Izvor: Politika, 29.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kusturičin urnebes
U jučerašnjem "Njujork tajmsu" objavljena je kritika uglednog izveštača i kritičara Alana Rajdinga o premijeri opere "Vreme Cigana" Emira Kusturice. U tekstu pod naslovom "Opera sa stavom, gitarama i dozom Mejhema", poslatom iz Pariza, Rajding iznosi svoje oduševljenje Kusturičinom vizuelnom imaginacijom i visoko ocenjuje celu predstavu kojoj, sudeći po burnom aplauzu, proriče uspešnu budućnost. Tekst prenosimo u celini.
--------------------------------------------------------------------------
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Pariz, juna – Režiranje opera već duže vreme nije izazov za filmske reditelje. Roman Polanski i Vilijem Fridkin prvi su to učinili pre nekoliko godina. Entoni Mingela i Majkl Haneke nedavno su se i sami iskušali u tome, a i Vudi Alen i Dejvid Kronenberg uskoro će da se u to upuste. U svakom slučaju, reč je o ideji samih menadžera operskih kuća da dinamiku filma unesu (i, kako se nadaju, privuku novu publiku) u svoj standardni repertoar.
S druge strane, Žerar Mortije, direktor Pariske nacionalne opere, rizikovao je kada je pozvao srpskog režisera Emira Kusturicu da ovde stvori novo delo. Jednostavno, gospodin Mortije, koji će postati generalni menadžer i umetnički direktor Njujorške gradske opere 2009. godine, i od tradicionalno konzervativne publike zahtevao je da prihvati takozvanu cigansku pank-operu, sa pojačanim orkestrom, pop-ap dekorom, jatom gusaka i jakom dozom balkanskom magijskog realizma.
Sa "Vremenom Cigana", adaptacijom Kusturičinog istoimenog nagrađenog filma iz 1988. godine, na pozornicu Opere Bastilja uveden je idiosinkretički svet.
Bliži bučnom spektaklu nego lirskoj operi, stominutni šou u jednom činu drži se čvrsto, kako imaginativnom scenom tako i učinkom koji je proizišao iz alternacije narodne ciganske muzike i hard roka. Glasovi koji odzvanjaju kroz glasne zvučnike čine se nekako bližim glasovima muzičke komedije nego Mocartu ili Verdiju.
"Ova opera će biti onakva kakvom bi je zamislili montipajtonovci", rekao je novinarima Kusturica (52) tokom proba. "Ona je nekad parodija na operu, a nekada je autoparodija."
U izvesnom smislu, ona je upravo ono što bi poštovaoci Kusturice očekivali od ovog režisera, rođenog Sarajlije, tvorca filmova "Otac na službenom putu" i "Andergraund" koji su dobili glavnu nagradu u Kanu 1985. i 1995. godine, kao i "Crni mačor, bela mačka", "Arizona drim" i "Doma za vešanje", možda njegovog najpopularnijeg dela nagrađenog u Kanu.
Dakle, izgleda da se rizik isplatio, bar sudeći po ovacijama koje je u utorak doživelo premijerno predstavljanje Kusturičine pozorišne adaptacije ovog filma. I, ako se učinilo da je publika u Operi Bastilja bila mlađa nego što je uobičajeno, i to je deo zaloga koji je Mortije stavio na kocku: zakazao je, naime, 15 predstava, 50 odsto više nego što je norma, i prepolovio je cenu ulaznica u odnosu na ustaljenu.
Libreto koji je napisao Nenad Janković (Nele Karajlić) pojednostavio je zaplet filma, zlehudu ljubavnu priču između dvoje tinejdžera Cigana, Perhana (Stevan Anđelković) i Azre (Milica Todorović), kao i Perhanovu vezu sa Ahmedom (Janković), ljigavim seljakom koji se obogatio u Milanu tako što je kidnapovao cigansku decu i pretvarao ih u prosjake.
Perhan traži đavola kada sa Ahmedom odlazi u Milano, privučen obećanjima o brzom bogaćenju. Pri povratku u svoje selo, otkriva da je Azra zatrudnela sa njegovim ujakom koga ubija. Perhan se ženi Azrom, ali daje dete dalje, da bi nekoliko godina kasnije otkrio da mališan prosi u Milanu. Kada na kraju Perhan saznaje da je i njegova sestra postala jedna od Ahmedovih prostitutki, dolazi do opšte pucnjave u kojoj bina biva prekrivena leševima.
Napisana bez dijaloga i rečitativa, opera se peva na romskom jeziku sa francuskim titlovima, i odvija kroz niz celovitih scena a svaku od njih uobličava Kusturičina izvanredna vizuelna imaginacija. Iako je ovo prvi put da režira na pozorišnoj sceni, očigledno je da je Kusturici i te kako dobro došlo njegovo filmsko iskustvo u radu sa gomilom ljudi, od kojih su najupečatljivije bučne seoske svadbe.
Ni muzika opere mu očigledno nije strana. Jer, tokom dvadeset godina tokom kojih je snimao filmove, Kusturica je svirao gitaru u pank i tehno rok grupi "Zabranjeno pušenje". U ovom slučaju, desetočlani bend nalazi se u orkestarskom delu Opere Bastilja, koji deli sa Garbage Serbian Philharmonia koja, uprkos bizarnom imenu, koristi klasične muzičke instrumente.
Učinak kompozitora Dejana Sparavala, Jankovića i Kusturičinog sina Stribora ide od "umpa" ritmova, tipičnih za ciganske pesme i igre, povremeno isprekidanih solima električne gitare i rok muzikom, a veliki deo svega dovoljan je da ponese deo publike koja je tapšala u ritmu (svakako, prvi put u Pariskoj operi).
Ono što čini da ovaj šou teče glatko jeste raspoloženje koje podseća na ono u cirkuskoj prepunoj areni, sa kepecima, žonglerima, akrobatama i muzičarima koje povremeno prate traktor, karavani, seoske šatre što poleću sa tla, tri punjene ćurke i uvek prisutno (i upadljivo lepo vaspitano) jato gusaka. (Ivana Protić dizajnirala je scenu, a Nebojša Lipanović kostime.)
Kusturica povremeno projektuje odlomke iz filma, neki su iz "Doma za vešanje", ali i prikazuje poigravanje Roberta de Nira sa pištoljem u filmu "Taksista" Martina Skorsezea, čak i sekvencu sa nekadašnjim argentinskim fudbalerom Dijegom Armandom Maradonom u trenutku kada postiže slavni gol, iz Kusturičinog dokumentarca "Maradona".
Iz scena koje su snimljene u Milanu, impresivna je u pozadini fasada gradske katedrale, Duoma, iz koje izviru, plešući, kaluđerice i sveštenici. I to je mesto gde se odvija finalna scena: desetine karaktera (neki su ubijeni samo nekoliko minuta ranije), zakačenih za žice, podiže se i visi pored statua svetaca koje ukrašavaju katedralu.
Kada je zavesa pala, publika Opere Bastilja je odmah skočila na noge, pozdravljajući Kusturicu i njegov tim. I kako su dobar deo te publike činili poštovaoci Kusturice, Mortije je mogao da odahne sa olakšanjem. Jer, otkako je 2004. godine preuzeo Parisku operu, njegova naklonost ka šokiranju buržoazije donosila je koliko "uaaaa!" toliko i aplauza.
Ako se "Vreme Cigana" pokaže podjednako i opasnim ali i hitom koji će napuniti blagajnu, ono je svejedno ona vrsta šoua koji je Mortije morao da dovede u gradsku Operu. Gospodin Mortije voli da zakuva stvari, a gospodin Kusturica zna kako to da radi, kako na sceni tako i izvan nje.
Alan Rajding(Prevela sa engleskog A. Cvijić)
[objavljeno: 29.06.2007.]
