Izvor: Politika, 16.Jan.2012, 23:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Eksperiment umetnika u krizi
Incident koji je doživela moja glumica Li Na Jung koja umalo nije poginula zbog loše obezbeđenih vešala za scenu, kod mene je izazvalo kreativni prekid i užasnu grižu savesti
5. KUSTENDORF
Mećavnik, Mokra Gora – Međunarodni filmski i muzički festival na Mećavniku u Mokroj Gori, 5. Kustendorf, počeće večeras ceremonijom otvaranja kojoj će prisustvovati ministar za kulturu Srbije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Predrag Marković, domaćin festivala Emir Kusturica, francuska glumica Izabel Iper, direktor Kanskog festivala Tjeri Fremo, američki nezavisni stvaralac Ejbel Ferara i kultni korejski reditelj Kim Ki Duk (1960), kojem je posvećen jedan od ovogodišnjih omaž-programa i priređena retrospektiva.
Ovaj nekadašnji „loš momak” korejskog filma, jedan od najplodonosnijih stvaralaca današnjice koji ima običaj da snima i po dva filma godišnje, predstaviće autobiografski dokumentarni film „Arirang” sa kojim je pobedio na poslednjem Kanskom festivalu u programu „Izvestan pogled” i odmah posle večerašnje projekcije održati svoju majstorsku radionicu.
Studenti filma iz celog sveta i gosti festivala suočiće se i sa promenjenim imidžom korejskog autora, još od sredine devedesetih poznatog po svom kačketu. Današnji izgled Kim Ki Duka više priliči monahu, ali i za to postoji razlog. Posle filma „San”, 2008. godine, ovaj scenarista, reditelj, producent, glumac i montažer, na čak tri godine sklonio se daleko od očiju javnosti u jednu kolibu u korejskim brdima gde i jeste živeo pravim iskušeničkim životom. Kao posledica samotništva, u 2011. godini, rodila su se čak dva nova filma: „Arirang” i „Amen”...
Trogodišnju samoizolaciju u prirodi kao vid samokažnjavanja, priliku za suočavanje sa samim sobom i slom koji ste kao umetnik doživeli, što se sve vidi u autobiografskom „Arirangu”, neki su u Koreji doživeli kao još jednu vašu ekscentričnost?
Takvi vrlo dobro znaju šta se dogodilo tokom snimanja mog prethodnog filma „San” i koliko me je slomio incident koji je doživela moja glumica Li Na Jung. Umalo da nije poginula zbog greške moje tehničke ekipe koja nije dovoljno obezbedila vešala za scenu u kojoj je ona trebalo da se obesi. To je kod mene izazvalo i emotivni i kreativni prekid i neku užasnu grižu savesti i pokrenulo želju za samoćom koja bi mi omogućila susret sa samim sobom i terapiju samoizlečenja.
Korejski filmski analitičari kažu i da je uzrok vašegtrogodišnjeg odsustva iz civilizacije i u tome što vas je napustio verni producent i da ste to doživeli kao izdaju?
U video-ispovesti kakav je „Arirang” ja sam to i rekao. Osećam se jadno zato što je on, moj prijatelj, potpisao ugovor za veliku producentsku kompaniju jer nije mogao da odoli iskušenju kapitalizma.
Svi koji su gledaju ovaj vaš film u kojem ste vi radili bukvalno sve, suočiće se sa veoma neobičnim i originalnim vidom vaše samoterapije samoizlečenja?
Film traga za iskustvima u ovom mom periodu krize. Sada sam mirniji u odnosu na prethodne tri godine, usred sam samoizlečenja, tako da se može reći da sam ja lekar. Ali, ja i ne želim da budem savršeno izlečen. Snimanje filma je, na neki način, vrsta bolesti.
Je li ta bolest zarazna?
Svestan sam da bi moji filmovi mogli da proizvedu mnoge pacijente i da bi, u tom smislu, to mogao da bude veliki zločin. Verujem da bi negde moglo da bude ljudi koji su se promenili zbog mojih filmova. Imam unutrašnje sukobe na tu temu.
U filmu i pevate, oplakujete u pesmi svoje srce, pijete, psujete...
Pevam: „Ja sam najsrećniji kada snimam filmove, ali đavoli pokušavaju da me spreče da ih stvaram”.
Zapadni svet vas veoma voli, razume i poštuje, više je nerazumevanja u vašoj Koreji? Zašto?
Nisam zanimljiv korejskoj filmskoj industriji koja proizvodi ogroman broj filmova o smrti, seckanjima sekirama i krvavim ubistvima, dok se ja bavim za njih dosadnim egzistencijalističkim pitanjima života i ne podvlačim jasnu razliku između života i umetnosti. Mene su u Koreji nagradili za osvajanje nagrada na inostranim festivalima. Ironija.
Da li je i vaš film „Amen”, viđen u San Sebastijanu, nastavak vaše „terapije” i još jedan pokušaj traženja odgovora na egzistencijalni problem?
Posle Kana i premijere „Ariranga”, vratio sam se u Pariz gde sam devedesetih studirao likovnu umetnost, grad svetlosti i greha i tamo snimio „Amen”. Postoje zajednički elementi u ova dva filma u kojima tragam za nekim odgovorima i koji su neka vrsta osećaja da živim svoj život gledajući stvari koje ne razumem.
I ovi su filmovi gotovo nemi filmovi, zašto je tišina tako važna u vašem filmskom opusu?
U mojim filmovima postoje ljudi koji ne pričaju jer su duboko ranjeni. Njihovo poverenje u druge ljude je uništeno, tako da nisu u stanju da komuniciraju.
Još jedna vaša tema je ponavljajuća u „Amenu”, a to je viktimizacija žena, ovogputakroz priču o silovanoj devojci i njenom neželjenom materinstvu. Nudite pristup koji izaziva polarizaciju u javnosti i iritira feministkinje?
Mogu da prihvatim kritike, ali ja sam muškarac-reditelj i to je kako ja vidim temu ženske žrtve. Naše društvo nameće kazne ženama-žrtvama ali ih istovremeno i sažaljeva i saoseća sa njima. Slažem se da tu postoji i stepen licemerja.
Ponovo se dotičete i teme religije?
Nisam vernik, ali se nadam da će doći dan kada ću moći da verujem u sve.
Posle filma „Proleće, leto...” mnogi su smatrali da ste budista?
Da, mnogi su verovali da je tako, ali ja to nikada nisam bio. To je verovatno zato što budizam ima tako veliku ulogu u korejskoj kulturi, kao što hrišćanstvo ima značajnu ulogu u evropskoj kulturi. Svi moji filmovi zasnovani su na specifičnim idejama. „Proleće, leto...” opisuje ciklus života, „Samarićanka” govori o tome kako opažamo i doživljavamo jedni druge, „Vreme” je priča o čovekovoj želji da zaustavi starost, „Loš momak” o nasilnoj ljudskoj prirodi, „Provalnik” o otuđenu i potrebi za ljubavlju i tako redom. I mnogi u njima pronalaze i religijske motive.
Ljubav u vašim filmovima je najčešće tragična?
Ne smatram to tragedijom, niti svoje junake smatram tragičnim. Jednostavno, verujem da i ljudi poput životinja žive instinktivno. Životi i životne vrednosti zavise od interpretacije. U svakom odnosu jasno je da postoji jedan koji više voli i jedan kojem lakše i brže postaje dosadno. Nije bitno da li je osoba muškarac ili žena. Od lične interpretacije zavisi da li će to biti shvaćeno tragično ili kao deo realnosti.
Dubravka Lakić
objavljeno: 17.01.2012.
.jpg)
