Izvor: Politika, 13.Jan.2013, 14:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kolektivni ritual sećanja
„Dah teatru” predstoji gostovanje u čuvenom Odin teatru u Danskoj, i velika turneja po gradovima SAD
Beogradski „Dah teatar” ne zna za predah. Samo što je pred kraj prošle godine premijerno izveo predstavu „Snovi i prepreke” ovaj vredni umetnički tim uhvatio se u koštac sa novim scenskim izazovom.
„Dah teatar”, naime, uveliko radi predstavu „Prisustvo odsustva” pod vođstvom iskusne Dijane Milošević rediteljke i direktorke pomenute umetničke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << trupe, ali i završava neophodnu papirologiju za gostovanje u čuvenom Odin teatru u Danskoj, odnosno za veliku turneju po gradovima SAD.
Predstava „Prisustvo odsustva” će premijerno biti izvedena krajem maja u Beogradu, a bavi se nestalim ljudima, odnosno fenomenom pamćenja, tačnije pitanjem, nedoumicom, razmišljanjem: kako čuvamo sećanja na događaje i na naše najbliže, kako transformišemo ta sećanja i kako uopšte teška „pamćenja” mogu da se preoblikuju kako bi se život nastavio dalje.
Poseban fokus je na specifičnom pamćenju koje neguju žene, jer one najčešće imaju snage da nastave život, istovremeno ne dozvoljavajući da zaborav prekrije istinu. „Dah teatar” se, i inače, jako dugo bavi sećanjem i pamćenjem kao fenomenom, obuhvatajući i njihovu političku dimenziju, odnosno govoreći o važnosti sećanja i potrebi da se sećanjem ne manipuliše i da se ne zloupotrebljava.
– Mi se bavimo teatrom koji možemo okarakterisati kao laboratorijski, koji nije zasnovan na doslovnom dramskom tekstu. Naše predstave su zasnovane na izvesnoj vrsti scenarija koji može da ima dramsku podlogu, ali taj scenario kreiramo tokom rada na predstavi i zato se one rade mesecima. Konkretno za predstavu „Prisustvo odsustva” planiramo da intervjuišemo porodice koje su se suočile sa problemom nestalih ljudi. Nameravamo da komuniciramo i sa asocijacijama, udruženjima nestalih ljudi u regionu zato što su tokom devedesetih godina prošlog veka takve situacije bile vrlo često prisutne na ovim prostorima. Planiramo da idemo po gradovima Srbije, u Bosnu, Crnu Goru... želja nam je da odemo i do Kosova, da pokušamo da napravimo izvesnu vrstu preseka. Predstave za nas takođe predstavljaju kolektivni ritual sećanja, kaže Dijana Milošević prisećajući se da su se u jednom od prethodnih ostvarenja „Prelazeći liniju” koje su radili prema knjizi „Ženska strana rata” bavili ženskim ratnim pričama i da su vrlo brzo konstatovali da je najveća žrtva u svim ratova žena, bez obzira na etničko poreklo.
Ambiciozni „Dah teatar” planira i da nastavi rad na projektu „Nevidljivi grad” na kojem istrajava poslednjih nekoliko godina. Reč je o seriji predstava koje se izvode po autobusima, a koje se bave etničkim manjinama u našim, evropskim i svetskim gradovima i njihovim uticajem na kulturu i život sredine u kojoj se nalaze.
– Planiramo da nastavimo rad na ovom projektu sa kolegama iz Makedonije, ali ćemo uključiti i partnere iz Severne Irske i Kanade. Dakle projekat počinje da se razvija interkontinentalno, što govori o potrebi ljudi da su predstave koje govore o multietničkoj strukturi gradova rado viđene svuda u svetu. Da su potrebne svuda u svetu, sa druge strane njih prati niz događaja u formi radionica, okruglih stolova na temu ljudskih prava i kako živeti sa svojim različitostima. Ideja je aktuelna kako kod nas, tako i u jednom sređenom društvu kao što je Kanada gde ima mnogo emigranata. Aktuelna je i u Makedoniji zbog multietničnosti, ali i u Severnoj Irskoj gde je vrlo specifična situacija iz drugih razloga.
Kada je finansijska situacija u pitanju, to je kako kaže Dijana Milošević, ipak, najteža i najosetljivija tema. Valja pomenuti da „Dah teatar” traje pune 22 godine i da ga čini pet stalnih članova: Dijana Milošević, Maja Vujović, Sanja Krsmanović-Tasić, Ivana Milenović-Popović i Jugoslav Hadžić.
– Opstajemo tako što samoinicijativno radimo na prikupljanju sredstava, apliciramo razne projekte, igramo predstave, organizujemo radionice... U mnogim stvarima smo pioniri, iako je naša forma organizovanja vrlo prisutna u Evropi i u svetu. Moglo bi da nas bude više, posebno u menadžmentskom delu posla, jer smo istovremeno i umetnici i odgovorni za administraciju. Mislim da više neće moći da postoje pozorišta u kojima glumci ili reditelji nisu u stanju da pošalju makar jedno elektronsko pismo. Moraćemo svi da posedujemo različite veštine, da se napravi balans kako cela situacija opstanka ne bi pojela kreativni deo.
B. G. Trebješanin
objavljeno: 13/01/2013
.jpg)
