Izvor: Danas, 22.Jun.2015, 06:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O poslušnosti
U jednom od najpopularnijih i najposećenijih muzeja Berlina "Jevrejskom muzeju u Berlinu" - "Das Jüdische Museum Berlin" - otvorena je 22. maja izložba naslovljena "Gehorsam" = "Poslušnost" koja će biti otvorena do 13. septembra 2015. g.
Ona tematizuje zajedničku praistoriju hrišćanstva, jevrejstva i islama na primeru Bogom naloženog žrtvovanja Isaka od strane njegovog oca Avraama. Dijalog religija - koji u novije vreme mimo hrišćanstva i judejstva uključuje i islam >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << - traži zajedničke egzistencijalne, ali na prvom mestu homologne strukturalne karakteristike. Integrativni motiv u svim trima avramitskim religijama ("Abrahamitische Religionen") je "akeda" = zavetna sveza. Idealnu osnovu za ispitivanje tih odnosa nudi Avraamova spremnost da žrtvuje svoga sina Isaka - odnosno "akeda" (zavetna sveza) kao literarna i idejno-istorijska biblijska pripovest. Dubinska psihološka i simbolična "akeda" je od pozne antike, tj. od vremena Drugog Hrama, u rabinskoj i ranohrišćanskoj tradiciji imala intenzivnu recepciju (prijem) u koju je integrisano i čitanje Korana, što programski tematizuje i izložba u Berlinu. U jevrejskoj Bibliji "poslušnost" će pre svega kroz ??? šm' (sa odgovarajućim prepozicijama) biti shvaćena kao "slušati (nekoga)". Posebnu ulogu pri tome ima izraz ???? ??????? šm' b?qôl "slušati (nečiji) glas". Poslušnost je (?pa???) je odgovarajuće delanje shodno zapovesti koja se tiče odnosa među ljudima, kao i odnosa prema Bogu, kao što je to slučaj u Post. 6,22.
Ovu izložbu je pripremio britanski filmski i pozorišni režiser Piter Grinevej, koga odlikuje bujna i efektivna vizuelna mašta, u saradnji sa koleginicom, operskom rediteljkom iz Holandije, Zaskijom Bodeke.
Poslušnost (potčinjenost), tako vide Grinevej i Bodeke, provlači se kao crvena nit kroz tri monoteističke religije. Za patrijarha Avraama to znači: on mora da žrtvuje svoga sina Isaka, jer Bog tako želi - "uzmi sada sina svojega, jedinca svojega miloga, Isaka, pa idi u zemlju Moriju, i spali ga na žrtvu tamo na brdu, gdje ću ti ja kazati" (Postanje 22,2). Literarni paralelizam ovog toposa je na snazi i u Koranu u kome Avraamov odbačeni sin Ismael igra ulogu analognu Isakovoj.
O veoma ekspresivnim prizorima na zidovima izmazanim krvlju priređivači izložbe ne objašnjavaju ništa. Očito se težilo "emocionalnom razumevanju" koje 15 izložbenih prostorija nedvosmisleno nude i za one koji u osnove Biblije nisu upućeni.
Na jednom projekcionom zidu biće prikazivana deca koja izgovaraju "I am Isaac" ili "I am Ishmael", uspostavljajući time simboličnu identifikaciju sa sinovima Avramovim. Priređivači pri ovome imaju u vidu činjenicu da su deca do danas "žrtve" poslušnosti roditeljima. Priređivači su ovom izložbom izmešali i spojili filmski spektakl sa panoptikumom. Tu su nož i voda koja kaplje, nadgrobno kamenje i Tora, ovce i figure od presovanog papira/kartona, kao i Demjen Herstova konzervisana ovca sa zlatnim rogovima. Na jednoj video-instalaciji igra baletska grupa u drami žrtvovanja. Svaka prostorija je posvećena jednoj temi - od "zlatne prostorije""Golden Room" sa istorijskim izdanjima Biblije i Korana, preko perjem i paperjem prekrivenim svodovima prostora anđela i tamnoj đavolovoj prostoriji u kojoj kamenčići na podu podsećaju na kamenovanje Satne na pokloničkom putu za Meku. U prostoriji hrišćanstva vise 140 krstova. "Agnus Dei" prostorija podseća na slavnu sliku španskog slikara Franciska Zurbarana, čija je kopija (replikat) u njoj i izložena. Šest puta je zajecala Sara i na mestu ostala mrtva, kada je od Isaka saznala da bi ga Avraam bez deus-ex-machina-intervencije anđela zaklao na brdu Morija. Tako pripoveda jevrejski Midraš.
Kantova primedba
Imanuel Kant veli da je Avraam trebalo da zna da zapovest da se Isak žrtvuje nije mogla poticati od Boga, jer bi Bog u tom slučaju protivrečio moralnom zakonu. Bogu Avraama, Isaka i Jakova u tom misaonom kontekstu nije data nikakva druga funkcija osim crne pozadine (black box) Kantovom Bogu - moralnom zakonu.
Prosvetiteljska redukcija religije na racionalnu etiku je u međuvremenu zastarela. Da Biblija nije puka propedevtička ilustracija racionalističkih načela pokazala je sasvim jasno romantika sa svojim buntom protiv prosvetiteljstva, razvivši osećanje za narativnu logiku Biblije. Iza Biblije ne stoje nikakvi moralni imperativi, kojim bi se perfekcija sveta podržavala, već opitnost čoveka u odnosu na Boga.
U modernoj biblijskoj egzegetici je pre svega interpretacija protestantskog starozavetnog teologa Hermana Gunkela (1862-1932) bila efektivna. Gunkel je video smisao u činjenici da je u ovoj epizodi reč o poricanju žrtvovanja dece. U Postanju 22 je reč o predizraelskoj kultnoj legendi koja priča o tome kako je otac, kao i mnogi pre njega, svoga sina želeo da žrtvuje Bogu, da bi ga Bog zadržao i dozvolio da, umesto deteta, žrtvuje životinju kao supstituisanu žrtvu i time ukinuo žrtvovanje dece.
U religijsko-istorijskoj perspektivi preobražava se nehumanost (nečovečnost) u suštu suprotnost. Nema mnogo uspešnih rezultata kritičke biblijske egzegeze kao što je ova o "spasenju" iz Postanja 22., i nema mnogo rezultata biblijsko-kritičke egzegeze koji su tako uspešno recipirani kao što je slučaj sa Postanjem 22. Ali i mimo sve atraktivnosti ove interpretacije, ipak je ona neodrživa, kao što se u međuvremenu ustanovilo.
U čemu je problem?
Najpre: nigde se ne nazire ni trunka kritike žrtvovanja dece, naprotiv - na kraju priče bitna je Avraamova spremnost da žrtvuje sina. Na to je on pozvan i u 12. i u 16. stihu eksplicitno za to pohvaljen. Uz ovo valja napomenuti da priča od samoga početka računa sa time da je žrtva načelno životinjska. Isak pita svoga oca: "eto ognja i drva, a gdje je jagnje za žrtvu?" (7 stih). Priča ne teče u pravcu statuiranja vanserijske probe "nove prakse" životinjske žrtve, već je rutinska potvrda već postojećeg rituala. Uz to valja napomenuti da nema religijsko-istorijskih dokaza o žrtvovanju dece u antičkom Izraelu. Odgovarajući arheološki i epigrafski dokazi za takvu praksu ne postoje.
Obećanje
Ovaj momenat je uočio jedan drugi protestantski teolog, čuveni doajen starozavetne egzegetike, Gerhard fon Rat (Gerhard von Rad, 1901-1971). On se u svome komentaru Postanja 22 programski izražava protiv Gunkela.
Kako valja razumeti supstitucije žrtve deteta kroz žrtvu životinje? Gerhard fon Rat je uočio da je pri zapovesti za žrtvovanjem Isaka na delu sasvim specifična teološka dimenzija u igri: "Nakon dugog očekivanja Bogom darovano dete je obećana sveza sa semenom i lozom Avraama, koja bi trebalo Bogu da bude vraćena". Žrtvovanje sina je trebalo da znači i povratak obećanja, odnosno zaveta Bogu. Ovde nije reč samo o odnosu Avraama prema Isaku, već o odnosu prema Bogu. No tom dvostrukom kušanju će Avraam odoleti.
U trima religijama je motiv žrtve Isaka različito akcentuiran: u judejskom predanju je dominantan motiv zavetne sveze ("akeda"), u hrišćanstvu je dominantna ideja "žrtve" , a u islamu "zaklanje".
Žrtva Isaka kao pashalna misterija (agnus paschae), odnosno tipološka prefiguracija smrti Spasiteljeve na Krstu, od Melita Sardijskog (umro oko 180 posle Hrista) preko Otaca Istočne i Zapadne Crkve, tumačena je kao ikonično predznačenje Spasiteljevih stradanja transitus per passionem. Ova fascinirajuća izložba podstiče na dublje i plodnije bogoslovsko razmišljanje o ovom centralnom toposu kako starozavetnog tako i novozavetnog, evharistijskog bogoslovlja, te je preporučujemo vernicima triju velikih monoteističkih religija kao neku vrstu anamnestičke relecture u kojoj je za jedne Avraam patrijarh i "otac vere", a za druge voljeni sin (Isak-Hristos) u fokusu.
