izvor: Politika, 17.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obesmišljavanje stiha
Đorđo Sladoje (1954) autor je desetak pesničkih knjiga među kojima su i "Dnevnik nesanice", "Veliki post", "Svakodnevni utorak", "Trepetnik", "Plač Svetog Save", "Petozarni mučenici", "Daleko je Hilandar"... Poezija Đorđa Sladoja, zapisao je svojevremeno Mihajlo Pantić, lirsko je strujanje jezika u kojem damaraju nervi plemenskog kolektivnog pamćenja.
Ove godine Sladoje je dobio tri književna priznanja: Dučićevu nagradu, Žičku hrisovulju i nagradu "Jelena Balšić". Žička hrisovulja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << će pesniku biti uručena u manastiru Žiča, u nedelju, 19. avgusta, na Preobraženje.
Da li se i danas radujete nagradama kao na početku karijere?
Sve što je u vezi sa Jelenom Balšić, Lazarevom kćeri, ili sa Jovanom Dučićem, našim najvećim lirskim pesnikom, ili pak sa Žičom, "majkom svih crkava", trebalo bi da je, samo po sebi, od naročitog značaja. Razume se da nagrade koje nose njihova imena imaju za mene veliku važnost jer me "uveravaju" da nisam uzalud trošio "divit i artiju", i održavaju me u matici srpske poezije, do čega je meni posebno stalo. Gledao sam pesnike, i veće i značajnije od mene, kako sa ushićenjem i dečijom radošću primaju ova priznanja. Radujem se i ja, kako ne bih, i drago mi je što nisam zaboravio da se radujem. A tuga što se mnoge stvari izvrgavaju u svoju grotesknu suprotnost – ide baška.
Važite za pesnika koji je prepoznao svoje epske pretke i na vreme sastavio svoj duhovni rodoslov. A u njemu su tradicija, kosovski zavet, pravoslavlje – odjeci deseterca?
Ne bih se protivio da mi je nekim slučajem u sluh udenut heksametar, da sam u svom duhovnom i književnom rodoslovu naišao na Šekspira, Puškina ili Helderlina. Ali, meni je u nasleđe (i na čuvanje) dato ovo što ste Vi lepo nabrojali – srpska tradicija i kultura čija je ključna tačka Kosovo, pravoslavna vera odnosno svetosavlje, vukovski jezik i deseterac... Pa iako sam u desetercu napisao najmanje pesama, on je i za mene "kalup osećajnosti". Za razliku od većine mojih vršnjaka koji su silnu energiju potrošili da bi se svemu tome oduprli i narugali, da bi ga negirali i razgradili, ja sam se trudio da toj tradiciji pripadnem verujući da će "drevne nakupnine", ako ih u pesmu prizovem, oživeti, a moje stihove osnažiti.
Pored detinjstva i zavičaja, neizbežne istorije pune stradanja, čest motiv u Vašim pesmama je i sudbina izbeglica. Ima li kraja našim seobama?
Izbeglice, prognanici, izgnanici, prebezi, apatridi, interno raseljeni, nestali... To su reči koje su se uveliko odomaćile u našem rečniku. Izgovaramo ih mehanički, statistički ravnodušno kao da se u njima ne kriju istinske ljudske drame. Ja sam dogurao do kanala Dunav – Tisa – Dunav, i dalje – nema se kud.
Prete nam i oduzimanjem Kosova?
Kažu da Finci imaju spomenik papuči, ali niko od njih ne traži da ga se odreknu, niko ne kaže da su mitomani koji treba da se suoče sa prošlošću. A nama otimaju i Kosovo i Metohiju i crkve i manastire... Naš je stih "Sila uzme zemlju i gradove..." Stih je naš, a sila je njihova. To otimanje dugo traje i ne treba sumnjati da će oni učiniti sve da nam Kosovo otmu – onako milosrdno, prijateljski, za naše dobro – što je, priznaćete, vrhunac jezuitske perverzije. Ali, kako se stvari oko Kosova dramatizuju, vidi se da ono nije samo za nas od sudbinske važnosti, već se vidi da je to jedna od nekoliko tačaka na kojima se testiraju dometi novog svetskog poretka i utvrđuju "pravci budućeg razvoja". Da smo do Kosova, prethodnih godina i decenija, držali koliko sad, kad je gotovo izgubljeno, to se pitanje ne bi postavljalo ni u kafani, kamoli u Savetu bezbednosti.
Ne trčite za pesničkim modama: poništavanju pesme, ruganju poeziji, obesmišljavanju stiha. Vaša pesma, i kad nije rimovana, ima muziku, ritam, jeste – pesma?
Razaranje moralnih, idejnih i estetičkih sistema, te demitizacija i desakralizacija po svaku cenu – sve je to ostavilo ozbiljne posledice na duhovno stanje i duševno zdravlje modernog čoveka. Ni poezija ni pesnici nisu pošteđeni. Zaista bi se, s mnogo razloga, moglo govoriti i o poništavanju pesme i obesmišljavanju stiha i ruganju samom pesničkom činu, o razaranju duhovne poetske osnove, o nasilju nad jezikom, o kultu ružnog, mračnog i bizarnog i nizu drugih stvari koje čitaoca odvraćaju od poezije.
Klasična umetnost, pa i klasične forme pevanja, kao da izumiru. Da li će netalentovani pobediti talentovane?
Ne znam hoće li pobediti, ali je jasno da su već dugo u vođstvu i to sa velikom razlikom. Netalentovani tj. mediokriteti su neuporedivo brojniji i po pravilu se drže u masi; talenat je redak i uvek izdvojen – kao za odstrel. Mediokriteti održavaju život, a talenat pokušava da ga simbolički osmisli i tako učini podnošljivijim. I kad pobeđuje, netalenat zna da to nije dovoljno. On teško podnosi pobede, teže nego talenat poraze, jer talenat crpe energiju iz poraza. Talenat je od Boga i zato je neuništiv, iako je potreba da se uništi bolji – jedan od snažnijih ljudskih poriva. Parafrazirajući onog Andrićevog čuvara ćuprije, mogao bih i ja da kažem – sve može biti, samo ne može biti da će nestati ljudi koji pišu pesme i onih koji će želeti da ih čuju i pročitaju.
-----------------------------------------------------------
Trud je pesnički, a čudo božje
Pesma je "priziv tajnih sila", "varnica nebeskog ognja", a pesnik "tvorac mali najbliži božestvu". U kakvom su odnosu Bog–pesnik–pesma?
Kad bismo sudili po broju pesama u kojima se pominje Bog i božji atributi, mogli bismo lako pomisliti da je srpska poezija puna sveštenika. A nije tako, jer mi, zapravo, istinski religioznog pesnika i nemamo. Ima, razume se, sjajnih pesama sa religioznim motivima koje su napisali Lalić, Bećković, Simović, Nogo, Tešić, Rakitić..., ali ima i mnoštvo rđavih, parazitskih stihova poput onih koji su, koliko juče, masovno pisani o Titu i samoupravljanju.
"Svaki čas svemir niče iznova", kaže Dučić: svaki čas i u svakom bogougodnom činu, pa dakle i u pesničkom. Pesma je "proizvod truda i čuda", govorila je Cvetajeva. Trud je pesnički, a čudo božje. Ali, velika čuda kao i velike pesme – retko se događaju.
Odnos Bog–pesnik–pesma, mogao bi se, uz pomoć Slavka Gordića, označiti kao "razmena darova". S tim što je naš udeo u toj razmeni mali, neznatan. Ali, tako je Bog dao. Hvala mu i na tome.
[objavljeno: ]
