Izvor: Večernje novosti, 29.Nov.2015, 20:32   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Jelena Đokić: Uvek se može biti čovek

U FILMSKOJ i pozorišnoj godini koja je za nama jedan od značajnih tragova "pored puta" svakako je ostavila glumica Jelena Đokić - pre nekoliko večeri za ulogu Eme u melodrami "Smrdljiva bajka" Miroslava Momčilovića, premijerna publika u Sava centru ispratila je ovacijama. Ostvarenjem u kratkom, debitantskom filmu "Dok su oni leteli na Mesec" Boriše Simovića, koji je pokupio nagrade na velikim svetskim festivalima i pokazao se kao najuspešnija srpska produkcija u 2015, skrenula je pažnju >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << inostranih kritičara. Tu su i brojne ovogodišnje nagrade za ulogu u predstavi "Kazimir i Karolina" njene matične kuće, Ateljea 212 (Sterijina, "Veljko Maričić" na festivalu u Rijeci, "Ardalion" na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu...). Nedavno, Jelena Đokić briljirala je i u liku Blanš Diboa u predstavi "Tramvaj zvani želja", koja je premijerno izvedena u Zvezdara teatru. Kako kaže, za "Novosti", najveće uzbuđenje za nju ipak je film "Smrdljiva bajka", koji je upravo stigao na repertoar naših bioskopa. - Lik Eme je fenomenalni izazov kakav glumica u srpskom filmu ne dobija često. Gubitnica odbačena od svih, koja živi u kanalizacionoj šahti, a alkohol joj je jedini prijatelj i saučesnik u životu dok ne sretne svoju ljubav, beskućnika Momu, takav je lik koji, kad ga prihvatiš, prosto kažeš sebi "grizi metak bejbe". Ne razmišljaš ni o čemu drugom, osim što se trudiš da budeš najbolji što možeš. Prelomila sam u startu da će to biti ambijent deponija, smetlišta, šahta, napuštene, prljave uništene fabrike, i sve ostalo što se vidi u filmu. Odlukom da budem deo te priče progutala sam sve to što nosi uloga Eme. Posebno mesto u svemu tome pripada mom partneru Žarku Lauševiću, koji igra Momu. * Kako ste doživeli saradnju s Lauševićem, glumcem koji je mnogim svojim ulogama obeležio jugoslovenski i srpski film? - Bilo je vrlo prijatno raditi s njim, ranije ga nisam poznavala, a ja se uvek prepustim kada neko novi dolazi u moj život, i dozvolim mu da se predstavi kakav je sada. Ne zanima me kakav je bio i kakav će biti, niti šta o njemu misle druge kolege. Žarko i ja smo jedno drugom "ušli" pod kožu još na samom početku rada, a pripreme su dugo trajale, probali smo svaki delić scenarija, i kroz taj rad smo se međusobno upoznavali. U filmu su teške scene, prljavština, smetlište, kontejneri, kupanje sa Žarkom u hladnoj fontani... Ali, ništa od toga nisam osećala zbog te prevelike količine adrenalina koji me je "spucao" kad smo u aprilu počeli snimanje. Nisam ni spavala od uzbuđenja, samo sam se plašila da se ne razbolim i da ne mogu da završim posao kako treba. Žarko je bio moja podrška i divan partner, i mnogo mi je pomogao da Ema i Moma budu ovakvi kakvi se vide i filmu. * Film nosi i gorčinu, i težinu, i metaforu na društvo danas koje je surovo prema gubitnicima. Ali, usred tog smrada života dešava se ljubav čistija i iskrenija od mnogih koje vidimo oko nas. Da li je to ipak samo bajka? - Pored tog dramskog žanra kojim je film negde uokviren, meni je vodilja za stvaranja mog lika, ali i Žarkovog, bilo upravo to buđenje čoveka u čoveku, i mislim da je "Smrdljiva bajka" priča o ljudskosti. Momenat kada oni koji su odustali od sebe i od svog života počinju da osećaju empatiju i brigu za drugog čoveka, i postaju ljudi. Ako se to desilo s likovima poput ova "dva pacova" koje vidimo s početka filma, mislim da je takvo očovečenje moguće da se probudi u svakom od nas. To je, po meni, i ta plemenita vodilja filma "Smrdljiva bajka". * Da li vas je Ema, kojoj je alkohol jedina "anestezija" na bol zbog gubitka deteta možda i lično negde "udarila" u srce? - Pored toga što mi je prosto glumački bilo zanimljivo kako se u nekome do te mere može poništiti svaka volja, i svaki osećaj za život, ono što me je "probudilo" dok sam čitala scenario i za šta sam se uhvatila jeste kako jedna takva "ljuštura" postaje čovek, i postaje žena. To su prosto neke topline koje mene uvek privlače. U nekome ko uopšte ne živi, kao što je to slučaj sa Emom, otkrivamo nešto čudesno. Ema je mlada žena, ona nije digla ruku na sebe, samo je digla ruku od sebe, život joj se svodi na to što čeka da on prođe, a u njoj se ipak skriva toliko dobrote. * Šta vam je i lično donelo iskustvo sa ovim filmom - da li možda drugačije gledate na beskućnike? - Pešak sam, u sva pozorišta kad odlazim na predstave ili na probe idem tako što šetam, pa sam i vrlo svesna naroda koji je na ulicama. A to nije narod koji se gleda po kafićima, restoranima i bilo kojim ustanovama. Ono što mogu da primetim, nažalost, jeste sve više ne samo beskućnika, nego i nekog našeg starog građanstva koje je potpuno pogubljeno i ostavljeno. Mislim da je danas ovde najteže biti deo stare populacije. To su neki ljudi potpuno prepušteni samima sebi, i ako se nečega bojim, bojim se - biti stara u Srbiji. * Tu je i kratki film "Dok su oni leteli na Mesec". To je takođe ljubavna priča, i takođe se dešava u ambijentu koji odslikava jedno naše društveno i političko vreme. - I to je vrlo neobičan scenario, i zanimljivo je da sam se prvi put našla u toj kratkoj formi, a desilo se da film ima tako bogat život na svetskim festivalima. Boriša Simović bio je vrlo iskren kao reditelj u toj priči, a ponudio mi je ulogu neke fatalne, vamp žene, iako se nikada do sada nisam pronalazila u takvom liku. Sve je tako nekako bilo pomereno - radnja filma događa se kada je "Apolo 11" sleteo na Mesec. I dok svi prate TV prenos, jedna žena i jedan čovek, za razliku od ostatka čovečanstva, obuzeti su svojim susretom i međusobnim zbližavanjem. Oni se poznaju iz preduzeća u kome rade, ali zbog predrasuda nikada ranije nisu razgovarali - oboje su čuli da je onaj drugi doušnik, odnosno potkazivač za državnu službu. Ipak, tokom tog jednog dana oni su poverovali jedno drugom, prosto su skinuli maske i pogledali se u oči. Bili su ono što jesu, a ne ono što drugi pričaju o njima. * Dobili ste značajna filmska i pozorišna priznanja. Imate li osećaj da ste možda ostvarili svoju profesionalnu bajku? - Mislim da je moj posao bajka - gluma mi pruža iluzornu slobodu kakva postoji samo u bajkovitim pričama. To jesu neku ugovoreni okviri u kojima stvaram i dejstvujem, ali to su okviri koji mene i razbolevaju i leče u isto vreme. Zato sam i najjeftinija glumica, jer svoj posao mnogo volim. PISMO ISPOD VRATA * OVO je jedna od vaših najuspešnijih pozorišnih sezona. Jeste li se nadali tolikim nagradama za ulogu u predstavi "Kazimir i Karolina"? Sada sve izgleda čarobno, zato što je cela priča oko te predstave počela toliko nepretenciozno, kao neko "pismo ispod vrata". Jedino je rediteljka Snežane Trišić, koja je tako pametna i darovita, vrlo jasno znala šta hoće da napravi sa tom predstavom, i sa takvom glumačkom podelom. Ona je bila voljna da uleti u sve, zato se i iznedrio jedan takav "mali biser", koji se video odmah na premijeri. Neki su čak bili i iznenađeni što im se "Kazimir i Karolina" dopadaju, a onda su sledili festivali, što kod nas, što u regionu, i sa svakog smo dolazili s nekim nagradama. Ponekad mi se čini da ni nama koji je igramo nije baš sasvim jasno šta je to tako posebno u toj predstavi, osim što se pre svega vidi velika volja i želja glumaca koji izgaraju na sceni.HERPES I ČMIČAK U OKU * IGRAJUĆI Emu ostvarili ste snažnu i autentičnu transformaciju, koja se takođe ne viđa baš često na filmu. - Ništa mi nije bilo teško da uradim, bila sam spremna da čak budem još drastičnija u transformaciji - htela sam potpuno da ošišam kosu, ali mi Momčilović i Žarko to nisu dopustili. Imali smo fenomenalne šminkerke iz Bugarske, koje su nekim sitnim detaljima, poput herpesa ili čmička na oku ispele da još više doprinesu uništavanju moje spoljašnosti. Vrlo je zanimljivo u jednom kostimu, i sa jednim konstantnim izgledom, napraviti toliko veliku promenu Eme od početka filma do kraja, i da to bude dokumentaristički pristup, uverljiv u smislu da to jeste moguće, iako je bajka - da jedna žena koja je odustala od sebe, na kraju prihvati sebe ne samo kao nečiju ljubav, nego da čak preuzme i odgovornost da bude nečija majka. Mislim da se sa tako teškim zadatkom na filmskom platnu nisam susrela, pogotovu ako u celom filmu imam svega pet rečenica.

Nastavak na Večernje novosti...