Izvor: Politika, 15.Nov.2015, 11:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neki nas proučavaju, a neki podučavaju
Ne postoji naučni predmet niti materija školske nastave koji bi se stvarali u uskim krugovima jedne zemlje i jedne naučne orijentacije. Zato se kaže i zato se poštuje reč o tome da je nauka otvorena, a naučnici slobodni u izboru tema kojim će se baviti i pristupa kojim će u tome krenuti. Zato je vrlo dobro što smo u seriji članaka u „Politici” doznali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se srpskim jezikom ne bave samo srpski gramatičari i lingvisti, već se ovaj predmet predaje i izučava i na univerzitetima i institutima širom sveta – od Moskve i drugih ruskih centara, preko zapadne Evrope i Amerike do Australije i Novog Zelanda. Posle ratova za razbijanje Jugoslavije interesovanje za srpski jezik je oslabilo, ali nije presahlo, o čemu upravo svedoče obaveštenja u seriji članaka koje objavljuje „Politika”. No ti tekstovi sadrže i druga obaveštenja, od kojih neka mogu poslužiti kao simptomi ili direktni signali o stavu pojedinih političkih krugova i država prema Srbima i srpstvu.
„Trenutno na Moskovskom univerzitetu”, izveštava prof. J. Jakuškina, šef Katedre za srpski jezik te eminentne visokoškolske ustanove, „ima tridesetak studenata koji uče srpski...“ I dalje: „Srpski jezik uče i studenti drugih slavističkih grupa: kao drugi slovenski jezik tokom dve godine.“ Među tim zaljubljenicima u srpski jezik i kulturu posebno mesto imaju studenti ruskog jezika i književnosti, koji se ne zadržavaju na dvogodišnjim kursevima, već „po pravilu nastavljaju i dalje.
Interesovanje prema srpskom jeziku pothranjuje se njegovom retkošću i zanimljivošću“, ističe na kraju uvažena profesorka. Iz njenog članka saznajemo da se u Rusiji srpski jezik, upravo po Vukovoj reformi i vukovskim načelima oslanjanja jezičke norme na narodnu književnost i narodni govor – proučava već od 1835, kao i da nikada nisu prestajale studije srpskog jezika bez obzira na sve događaje i ratna iskušenja ruskog naroda kroz koja je prolazio poslednja dva veka. Ruski profesori se trude čitavo vreme da akceptiraju i u svoje naučne programe ugrade stavove i srpske nauke o jeziku (neretko šaljući svoje ljude na studije u Srbiju ili prihvatajući srpske profesore itd.). Nesumnjiva je utemeljenost izučavanja srpskog u Rusiji i ruskog u Srbiji na uzajamnosti i prijateljstvu dva naroda.
Na drugoj strani, u zapadnim lingvističkim krugovima, vlada drukčija „naučna” atmosfera, drukčija interesovanja i drukčiji stavovi prema srpskom jeziku.
Tako, Amerikanac, „profesor Robert Grinberg, slavista, stručnjak za sociolingvistiku i jezičku politiku“ ne izveštava o mestu srpskog jezika u naučnim interesovanjima i studijskim programima ouklandskog univerziteta na N. Zelandu, gde drži katedru, ili na američkim univerzitetima, gde je završio škole. Predmet njegovih izlaganja jeste problematika „novih jezika”, odnosno normi i normativnih, politički motivisanih uzusa u novonastalim državama, na kojima je zasnovana i ideologija separatizma, pa često i jezičkog šovinizma, agresije i nekog novog „integralizma”, uperenog isključivo protiv srpskog naroda, koji je u tim sredinama postao manjinski, pa i u Srbiji, gde je većinski. Raspravljajući o „Jeziku i identitetu na Balkanu“ Grinberg u osnovi opravdava sve ove pojave, mešajući pojmove „jezičkog samoopredeljenja naroda“ i jezičke posledice uništenja srpskog elementa u Hrvatskoj, ili pokušaja jezičke i nacionalne „integracije” njegove u Bosni i Hercegovini.
No prave posledice jezičkog separatizma i revanšizma izgleda da će se teško sagledati u naše vreme. Potrebna je izvesna vremenska distanca, i izvesna trezvena smirenost političkih strasti, kojih nisu lišeni ni naši zapadni prijatelji kad su Srbi u pitanju. A i malo hrabrosti i samostalnog misaonog napora naučnih radnika u odnosu na vladajuće političke stavove i tamošnja propagandna strujanja, koja potapaju i naše ljude u tim zemljama, a u talasima se prelivaju i na našu zemlju i naš kulturni ambijent. Tako A. Bošković, profesor na Kolumbiji, izveštava o izučavanju svih separatnih jezika koji ovde dobijaju visoku podršku američkih i drugih zapadnih centara – pre političkih nego stručnih – kao jednog jedinstvenog. On to objašnjava američkim pragmatizmom, jer je jeftinije i ekonomičnije od posebnih studija svakog od njih.
Ukratko: naši zapadni prijatelji jedan režim i jedan stav o jeziku propagiraju kod nas, a drugi i drukčiji imaju „za sebe”. U Americi je, naime, „birokratizovana administracija... zaključila... da je daleko logičnije, dakle jeftinije i isplativije za institucije visokog obrazovanja, smatrati BHS za jedan jezik“... A šta su zaključili lingvisti? Zar i za njih to nije „jedan jezik”? Kako je moguće da korpus koji je „logičnije smatrati za jedan jezik” – onima čijom sudbinom jedna velika sila praktično vlada – utuviti u glavu da su to četiri ili pet jezika?
I pored jake volje da se uzdržim od svakog komentara, moram reći da je ovakav stav u najmanju ruku dvoličan... Zar je kulturna proizvodnja npr. za par stotina hiljada stopostotnih Crnogoraca – u Crnoj Gori isplativa (koliko će ljudi kupiti i pročitati knjigu štampanu na ezoteričnom „crnogorskom”?!) , a na ogromnom američkom tržištu neisplativa? I zar u Americi studenti mogu zajedno sedeti u klupama i slušati zajednički, zapravo srpskohrvatski jezik, a opet u Crnoj Gori moraju imati i dve katedre za dva „crnogorska” jezika (verovatno za ukupno po stotinak hiljada ljudi!) pored one za srpski? A na kraju moramo upamtiti da je stav zapadnih prijatelja ipak odlučujući u svim zbivanjima na našim prostorima.
O čemu se tu zapravo odlučuje, osim o našoj nesreći i interesu koji neko od toga ima? I deliti nam jezik, i čak istu veru! – da se oko toga svađamo kad ovako osiromašeni, ogoleli i oboseli, nemamo ništa drugo da delimo, ni oko čega da se prepiremo i tučemo? Divide et impera!
Profesor Filološkog fakulteta Univerziteta (u penziji)
