Izvor: Politika, 28.Dec.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Misao Slobodana Jovanovića
Srbi su vazda imali najgori odnos prema svojim najboljim i najmudrijim ljudima koje su, po pravilu, omalovažavali, progonili i osuđivali
Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, do 30. januara, traje izložba koja je posvećena Slobodanu Jovanoviću, povodom 140-godišnjice njegovog rođenja. Na njoj su prikazani život, stvaralaštvo i prosvetiteljska misija jednog od najvećih intelektualaca u srpskom narodu. Izložba, čiji je autor Olga Krasić-Marjanović, će kako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za „Politiku” kaže dr Jovica Trkulja, profesor Pravnog fakulteta i autor teksta u katalogu, „biti predstavljena u svim gradovima Srbije koji ispolje interes, a nadam se i u dijaspori.”
U katalogu za izložbu kažete o Slobodanu Jovanoviću da je „tako velik i neponovljiv”. Pa opet, o njemu se suštinski ne zna mnogo?
Slobodan Jovanović je bio čovek srećne naučne, ali nesrećne političke zvezde. Imao je nesreću da skupo plati svoja politička i patriotska uverenja. Jula 1946. godine osuđen je kao izdajnik i ratni zločinac zato što je bio predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije u izbeglištvu. Nakon toga, on je na večnu nacionalnu sramotu bio ostrakizovan, a knjige koje je napisao uglavnom su uklonjene iz javnih biblioteka. Sve do raspada komunističkog režima u Jugoslaviji 1990, njegova dela nisu mogla biti objavljivana u zemlji. Time je učinjena velika nepravda prema Slobodanu Jovanoviću i njegovom delu, ali i prema čitavom nizu generacija mladih srpskih intelektualaca koji su u doba svog duhovnog profilisanja bili lišeni tako dragocenog i važnog učitelja, kakav je bio Slobodan Jovanović.
Veliku nepravdu za to, smatrate, snosi represivni režim ali i SANU i Pravni fakultet na kojem je bio dugogodišnji profesor.
Na žalost, saučesnici u toj nepravdi, odnosno krivici, bile su ove institucije, ali i svi mi koji smo neposredno ili posredno, nečinjenjem ili nedovoljnim činjenjem, doprineli tome da Slobodan Jovanović – koji bi činio čast svačijoj nauci i svakoj nacionalnoj kulturi – bude okrutno odbačen. Na sreću bilo je i onih koji su doprineli da se Jovanović i njegovo delo vrate u zavičajno okrilje: Radovan Samardžić, Živorad Stojković, Miodrag Jovičić, Milorad Ekmečić, Danilo Basta i Aleksandar Pavković. Pravni fakultet u Beogradu i SANU organizovali su dva naučna skupa i objavile zbornike posvećene njegovom liku i delu: „Slobodan Jovanović u svom vremenu i danas” (1991) i „Slobodan Jovanović – ličnost i delo” (1997).
Slobodan Jovanović je rehabilitovan pre dve godine. Ima li njegovo naučno delo uticaj kakav zaslužuje?
Pomenute knjige o Slobodanu Jovanoviću i pravna rehabilitacija omogućili su da decenijama prećutkivano i nepoznato delo prof. Jovanovića najzad postane deo naučne, kulturne i političke baštine Srbije. Međutim, to nije nimalo lako. Jer, ličnost i naučno delo Slobodana Jovanovića bilo je prekriveno teškim pokrovom zaborava i ideološkim diskvalifikacijama. Više se i dalje vode tzv. ideološki sporovi o njegovoj ulozi u izbegličkoj vladi i on se i dalje optužuje kao srpski nacionalista i pobornik četničkog pokreta, nego što se njegovo naučno i literarno delo proučava, studira i postaje sastavni deo naše nauke i kulture.
Dragoljub Jovanović je pisao da malo ko u nas tako duboko veruje u veliku sudbinu i sposobnost našeg srpskog naroda kao Slobodan Jovanović...
Svoje stavove o srpskom nacionalnom karakteru Jovanović je sistematizovao u raspravi „Jedan prilog o Srpskom nacionalnom karakteru”. Ta rasprava je objavljena posthumno 1964. i ona ima testamentarni karakter. On nije bio nimalo zaslepljen, niti je podlegao apsolutizaciji nacije– nacija sama sobom ne predstavlja vrednost. Svoje analize je zasnivao na saznanjima i drugih (Dositeja, Vuka, Riste Radulovića, Jovana Skerlića, Jovana Cvijića). On se nalazi na toj liniji. Ono što je on zapazio i istakao u raspravi, to su osobine dinarskog tipa našeg čoveka koji je bliže definisao Cvijić. Ali, on je otišao korak dalje: jasno je video dobre osobine (rodoljubiv, osećajan, s razumevanjem za drugog), ali i mane dinarskog tipa (violentan, plahovit, žustar, nespreman na dogovor i kompromis, na postizanje cilja laganim putem a ne prečicom). Jovanović je zagovarao disciplinovanje dinarskog tipa (ne nasilno, politički, pedagoški) već da se njegove osobine oblagorode i učine produktivnim.
Vi ste jedan od retkih intelektualaca koji se nesebično trudi da u fokus srpske naučne misli vrati neke, na žalost, zaboravljene velikane.
Nakon decenija olovnih i vunenih vremena, krajem 80-ih godna XX veka, nas nekolicina na Pravnom fakultetu (Boža Marković, Dragaš Denković, Miodrag Jovičić, Momir Milojević, Danilo Basta, Dragoljub Popović) osetili smo potrebu da se okrenemo svojoj naučnoj baštini i u njoj potražimo oslonce budućnosti. U tom cilju smo počeli da obeležavamo na dostojan način značajne datume i godišnjice vezane za istoriju Pravnog fakulteta i znamenite profesore. Poznato je da su profesori beogradskog Pravnog fakulteta u XIX i XX veku u većini formirani na osnovu najboljih evropskih uzora. Oni su vršili prosvetiteljsku misiju u Srbiji: prenošelje kulturnih i naučnih dostignuća iz razvijenih evropsih zemalja u Srbiju. Kao obrazovani, moderni prosvetitelji, školovani u Evropi oni nisu samo Evropu uvodili u Srbiju, već su i Srbiju uvodili u Evropu. Ali, ne Srbiju, primitivnu, epsku, patrijarhalnu već jednu novu, čija se mladež školovala na najpoznatijim evropskim univerzitetima, onu u diplomatskim frakovima i za univerzitetskim katedrama. Lice jedne takve Srbije odnegovano i otmeno najbolje se vidi u korifejima (od Sterije i Dimitrija Matića, preko Živojina Perića, Slogodana Jovanovića do Tome Živanovića, Đorđa Tasića, Mihaila Ilića, Radomira Lukića i dr.) koji su kao lučonoše pronosili sveću slobode i nauke Srbijom i čiji su tragovi ostali do danas kao dragoceni beleg slobode u ovom delu Evrope.
Zašto smo i danas toliko skloni zaboravu?
Mi smo kao narod skloni nepodnošljivoj lakoći zaborava, koji i danas caruje Srbijom. Još gore, Srbi su vazda imali najgori odnos prema svojim najboljim i najmudrijim ljudima koje su, po pravilu, omalovažavali, progonili i osuđivali. Ovaj svojevrsni ostrakizam intelektualaca je preskupo koštao srpski narod i njegovu državu.
Anđelka Cvijić
---------------------------------------------------------
Savremenici o Slobodanu Jovanoviću
Prof. Dr jovica Trkulja i Marinko Vučinić priređivači su i knjige „Savremenici o Slobodanu Jovanoviću” koja je, kako kaže naš sagovornik, svojevrsni pledoaje za kritički odnos prema Slobodanu Jovanoviću.
– I idolatrija i divinizacija Slobodana Jovanovića su opasne. Naime, baš zato što je bio tako velik i neponovljiv, on ne zaslužuje da se prema njemu i njegovom delu odnosimo idolopoklonički, bez kritičkog i odmerenog stava. Otuda Jovanovićeva ličnost i delo nisu nikakvi idealtipski obrasci, već manifestacije jedne autorske ličnosti, te kao takvi podležu merilima kritičkog prosuđivanja.
[objavljeno: 29/12/2009]
.jpg)
