Izvor: Politika, 01.Jan.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi Makondo Garsije Markesa
Malo, malo, autor romana „Sto godina samoće” svrati i do svog vršnjaka Fidela Kastra sa kojim druguje već skoro pola veka, ali sa njim ne razgovara o sudbini revolucije, već, kao i sa Šakirom, o... umetnosti
On je svakako jedini nobelovac na svetu koji je u stanju da zaseni takvu megazvezdu kakva je Šakira, i to na njenom sopstvenom urnebesnom spektaklu. Umorna od nastupa pred više hiljada ljudi, kolumbijska diva morala je pred medijima da se ispovedi o razlozima zbog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kojih je koncertu prisustvovao njen sunarodnik Gabrijel Garsija Markes (83).
„Garsija Markes je moj prijatelj, često razgovaramo o muzici Latinske Amerike, socijalnim problemima, siromaštvu, umetnosti... Počastvovana sam što je sa suprugom našao vremena da dođe da me čuje, rekla je Šakira. Autor najlepšeg romana ikad napisanog na španskom jeziku, kako za „Sto godina samoće” kažu mnogi merodavni književni sladokusci, nije nikakav džet-seter ili ženski srcelomac, ali oduvek je sklon zagonetnim prijateljstvima.
Kada je pre dva meseca u Sijudad Meksiku promovisana njegova nova knjiga, on je išao kod najbogatijeg čoveka na svetu Karlosa Slima koji je ženio sina. Malo, malo, pa svrati i do svog vršnjaka Fidela Kastra sa kojim druguje već skoro pola veka, ali sa njim ne razgovara o sudbini revolucije, već, kao i sa Šakirom, o... umetnosti. Slična literarna žica spaja ga i sa Bilom Klintonom, nema podataka da se ikad sreo sa aktuelnim predsednikom SAD Barakom Obamom, ali sa nekadašnjim intimnim prijateljem, ovogodišnjim dobitnikom Nobelove nagrade peruanskim piscem Mariom Vargasom Ljosom, nije se video još otkako mu je ovaj zavalio ćušku daleke 1976. godine posle premijere filma o Andima u Sijudad Meksiku. Trebalo je da se ova svađa izgladi pre nekoliko meseci.
Posredstvom jednog zajedničkog poznanika sa Markesovom suprugom dogovoreno je da se dva nobelovca nađu na ručku i da okončaju tridesetpetogodišnje ćutanje. Odustao je Mario Vargas Ljosa. Navodno je rekao da bi takav susret bio „iznuđen i površan”. Morao je zato početkom decembra u Stokholmu, kada se najzad i on dokopao Nobelove medalje (više od četvrt veka posle Garsije Markesa), da istrpi pitanja o ovom čuvenom spisateljskom nokautu. Nije se dao: „Neka to ostane našim biografima da istražuju.”
I baš kada se pričalo da Vargas Ljosin večiti rival više nije u stanju da napiše ni retka, promovisana je nova knjiga Garsije Markesa. Istina, tu su sabrani javni nastupi kolumbijskog pisca koji se grozio formalnih govorancija. Ali Gabo je, kako se saznaje od izdavačke kuće Mondadori, za štampu brižljivo priredio svoje verbalne nastupe (prvi kada je kao sedamnaestogodišnjak u Liceju za dečake u Zikapiri izabran da se oprosti od godinu dana starijih maturanata i, za sada, poslednji u monumentalnom kongresnom centru u Kartageni pred hiljadu i pet stotina odabranih zvanica među kojima su bili Bil Klinton, tadašnji predsednik Kolumbije Alvaro Uribe, španski kralj Huan Karlos...), smišljao naslov, da bi se najzad odlučio za onaj otrgnut iz njegovog adolescentskog prvenca. „Nemam nameru da držim govor”, pojavilo se u knjižarama u isto vreme kada i novi roman Vargasa Ljose „Keltski san”. U ukoričenom izdanju dvojica latinoameričkih velikana su jedan uz drugog: u najtežim vremenima za štampanu reč, oni, ironije li, združeno doprinose prometu u knjižarama.
Između prvog i poslednjeg govora Garsije Markesa u nevelikoj ediciji, čije su korice u poslednji trenutak na autorov zahtev promenjene, pa je umesto kolibrija stavljena slika papagaja, stoji 60 godina pisanja i samo dvadesetak javnih nastupa. Garsija Markes je sa strašću i duhom govorio o Latinskoj Americi, novinarstvu kao „najlepšoj profesiji na svetu”, prijateljima... Pisanje opisuje kao „jedini posao koji postaje sve teži, što se više i duže njime čovek bavi”, dok mladim novinarima savetuje da se ne uzdaju u magnetofon, već da mnogo više koriste lično pamćenje.
Na akademskom skupu u Sakateci (Meksiko), jezikoslovci su na nož dočekali njegov zahtev da se „ortografija, kao večita tortura, najzad penzioniše”. Tražio je da se u skladu sa fonetikom iz pravopisa izbaci, na primer, „gluvo H” na početku reči. Da je tada došlo do dogovora o fonetskom pravopisu (kakav postoji u našem jeziku zahvaljujući Vuku Karadžiću) i da je H koje se ne čuje oterano u penziju, verovatno ni naši visoki predstavnici ministarstva spoljnih poslova ne bi venecuelanskog predsednika uporno nazivali pogrešnim imenom Hugo Čaves (Hugo Chavez). Kakav god da je, on je Ugo.
„Zašto sa toliko sumnjičavosti gledate na naše tegobne pokušaje da promenimo društvo kad nam bez ikakve rezerve odajete priznanje za originalnost u književnom stvaralaštvu”, pitao je u besedi prilikom primanja Nobelove nagrade. Često je, govoreći o Latinskoj Americi, citirao Simona Bolivara: „Mi smo samo delić čovečanstva, ali prvi u svetu u kreativnoj maštovitosti.” Njegova zabrinutost za Zeleni kontinent ogleda se i kad govori o diktaturama, narko-trafikantskom biznisu i ekologiji. Ali i o obrazovanju kao oružju u borbi protiv socijalne diskriminacije: „Siromaštvo i nepravda nisu nam ostavili mnogo vremena da asimiliramo lekcije iz prošlosti niti da mislimo na budućnost.”
I šta dalje posle ove knjige u kojoj nema Makonda, tog dalekog fantastičnog sela koje je zahvaljujući univerzalnom daru Garsije Markesa izašlo iz svoje vekovne usamljenosti? Knjiga, slažu se svi poklonici latinoameričkog literarnog buma, pruža dragoceni uvid u tok misli kolumbijskog pisca. Uskoro će iz štampe izaći zbirka novinarskih tekstova Garsije Markesa, od početničkih do onih ozbiljnijih, pisanih u zrelim godinama. A kada bude dovoljno isklesao roman koji piše već godinama, u knjižarama će osvanuti „Vidimo se u avgustu”. Jedan lik iz ovog neobjavljenog rukopisa nikako da oživi na onaj pravi način Garsije Markesa. To sve vreme muči pisca za koga kažu da je stvorio prvo globalno štivo još od vremena Biblije.
Mnogo puta je Garsija Markes demantovao priče o sebi. Jednom se pokazala netačnom vest da je umro. Potom je pobedio rak. Sada su neki izmislili da je oboleo od Alchajmera. Javila se njegova supruga Mersedes koja tvrdi da su otišli na šestomesečni odmor u Kartahenu kao i svake godine. Vidimo se u avgustu, poručuje i ona. Kolumbijske vlasti su ovih dana rešile da pomognu prevod „Sto godina samoće” na vajuunaiki, jezik indijanskog prekolumbovskog naroda Vajuu koji živi na granici sa Venecuelom. Tako će na svom jeziku moći da čitaju i oni iz čijeg se fantastičnog univerzuma Makondo vinuo u svet. Prevod će, budu li se skratile birokratske procedure i poslovična sporost, stići negde na jesen, baš u vreme kada ostatak sveta očekuje novog fantastičnog Garsiju Markesa.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 02.01.2011.
