Izvor: Danas, 14.Jun.2016, 13:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nisam zbog oca otišao u Ameriku
Beograd - "Mislim da za mene nije breme to što mi je otac Slobodan Penezić Krcun a neki ljudi u mom životu to tumače na razne načine. Mislim da nije, verovatno zato što ne živim ovde i ne znam kako bi bilo da je drugačije", kaže za Danas Relja Penezić, slikar, medijalni umetnik i grafičar čija se izložba crteža otvara večeras u 20 sati u Galeriji Haos.
On živi i radi u Los Anđelesu i njegovi najnoviji radovi rađeni su, kako kaže, specijalno za beogradsku izložbu >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << - tehnikom razbijenog mastila. Ovaj likovni postupak, ali i izbor tema koje Relja praktikuje u svojim radovima, bilo da je reč o crtežima, slikama, video radovima ili filmu, naslonjeni su na istočnjačku tradiciju baziranu na zenu, gde se, kako i sam autor ukazuje, u tišini i pre svega praznini dolazi do prosvetljenja, vrhunca saznanja, blaženstva. NJegovi radovi su upravo takvi, trag čoveka je sveden na minimum, poneka usamljena figura u ogromnom prostoru, automobil na putu kome nema kraja...
*Ovu seriju crteža ste radili tehnikom razbijenog mastila. Šta je uticalo da se za nju opredelite?
- Na mene je uticao japanski umetnik iz 15. veka Se Šutojo. On je razvio tehniku razbijenog mastila koja je bazirana na dodiru ove tečnosti sa papirom. Već tada, ovaj umetnik je shvatao da je crtanje ili slikanje kao snimanje muzike ili filma. NJemu je bilo važno da zabeleži akciju koja se zbiva određenog momenta - trenutak kad mastilo dodiruje papir i umetnikov gest, bilo da je on prosuo mastilo, nešto s njim precizno napravio ili ga razmazao. Sve zajedno predstavlja zaustavljanje vremena kao kod snimanja muzike. Za mene je to bilo ključno, ali još više njegov estetski princip koji Japanci zovu "ma".
*Kakav je princip "ma"?
- Ono što kod nas zovemo prisustvo negativnog prostora - prazninom. Ali ta praznina postaje važnija od sadržaja. Se Šutoju kao zen umetniku ona je bila ključna. On je znao da se sve vraća u prazninu i želeo je nekako da reprezentuje prirodu i njegovo sjedinjene sa tom prazninom. Ono što je stavljeno na papir je isto toliko važno koliko i prostor koji je ostao oko njega. To je veoma meditativan pristup. Taj prostor ima svoju funkciju kao što govori Žak Derida o odsustvu prisustva, a arhitekte su to okrenuli u kovanicu prisustvo odsustva. Čega nema prisutnije je od onoga čega ima. Vazduh i prostor oko građevine postaje važniji od nje. Ima toga i u zapadnjačkoj tradiciji. Ovim pitanjima mogu dugo da budem zaokupljen jer je to proces predstavljaju neke od parametara moje estetike.
*Širi tematski okvir izložbe nosi naslov "Ekstremno dokoličarenje i dangubljenje". Inspiraciju ste našli na mestu gde živite i gde postoji subkultura Beach Bums (Skitnice sa plaže). Zašto su vam oni bili interesantni ?
- Tema ekstremnog dokoličarenja je nešto što svi ponekad poželimo, ali za to nemamo vremena. Beach Bums su ljudi koji žive na plaži i ništa ne rade a društvo je dovoljno bogato da mogu da se prehrane sa otpacima koje pronađu. Oni su mi neposredna inspiracija i zato što ja tako nikad nisam živeo. Hteo sam da zamislim kako izgleda taj potpuni spoj sa prirodom, morem, bez ičega između. Ipak u jednom društvu koje je formirano na onom opštem mišljenju da su uspeh i novac najvažniji, skitnice sa plaže su svojevrsna kontrakultura. Većina njihovih sugrađana na njih gleda veoma negativno. Smatra ih bezvrednim ljudima. Jer ako neko ništa ne radi, on je bezvredan i nema šta da ponudi. S druge strane meni je zanimljivo i zato što na taj isti način žive ljudi u zen kulturama a to su osobe koje se najviše poštuju. Sede, ne rade ništa, i pokušavaju da dođu u dodir sa sobom, prirodom, smislom. To u suštini nastoje i ovi ljudi na plažama. Ne svi, ali zaista, među njima ima mnogo onih čiji je to izbor.
*Da li ste vi zbog oca morali da odete u Ameriku ili je to bio vaš izbor?
- Nisam morao da odem. Bilo je to potpuno drugo vreme kad sam ja sedamdesetih godina otišao. To je bio moj izbor ali nije imalo veze s mojim ocem, budući da u tom periodu nisu spominjane nikakve kontroverze u vezi s njim. Tek bi me ponekad neko pitao da li nešto znam a ja sam tada, stvarno, znao isto koliko i svi ostali. Tako da sve ostale interpretacije nisu nemoguće. Ali jedan od razloga zašto sam otišao jeste što je tada, a vidim da je tako i sada - da bi se nešto uradilo, morala se odabrati politička opcija. Da li ćete biti disident ili član partije. Ja se nikad nisam opredelio ni za jednu varijantu. Nikad nisam bio član partije i apolitičan sam, ne u kontekstu razmišljanja, nego delovanja. I jedna od stvari koja mi se dopala u Americi što me tamo nikad niko nije pitao za političko opredeljenje.
*Budući da je vaš brat Srđan Penezić reditelj, da li je i vaš otac pokazivao sklonost ka umetnosti?
- Ne znam i ne mogu da tvrdim, ali moja pretpostavka bi bila da bi on u nekom drugom vremenu verovatno mogao da bude i umetnik. Bavio se kino amaterstvom i nas je veoma ohrabrivao u tom smislu. Doneo bi kameru, fotoaparat... I brat i ja smo veoma rano imali sobu za razvijanje fotografija. Imao je za to veliki interes, kao što i mnogi ljudi imaju, ali da li je to moglo da se razvije u neko ozbiljnije bavljenje umetnošću ne znam. Kod nas bi povremeno dolazili umetnici da mu pokažu šta rade, ali je to moglo da bude i iz političkih razloga, ako bi se gradio recimo neki spomenik. Ipak mislim da je on imao iskrenu želju i da to vidi.
Čekajući talas
Relja Penezić kaže da ga skitnice sa plaže inspirišu isto kao i supkultura surfera koji po ceo dan sede na daskama i čekaju talas.
"To je ceo sadržaj njihovog života. Znam ih nekoliko koji čitav smisao vide u tom talasu. Uvek imam neku takvu temu. Pre toga sam se bavio kalifornijskim putevima jer me je zanimao taj međuprostor - između posla i kuće gde Amerikanci potroše dobar deo svog vremena. Dok nisu izmišljeni mobilni telefoni, automobil je bio jedino mesto gde su mogli da budu sami", kaže slikar.
Zapadnjački strah
Relja Penezić skreće pažnju i da ga tip ljudi kao što su skitnice sa plaže inspiriše i zato što "njihov način života spaja zapadnjački strah od društvenog neuspeha i individualne propasti sa istočnjačkim mirom tela i duha spojenog sa okeanom i nebom ili prirodom i bogom". Inače, izložba sadrži pejzaže iz ciklusa "Lutanje bez cilja", kao i slike, kolaže crteže, film i video. Postavku večeras otvara Velimir Ćurguz Kazimir.
.jpg)
