Izvor: Blic, 29.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fudbina
Fudbina
Gledanje fudbala na televiziji nesumnjivo je vrsta rituala čiji bi terapeutski smisao mogao biti mnogo efikasniji ako bi se gledaoci ponašali kao ono što jesu – bezbedni konzumenti – a ne kao ono što nisu: učesnici. Nerviranje i uopšte preterano emocionalno angažovanje zbog fudbala (ili bilo kog drugog sporta, odnosno, bilo čega drugog u virtualnoj realnosti) još je i moguće razumeti na stadionu, gde miris protivničke krvi postaje jači, ali u kombinaciji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sa udobnošću televizijskog doživljaja deluje nekako suprotno osnovnoj ideji piva i igara. Televizijski gledalac fudbala trebalo bi, zapravo, da ima superioran stav, da se - zahvaljujući činjenici da ne mora ni prstom da mrdne da bi se sve dešavalo pred njim i samo zbog njega – izdigne iznad situacije i, s punim pravom, zahteva svoju zabavu. Umesto toga, on pristaje da, standardnom prevarom 'viših interesa' bude ujedinjen u globalno fudbalsko klupko, u kome se, za vreme utakmice, ili, još svečanije, velikih takmičenja od kojih najnovije, iako nije počelo, već kreće da topi mozak, zaboravljaju sve razlike i svi postaju jedna svest, jedno stopalo u kopački i jedna masa.
U tom smislu, iz reklamnih tepih-bombi kojima smo u poslednje vreme zasuti, dubljom simbolikom izdvaja se animirani spot u kome su, dok lopta veselo leti terenom, zločinci (razne vrste ljudi) i žrtve (miš, pile, drvo, drugi ljudi) spojeni u iskrenom i dirljivom zagrljaju pomirenja, predavanja i jednakosti. Svi bezbrižno i očajno navijaju, ne primećujući, ili, još bolje, odbijajući da primete – jer šta bi imali od toga - da ključevi za navijanje vire upravo iz njihovih leđa. Takva je fudbina sveta.
Najvažnija umetnost
Nimalo slučajno, češki filmski istoričari i analitičari, Mira i Antonjin Lim, iskoristili su poznatu i nekada rado navođenu Lenjinovu'misao', da je film 'za nas navažnija umetnost'. Lenjin je time pouzdano nagovestio epohu cenzure, ideoloških pritisaka i progona u tzv. socijalističkom svetu, a to su na svojoj koži surovo osetili i autori opsežne studije 'Najvažnija umetnost – istočnoevropski film u dvadesetom veku' (izdavač: beogradski Klio, prevela sa engleskog Maja Ilić, 510 str.). Oni su posle ulaska sovjetskih tenkova u Prag l968. otišli u izgnanstvo, odakle se, iz nekih razloga, još nisu vratili.
Reč je o pionirskom, kapitalnom poduhvatu, bez premca po obuhvatnosti i kulturološkim implikacijama, u kojem su s posebnom pažnjom istražene kinematografije ovog dela sveta, od kraja drugog svetskog rata do pada Berlinskog zida. Limovi su svaku posebno istražili, osim Albanije (slutite zašto).To je u suštini neobrađeno područje, a pad Berlinskog zida označio je promenu režima i raspad državnih zajednica. U svim ovim zemljama, uključujući i jugoslovenske prostore, zatvorena je jedna kulturna epoha, koja je na filmskom polju ostavila, uz sve nevolje i povremeno tragične događaje, niz veličanstvenih ostvarenja.
Ova knjiga izdašno podseća zaboravne i novokomponovane ideologe jednoumlja, da su u ovom delu sveta stvarali, između ostalih, Andžej Vajda, Kšištof Kješlovski, Aleksej German, Andrej Končalovski, Miloš Forman, Ištvan Sabo, Bela Tar, Saša Petrović, Dušan Makavejev, Živojin Pavlović... Takva mera se teško dostiže.
