Izvor: Blic, 15.Feb.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glavni promet u „sivoj zoni“
Klimav je sistem umetničkog tržišta na relaciji umetnik - alerija/kolekcionar - kupac. Šta učiniti da se reguliše? Sagovornici „Blica" su Borka Božović, direktorka Galerije „Haos", Slavko Timotijević, urednik magazina „Fama", Ljilja Tadić, na čelu Galerije „Zvono", i umetnik Saša Pančić.
- Iz ugla umetnika, tržište umetničkih dela kod nas ne postoji u pravom smislu, kao što ne postoji ni profesija umetnika. Umetnici su oporezovani po više >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << osnova, a umetničko delo se rangira kao patika. Za razliku od proizvođača patika, umetnik, međutim, ne može da uzme kredit da bi dalje ulagao u svoj rad - kaže Saša Pančić.
Cenu svog dela umetnici sami formiraju u odnosu na generaciju, kolege, veličinu dela, i minimalnu egzistenciju.
- Kada sam nedavno prodao četiri svoja crteža „Telenoru", napravio sam realnu procenu i nagađanja nije bilo - dodaje Pančić. - Poslednjih nekoliko radova koje sam prodao otišlo je u domove mlađih biznismena koji pripadaju gornjoj srednjoj klasi, koji se nisu obogatili na talasu privilegija, ali kupaca koji gledaju sajtove, obilaze izložbe, konsultuju arhitekte za opremanje stanova, vrlo je malo.
Slavko Timotijević skreće pažnju na to da se zapravo sve zna, ali da se javno lamentira nad navodnim nepostojanjem tržišta, dok se intimno priželjkuje neki poslić u sivoj zoni.
- Iza te magle postoji jasno tržište podeljeno na tri sektora: fiskalno, sa najmanjim prometom, sivo, koje obuhvata 90 odsto robnonovčane razmene, i državno, gde se povremeno desi značajan otkup. Na vaše pitanje šta bi trebalo ustanoviti da bi se tržište regulisalo odgovoriću po tačkama.
Prvo, zakon po kome se investiranje u umetnička dela odbija od poreza. Tu naša država izgleda zateže jer ne želi da se liši nijednog dinara. Novac koji bi umetniku legao na račun, omogućio bi mu kredit, kartice, investicije, jednom rečju izlazak iz tame boemštine.
Drugo, kao što je država sprečila ulično dilovanje deviza, tako bi problem sivog tržišta mogao biti rešen otvaranjem brojnih galerija pod uslovom da ih vode stručnjaci (istoričari umetnosti - kao što farmaceuti vode privatne apoteke). Jedna od ideja da se ova scena prodrma jeste i davanje istoričarima umetnosti postojeće galerije u privatno vlasništvo, na mandat. Treće je međunarodno tržište, četvrto relevantan časopis. Bez toga, hteli mi to ili ne, sve ostaje na nivou privida.
Slično razmišlja i Borka Božović koja se zalaže da i sama država posluži za primer i da prilikom otkupa ne zaobilazi galerije (jedine institucije koje imaju pravo da prodaju likovna dela), već da preko njih kupuje.
- Ovako, nabavkom direktno od autora, bez plaćanja galerijske provizije onemogućavaju regularan rad galerijama - napominje Božovićeva i skreće pažnju na to da kad je reč o autorima koji više nisu među živima, cene se formiraju uglavnom uz posredstvo art-dilera na crnom tržištu i donekle na aukcijama.
- U poslednjem gradskom otkupu dela savremenih autora, mogu se uočiti znatne razlike u cenama onih koji se predstavljaju ili doživljavaju kao trendovske pojave i onih koji ne pripadaju nikakvom omiljenom ili neomiljenom klanu ili kružoku.
Ljilja Tadić tvrdi da nisu čvrsta pravila poslovanja i da nema konsekvenci ako ih neko prekrši.
- Svi se radije drže izreke: „Pravila su tu da bi se kršila". Moja galerija je prva privatna koja je napravila pravilnik za umetnike: umetnički rad u svakom momentu i na svakom mestu mora jednako da vredi - u ateljeu, galeriji, prilikom otkupa ili van zemlje. To je osnovni korak ka ozbiljnijem bavljenju ovim poslom i formiranju tržišta. Otkup na nivou grada je fantastično polazište i jedino će imati smisla ako svi otkupljeni radovi budu pokazatelj za buduće prodaje. Hoću da verujem da dolazi vreme profesionalizma.
Svi naši sagovornici se slažu da je međusobno poverenje baza da se reguliše tržište umetničkih dela. Ali i još nešto: samopoštovanje.
- Nekome ko dođe u moj atelje ne mogu da ponudim drugačiju cenu od one koju sam npr. rekao „Telenoru" - kaže Pančić. - Ispašću neozbiljan i odbiti sledeće kupce. Ne isplati se praviti takve kalkulacije na duže staze, a svi mi, umetnici, želimo da trajemo kroz svoj rad i živimo od njega.
Najtraženiji umetnici
Borka Božović („Haos"): Petar Lubarda, Leonid Šejka, Dado Đurić, Dimitrije Popović, Peđa Milosavljević, Cuca Sokić, Uroš Toškovića, Marko Čelebonović...
Ljilja Tadić („Zvono"): Nikola Savić, Nikola Pešić, Igor Marsenić, Nikola Kolja Božović, Simonida Rajčević, Boris Kandolf i Filipa Radonjić.
„Blic" (iz uvida u kataloge gradskog otkupa za 2007. i kolekciju „Telenor"): Mrđan Bajić, Raša Teodisijević, Zdravko Joksimović, Gabrijel Glid, Uroš Đurić, Mihael Milunović, Dejan Kaluđerović...
.jpg)
