Izvor: Politika, 05.Avg.2013, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naša „Aida” nežnija od američke
Verdijeva opera beogradskog Narodnog pozorišta, bila je nesavršena, ali je u odnosu na njujorško-čikašku bila bliža ljubavi nego ratu
Specijalno za Politiku
Čikago – Proslava 200 godina od rođenja Đuzepa Verdija održana je na Velikoj sceni Ravinija festivala u Čikagu za preko 10.000 gledalaca. „Aida” je opera koja omogućava spektakularno izvođenje i u godini velike proslave mnoge kuće su se upravo za nju i odlučile. Opera Narodnog pozorišta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << imala je dve premijere i dve podele na beogradskoj sceni, kao i jedno izvođenje u Viminacijumu. Za razliku od naše scenske postavke, američka je bila koncertna, sa velikim orkestrom i horom preko 120 pevača, tako da na sceni nije bilo moguće smestiti nijednu stolicu! U pokrivenom delu gledališta smešten je veliki broj gledalaca, ali bilo je i onih koji su iz daljine i sa velikih ekrana pratili izvođenje, sedeći na travi oko glavne sale. Akustiku su remetili samo povremeni preleti aviona.
Posežući za zvezdama „Metropolitena” uz Čikaški simfonijski orkestar i hor, bila je to dostojanstvena i moćna interpretacija koja je zavredila završne ovacije publike na otvorenoj sceni. Džems Konlon, tako diskretan i povučen na prethodnom nastupu, dok je pratio Lang Langa, u tumačenju Verdija, upotrebio je svu snagu, strast i moć ne obuzdavajući orkestar ni za trenutak i razvijajući hor do pompeznih i velikih samostalnih zaokruženih numera (maestralni poziv u rat „Gvera, gvera”). Pevalo se na italijanskom jeziku, titl je bio na engleskom.
Pevače koje smo do ove večeri poznavali samo sa snimaka, odjednom su se predstavili u živom izvođenju. Pouzdani i pravi verdijanski glasovi, pre svih tenor Roberto Alanja (Radames), koji je i u ariji „Čeleste Aida”, a naročito u završnim duetima i ariji, pokazao retke lirske kvalitete zaodenute u dramski naboj, a bez forsiranja glasa. On je ostavio izvanredan utisak. Obe glavne ženske uloge, pogotovo tamnoputa Latonija Mur, koja izgledom i glasom pleni i naslovnu ulogu tumači u najvećim operskim kućama, za naše poimanje nije započela predstavu sa mekoćom, lirikom i nežnošću koja bi se očekivala. I ona i, naročito Mišel Dejang, prava vagnerijanska mecosopranistkinja bila je pre Kundri, Ziglinda i Brangena, nego osvetoljubiva, ali pre svega ostavljena i nevoljena Amneris. Najviše je u svojoj ulozi spojila elemente obojice velikih operskih stvaralaca, dokazujući tezu o velikom uticaju Vagnera na poznog Verdija. Za razliku od nas koji smo očekivali kantabilnost, lepotu vajanja melodija, sentimentalnost koja mami suze, publika je upravo bila oduševljena suprotnim!
Letonija Mur kao crnkinja, mala, dežmekasta solistkinja, jeste izgledom etiopska princeza, dok je glasovno tek u trećem i četvrtom činu postigla izvesnu i nedovoljnu emotivnost i izražajnost u glasu koji ima sve tonove osvojene u svim registrima, naročito u najvišem, bez ikakvih napora, bez grubih prelaza i u istoj gami. Tehnički je skoro sve dovedeno do perfekcije, ali je u izrazu moralo da bude više Verdijevog belkanta.
Još jedan, krupni, ogromni Crnac, bas Moris Robinson (Ramfis) svakim ispevanim tonom kao i pojavom plenio je svu pažnju, a Mark Delavan (Amonasro), kao i Džems Kresvel (Kralj), Džošua Gverero i Sara Marfi dokazivali su da malih uloga u ovoj operi nema, da su sve značajne i velike, zavisno od interpretacije solista koji su bili na izuzetno visokom nivou.
Poseban osvrt zaslužuje Čikaški simfonijski orkestar, ne samo zbog sjajnih sola oboe, flaute, harfe, posebno četvorice trubača u Trijumfalnom maršu, već i zbog zvučnih odnosa umekšanih i prefinjenih gudača u odnosu na maestralni duvački korpus koji blista i dominira dajući izvođenju fanfarozne, ratničke, pobedničke i himničke note, što i jeste osnovni tonus „Aide” i predstavlja dostojnu proslavu jubileja najvećeg operskog stvaraoca do danas.
Amerika je dala svoj doprinos i odgovor velikoj godišnjici.
Naša, beogradska „Aida” bila je nesavršena, možda i nedovršena, uz problematične dve podele uloga, a u stvari jednu pravu. Ali, bila je nežnija, muzikalnija, pevljivija, bliža ljubavi nego ratu, lirici nego pompeznom zvuku, intimi nego spektaklu, mediteranskom shvatanju belkanta i Verdija.
Branka Radović
objavljeno: 06.08.2013.
.jpg)
