Izvor: Politika, 01.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde god kreneš – DNK
Zašto fizičari moraju da se bave pozorištem, koja je veza nauke i umetnosti, da li je ruža najlepši cvet, za naš list objašnjava Jurij Nečiporenko, ruski pisac, naučnik i kulturolog
Jurij Nečiporenko, ruski pisac, doktor biofizike, stručnjak za DNK, profesor na Univerzitetu Lomonosov i kulturolog učestvovao je na ovogodišnjem 32. međunarodnom susretu prevodilaca u Beogradu. Iskoristili smo priliku za razgovor sa intelektualcem renesansne svestranosti koji, pričajući >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o svojim interesovanjima, našim čitaocima najpre približava vezu dezoksiribonukleinske kiseline i estetičkog pogleda na svet.
– DNK je vrlo lepa struktura koja se sastoji iz dve niti u međusobnom prepletu, koje liče na muški i ženski princip. Ja proučavam teoriju DNK i način na koji je ona organizovana. DNK određuje postojanje čoveka, njegove gene, razvoj i kulturu, a opis njene građe u izvesnom smislu podseća na opis sveta uopšte. I zbog toga teoretičar radi kao pisac. On pravi i istražuje modele, a najvažnije je izgraditi lep model. Predstave o estetici prostiru se na ceo svet (auditivni, naučni, literarni). I teoretičar koji se bavi biofizikom i kritičar koji se bavi poezijom čine slične stvari. Oni procenjuju lepotu, i trude se da to ispričaju drugima. Ja činim isto...
Erudita Nečiporenko na Lomonosov univerzitetu predaje i psihologiju novinarstva, i pozorišnu umetnost studentima fizike. Objašnjava da studenti fizike imaju veoma razvijenu racionalnu stranu mozga, i vrlo nerazvijenu onu drugu, emocionalnu.
– Nastojimo da studenti postanu univerzalnije i harmoničnije ličnosti zato što je fizika veoma teška i stroga nauka. Ako čovek nema pojam o lepoti, ne može da se bavi fizikom jer će u tom slučaju napraviti bombu koja će uništiti čovečanstvo. Važno je da u estetskom smislu razvijemo fizičare kako oni ne bi činili ništa opasno. Akademik Saharov je prvo napravio hidrogensku bombu i predložio da se ona baci na Ameriku, a onda rekao da se treba predati Amerikancima. Da se kao student bavio umetnošću, ne bi se tako naglo bacao iz jedne krajnosti u drugu, kaže gost 32. prevodilačkih susreta. Za razliku od nuklearnih, Nečiporenka pitamo za drugu "opasnost", i njegov stav o temi prevodilačkog skupa – "mogu li mali jezici opstati u eri interneta".
– Konstantin Leontjev kaže da je bogatstvo života u njegovoj složenoj raznovrsnosti. Svaka mala kultura je kao jedan cvet i ne smemo da je izgubimo. Moramo da čuvamo i kamilicu, i jorgovan i razno drugo cveće. Niko ne može da im zabrani da postoje i da kaže da treba gajiti samo ruže jer su one najlepše i najskuplje za prodaju. I stara poslovica kaže: "Neka cveta hiljadu cvetova". Isto je sa jezicima. Čovek može da se odrekne svog sopstva (jezika kao prvog elementa identiteta), i da izvršava tuđe zadatke, ili da postane svestan sebe i komunicira sa svetom na istom nivou. Da sačuva svoj identitet i da ga ne pojednostavi. To je izazov koji pred nas postavlja globalizacija.
Deo rešenja Nečiporenko vidi u načinu obrazovanja...
– Da bi otišao u inostranstvo, čovek prvo mora da se formira kao ličnost. Brucoš koji ode u Ameriku gubi svoj način mišljenja i više ne može da ga vrati. Ako na usavršavanje ode čovek koji je diplomirao ili je magistar, on sa drugima komunicira na ravnoj nozi. Njemu nude da objavljuje knjige, vodi laboratoriju, da diktira sopstvene uslove a ne da se potčinjava. Ovo nije moguće rešiti na državnom nivou jer je reč o ličnom izazovu svakog pojedinca, kaže Nečiporenko dodajući:
– To zavisi i od određenja čoveka. Kako shvatate šta je to čovek. Petrarka je govorio da definicija čoveka podrazumeva napore koje on stalno mora da čini da bi bio čovek. Čim potreba za naporima nestane, on postaje sita životinja i više mu ništa nije potrebno. Da nije kulture i dalje bismo trčali goli i tukli se oko žena, a pošto ona ipak postoji, možemo da se dogovaramo.
Ukoliko se jedan narod uzdigne u tim naporima, da li će tada slika koju drugi imaju o njemu biti jednaka onoj koju on ima o sebi?
– Eto veze sa problemom prevoda. Da bismo se razumeli treba da imamo mnogo zajedničkog i malo različitog. Muškarac i žena se dovoljno razlikuju i po tome intrigiraju jedni druge. Razlika stimuliše interesovanje. Zato i postoje zagonetni biološki zakoni, pa neki ljudi prema drugima osećaju simpatiju a drugi ne. Isto je i sa narodima i to treba uvek imati na umu. Na Susretu prevodilaca neko je rekao da ukoliko narodi ne bi poznavali književnost svojih suseda, ne bi mogli da utiču jedni na druge, kaže Nečiporenko koji je u Beograd došao kao predsednik Društva prijatelja Gajta Gazdanova, pisca koji se pojavio kao figura koja spaja naše dve zemlje. – Kroz Gazdanova sam video Srbe. Gazdanov glasa za plemenitost i viteštvo, a to su osobine koje vi cenite. Posle Rusije, Srbija je jedina zemlja u kojoj su objavljena njegova Sabrana dela (prevod Duško i Zorislav Paunković, izdavač "Paideja"), i ispada da percepcija Gazdanova na Zapadu ide preko Srbije.
Naučnik razgovor završava u svom stilu, ne odolevši da opet pomene DNK. – Treba pronaći tu proporciju sličnog i nepoznatog, simpatije i tajne koja uvek mora da postoji, jer je nemoguće sve shvatiti. Kao što je rekao junak jednog romana: "Mi možemo da shvatimo ženu samo pet procenata, ako budemo imali mnogo sreće..."
Mirjana Sretenović
[objavljeno: 01.06.2007.]
