Izvor: Blic, 09.Jan.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I od ružnog lepo
I od ružnog lepo
Itinerer kritike o Antoniju Kanovi kome su posvećene dve antologijske izložbe, u Basanu i Posanju, s impozantnim katalogom 'Skira', beleži okrutne izjave, kao što je Roberta Longija koji je tvrdio da je ovaj vajar 'umetnik rođen mrtav', ili autor bezličnih nadgrobnih spomenika. Na sreću, postoje i drugačija mišljenja, kao što je čuvenog rimskog profesora Đulija Karla Argana (čiju studiju 'Moderna umetnost' planira da objavi naš 'Klio') koji rasvetljava >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << genijalnu intuiciju umetnika: 'Više ne važi stereotip o Kanovi kao ne-umetniku koji je poslušno sledio Vinkelmana u studiji i imitaciji antike. U suštini bio je nežan i osetljiv, samo naizgled hladan zbog perfekcije kojoj je težio, a što je u baroknom modelovanju bio zakon'. Reči su kojima Argan zapravo odgovara Lionelu Venturiju na njegov negativan stav o neoklasicimu uopšte: 'Slepo verovanje u grčko-rimska pravila sugerisalo je umetnicima udaljavanje od savremenog života što je za sve bilo fatalno'. Venturi zaboravlja da su veliki romantičari proživljavali grčko-rimsku antiku radi nostalgije, kao uostalom i David kome to niko ne prebacuje.
Za Kanovu, statue su imale jedno jedino ime - ime onoga koga predstavljaju, a to su bili Paolina Borgeze, Eliza Bonaparte i najčešće Napoleon. Ali, samo u njegovoj viziji. Jer, retko kada bi ih prikazivao onako kako zaista izgledaju. Noblesse je bio njegov prerogativ!
Antonio Kanova je zapravo u mermeru glorifikovao poznate ličnosti. U tom smislu storija o Minervi je gotovo groteskna. Nije poznato kako je napuljskom kralju Ferdinandu IV palo na pamet da ga Kanova izvaja kao žensko božanstvo! Ili slučaj najlepše žene Francuske toga doba, čuvene Žilijet Rekamije - koju je kao Madam ovekovečio David. Kad je doputovala u Rim, 1813, Kanova joj je predložio da je vaja. Ali, probno 'snimanje' nije uspelo: uobražena Madam Rekamije nije htela da pokaže svoju ne naročito lepu bistu.
Epizoda o Žilijet Rekamije iz Kanovine radne biografije posebno je poglavlje jer na neki način naslućuje romantizam. Žilijet nije prikazana kao boginja sa Olimpa - što bi se od Kanove očekivalo - već kao zaobljena rimska matrona. Njen legendarni vrat, dugačak i suptilan - kakav joj je dao David - u Kanovinom delu postao je kratak i težak. Izvesno, Madam Rekamije više nije bila devojčurak od deset godina ranije, ali zaljubljenom Kanovi ovog puta idealizovanje lika nije bilo potrebno. Sve što je nju činilo - za njega je bilo lepo!
Možda nema skulpture - kažu danas kritičari - koja kao Kanovina zahteva da se gleda sa 360 stepeni. 'Treba se kretati oko nje, uhvatiti svaki vid ravnoteže i fine nijanse koje je čine savršeno izbalansiranom iz svakog ugla, a to je mogao samo umetnik koji je s naučnom rigidnošću studirao ljudski lik bez obzira je li ga predstavljao kao Psihu, Amora, Nimfu, Adonisa, Veneru, ili ženu koju je voleo...', piše italijanski 'L’Espresso'. M. M.
