Izvor: Blic, 06.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Konjovićev Sombor'
'Konjovićev Sombor'
Galerija 'Milan Konjović'
Ponekad nam se dešava i da prednjačimo: Milan Konjović je svom Somboru darovao svoje slike_arhiva smeštene u galeriji koja nosi njegovo ime. Zbirka se svake godine uvećava novim poklonjenim delima i sada broji 1.060 slika, pastela, akvarela, tempera, crteža i tapiserija. Galerija redovno priređuje tematske izložbe umetnikovih radova, a trenutna je 'Konjovićev Sombor'. Pol Sezan, koji je za Provansu značajan >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koliko Konjović za Bačku, međutim, nije dobio svoju galeriju u Eksu. Iako je on svoj grad učinio poznatim širom sveta, a ne obrnuto, ovaj se oglušio o sličan omaž. Sombor je zahvaljujući Konjovićevoj galeriji, Gradskom muzeju, Galeriji 'Laza Kostić' i svom pozorištu ostao u nas retka probirljiva građanska sredina koja odoleva jeftinim trendovima.
Pred takav Sombor iznosio je Konjović svoj štafelaj od 1932. po povratku sa školovanja u Pragu, Beču i, konačno, u Parizu gde se uputio u tekovine upravo Sezana, oličene u kubizmu, fovizmu i apstrakciji. Nadahnut ulicama 'koje se grle' (njegovim rečima), fizionomijama meštana, kafanama, fijakerima, baroknim trgovima oivičenim arkadama i krošnjama bođoša. Slikao je Konjović, smelo, i crkvu - a spočitavalo mu se što zanemaruje graditeljske podvige nove vlasti. Ne praveći kompromise, iz viđene advokatske porodice, imao je odskočnu dasku sa koje je mogao da se posvećuje sebi i svojoj ravnici, upija evropske uticaje, ali ih i za čas odagna ako mu više po volji nisu. Način da ostane svoj, ne samo na svome, i autentičan, što je podstaklo da mu sliku 'Županija' (iz 1936) već 1937. otkupi, eto, baš jedan francuski muzej - u Grenoblu.
Sa varijacijama na temu vizantijske umetnosti počinje osamdesetih - vidi se i ta faza na ovoj izložbi. A razlog je, kažu, slutnja kosovske drame. Svenuo je sećajući se svojih predaka.
Krivo ogledalo
(Oto Oltvanji, Crne cipele, Samizdat B92, 2005)
Junak ovog romana, Marjan, je Srbin–Jugosloven od koga je tokom devedesetih, kako mu prezime (Popolac) kaže, ostalo samo pola čoveka: besposleni 'šljaker sa istorijatom bančenja' i domom u kojem je simbolično mesto ognjišta preuzeo televizor, on traži slobodu i zaborav u čitanju krimića. U novogodišnjoj atmosferi (karnevalskog brisanja granice između društveno prihvatljivog ponašanja i tabua), on se, otrovan životom i lošom literaturom kao don Kihot, preobražava u odvažnog i neodoljivog detektiva Bruna Kostića, upletenog u opskurni obračun na 'vrhu' Dedinja. Njegov ostvaren san o bekstvu iz mase 'obeščašćenih', otkriva pravo (groteskno) lice srpske kulturne i političke stvarnosti na kraju 20. veka: proslavljeni heroji su opsednuti poluljudi, glasovite dame su nafrakane bludnice, 'utoka, dobra lova i crne cipele' su atributi uspešne karijere, a tabloidi 'konstruišu ljudske duše'. Međutim, Marjan–Bruno je i na javi i u (ostvarenom) košmaru, marioneta: dok se u ulozi 'šljakera' prepustio inerciji koja ga je upropastila i kao društveno i kao privatno biće, on je i sa maskom detektiva pod vlašću 'nečastivih', dok ga sećanje na (napuštenu) porodicu samo delimično očovečuje; zato ishod njegove borbe između porobljenog i pobunjenog dela ličnosti, a ni grotesknog kriminalističkog zapleta (sa odbeglim 'haškim optuženikom' i kao zločincem i kao žrtvom), uopšte nije bitan.
Ovaj upečatljiv pokušaj društveno-političke kritike u formi 'okultnog trilera', sproveden je skromnim pripovedačkim sredstvima: autor se upušta u deskripciju zbivanja koja ne može da prenese (podražava) dinamiku događanja (naprotiv!), zadržava ulični rečnik (koji je do tada mogao biti opravdan samo uplivom junakove tačke gledišta) i kada prelazi na perspektivu sveznajućeg pripovedača, i tone u digresije koje ne razvijaju radnju.
Na granici mogućeg
Žan-Batist Molijer 'Učene žene', režija Jagoš Marković, produkcija Pozorište na Terazijama
Svojom najnovijom predstavom reditelj Jagoš Marković nije izneverio očekivanja. Molijerov logički paradoks, žene kojima su znanje, filozofija i misli mudrih ljudi važnije od svega, on interpretira na granici mogućeg. Reč je o maštovitom nizu još maštovitijih slika povezanih nesigurnim, i tlom u stalnom pokretu, (delovi scene se neprestano uzdižu i spuštaju) po kome se batrgaju 'učene' žene i neuki muškarci.
Pri tom, opširan opis razvojnog puta od zanesenosti do osvešćenja, koje će preći Filamenta, Armanda i Beliza, kao i glava ovog doma Krizal, reditelj svodi na osnovna mesta. Većina odnosa, čak i oni elementi koji toliko ističu komičnu prirodu ovih junakinja, uglavnom su mestimično naznačeni i smešteni u jedan megaokvir scenskog doživljaja. Najjači utisak vezan za 'Učene žene' jesu, naime, kostimi Božane Jovanović. Reč je o likovno najznačajnijim i značenjski najzanimljivijim kostimima uopšte viđenim na našim scenama ove sezone. Oni doprinose da scene obedovanja učenih, običnih i onih žena koje je život vezao za tu kuću imaju karakter grandioznosti i teško dostižne scenske lepote. Međutim, čak ni obilje izvrsnih rešenja, poput onog da u trenutku osvešćenja potisnutog muža i dominantne žene glumci efektno zamene pozicije (polove), Belizino krstarenje nebom u letećem balonu i osmatranje zvezda, sve to nije u dovoljnoj meri napunilo scenu.
Svedena do osnovnih mesta, ova predstava je, čini se, zahtevala i ubedljiviji ansambl. Igra Janoša Tota, Vladana Savića i naročito superiorno baratanje žanrom Radeta Marjanovića nije naišlo na odgovarajući odgovor Zinaide Dadekin, Ljiljane Stjepanović i donekle i Vanje Marković. Superiorna Mina Lazarević u ulozi Anrijete, devojke koja ne pati od želje za znanjem i koja uglavnom voli Klitandra, samo je pojačala taj utisak.
