Izvor: Blic, 29.Nov.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O, normalnosti
O, normalnosti
MSU
Odavno jedna izložba nije u tolikoj meri uznemirila duhove kao velika izložba 'O normalnosti - umetnost u Srbiji 1989-2001. godine'. Dobila je naziv prema eseju Škeljzena Malićija, objavljenog u 'Vremenu' 2001. godine. Setimo se i knjige Jasmine Tešanović, vezane za isto vreme i istovetne traume 'O normalnosti...' Jer, o normalnosti se govori, prisećamo je se, i prizivamo, a ona nam se čini nedostižnom, koliko i istina...
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Mnogi od onih koji su ušli u izbor troje kustosa za ovu izložbu bili su najpre poletni i ponosni, kao, najzad, prisutni u Muzeju savremene umetnosti. Manje je onih koji su na svoje učešće gledali nepristrasnije. S druge strane, umetnici koji se nisu našli u selekciji, a zaslužuju da budu uvršćeni, osećaju se izopšteni ne samo iz umetnosti te decenije, već i iz aure 'normalnih'. I jedni i drugi imaju pravo, a odgovornost je isključivo na onima koji izborom šalju određenu 'poruku', koja mora biti ozbiljna koliko je to i samo mesto odakle se emanira. Ako je to MSU, mora biti što objektivnija, pa kako je reč o jednom od mogućih preseka kroz produkciju 90-ih, trebalo je to i naglasiti.
Ipak, bili smo u prilici da vidimo veliki broj izvanrednih dela. Osim što smo neka ostvarenja ponovo opservirali, posle nekoliko godina, i sa nužno drugačijim pogledom na njih, a ona sama doživela potvrdu, što smo ponešto i otkrili, najveća je vrednost ove izložbe što nas je animirala da razmišljamo i diskutujemo o vremenu, koje je većina nas, u hodu, nesvesno potiskivala, i o umetnosti tog perioda. A svakodnevica, u kojoj i dalje ne slutimo šta to beše, a kamoli da živimo - normalnost, uverava nas da bi zaborav bio neoprostiv.
Veze
(Jelena Lukić, Sedam svetskih luda, Stubovi kulture, 2005)
Junakinja ovog romana je mlada književnica koja pokušava da opstane u svetu literature. Njene selidbe i putovanja su odraz pustolovnog duha autora koji sazreva i od svakog susreta očekuje priču ili 'nedograđeni književni lik', ali i društvene nestabilnosti koja primorava pisca da prostituiše talenat u erotskim i turističkim agencijama (na koje su se sveli (ne)ljudski odnosi). Svi junakinjini poznanici, od kalemegdanskog manijaka Sretena i nasrtljivog 'prijatelja' Ronera, do 'čistokrvnih ludaka' Renate i Nikice ili prezrive hendikepirane Sonje, mogući su prototipovi; već bolesni od usamljenosti, oni uporno pokušavaju da premoste jaz (nedopadanja i omalovažavanja) prema Drugima ('fabrički' uspešnima i zadovoljnima), i da na silu uspostave ljudske veze koje bi ih održale u životu (razumu). Međutim, taj odnos, zasnovan na sukobu, a ne na ljubavi, za 'božjake' je koban: kao oličenje svih njih, dobronamerni marginalac Blokče će se, zbog surovog odbijanja okoline, ubiti.
Kada epilozi (poražavajući susreti i životne nesreće) budu nepovratno zatvorili krugove njihovih poznanstava, junakinjina pomešana osećanja (straha, gneva, stida i sažaljenja) prema 'božjacima', pretočiće se u poštovanje koje ih, kao junake, uzdiže nad piscima i izdavačima koji ne mogu da se 'odlepe' od vulgarne stvarnosti. Junakinjina iskustva će se plodonosno preplesti u priči o Dorotei čija se romantična (luda, glupa) ljubav, posle 'samoponištavajućeg epiloga', pokazuje kao (izgubljeni) životni oslonac i smisao.
Iako je povremeno bahata prema jeziku i bučna u zaključivanju, autorka je uspela da 'prenese otisak' savremenih međuljudskih odnosa, neprestanog balansiranja između uzdržanosti otuđenog čoveka i potrebe za bližnjima, čiji izraz više nije lirski dirljiv, već dramatičan i groteskan.
